Пређи на садржај

Томас Џон Вотсон

С Википедије, слободне енциклопедије
Томас Вотсон
Пуно имеТомас Џон Вотсон Сениор
Датум рођења(1874-02-17)17. фебруар 1874.
Место рођењаКембел, Њујорк
 САД
Датум смрти19. јун 1956.(1956-06-19) (82 год.)
Место смртиСАД

Томас Џон Вотсон Сениор (енгл. Тхомас Јохн Wатсон Ср., 17. фебруар 1874. - 19. јун 1956) био је амерички бизнисмен и директор компаније ИБМ.[1][2] Надгледао је раст компаније у међународну силу у периоду од 1914. до 1956. године. Вотсон је развио ИБМ-ов стил менаџмента и пословне културе на основу искуства у компанији НЦР[3] Џона Хенрија Патерсона. Компанију је претворио у високо ефективну организацију окренуту продаји која се заснивала на табеларним машинама које су радиле на принципу бушених картица. Био је водећи, самостално формирани индустријалац,[4] један од најбогатијих људи свог времена и у години своје смрти 1956. проглашен је за највећег и најбољег продавца.

Детињство, младост и каријера

[уреди | уреди извор]

Томас Џон Вотсон је рођен у Кембелу, у америчкој савезној држави Њујорк као пето дете и једини син Томаса и Џејн Фултон Вајт Вотсон.[5] Имао је четири старије сестре - Џени, Ефи, Луа и Ему. Његов отац се бавио прерадом дрвне грађе у близини Пејнтед Поста, неколико километара западно од Елмире у јужној регији државе Њујорк.[6] Томас је радио на породичној фарми у Источном Кембелу и похађао школу Дистрицт Сцхоол Нумбер Фиве крајем 70-их година 19. века.[7] У тинејџерским годинама, Вотсон је похађао Аддисон Ацадемy у граду Адисон у Њујорку.[6]

Након што је од свог првог посла предавача, одустао после свега једног дана, Томас Вотсон је започео годишњи курс рачуноводства и бизниса у трговинској школи Миллер Сцхоол оф Цоммерце у Елмири. Школу је напустио 1891. године и запослио се као књиговођа у Цларенце Рислеy'с маркету у Пејнтед Посту, где је радио за 6 долара недељно. Годину дана касније, придружио се трговачком путнику Џорџу Корнвелу продајући оргуље и клавире на околним фармама за локалну продавницу алата Вилијама Бронсона. То је био Вотсонов први посао у продаји. Када је Корнвел напустио овај посао, Вотсон је наставио сам зарађујући 10 долара недељно. Након две године, схватио је да би зарађивао 70 долара недељно ако би радио за провизију. Огорчен оваквим открићем, напустио је посао и одселио се из свог познатог окружења у оближњу метрополу Буфало.[6]

Након тога је, како Том Вотсон Јуниор наводи у својој аутобиографији, провео кратак период продајући машине за шивење за Вилера и Вилкокса:

„Једног дана, мој тата је отишао у бар крај пута да прослави продају и превише је попио. Када се бар затворио, он је схватио да му је украдено запрежно возило - коњ, кочије и узорци. Вилер и Вилкокс су га отпустили и захтевали повраћај изгубљене имовине. О томе се наравно прочуло и тати је требало више од годину дана да пронађе сталан посао.”[8]

О томе како је касније применио строга правила против конзумирања алкохола у ИБМ-у, чак и ван радног времена, Том Вотсон каже:

„О овој анегдоти се никада није сазнало у ИБМ-у, што је лоше, јер је могло да оправда очева правила која су људи морали да поштују деценијама.”[8]

Вотсонов следећи посао био је продавање акција компанија Буффало Буилдинг и Лоан Цомпанy за трговца по имену C.Б. Барон, познатог по непримереном понашању које је Вотсон осуђивао. Барон је побегао са провизијама и кредитним фондом. Вотсон је онда отворио месару у Буфалу која је убрзо пропала, а он је остао без новца, улагања и посла.[4]

НЦР

[уреди | уреди извор]

Вотсон је у својој месари имао НЦР касу коју је скоро набавио и коју је отплаћивао на рате, те је морао да обави пренос дуга за касу на новог власника месаре. У посети НЦР-у, Вотсон је упознао Џона Ј. Рејнџа и питао га за посао. Одлучан да се придружи овој компанији, непрестано је звао Рејнџа све док, после пуно безуспешних покушаја, није запослен у новембру 1896. године као Рејнџов шегрт за продају.[6]

Предвођен Џоном Патерсоном, НЦР је био једна од водећих организација оријентисаних на продају, а Џон Ј. Рејнџ који је био менаџер огранка у Буфалу, постао је очинска фигура Вотсону и његов узор када је у питању продаја и менаџерски стил. У интервјуу 1952. године, Вотсон је тврдио да је од Рејнџа научио више него од било кога другог. На почетку, он је био сиромашни продавац док га Рејнџ није узео под своје. А онда је постао најуспешнији продавац на Истоку, зарађујући 100 долара недељно.

Четири године касније, НЦР је Вотсону доделио управљање НЦР-овом агенцијом у Рочестеру која је била у проблемима. Као агент, он је добијао 35% провизије и одговарао је директно Хјуу Чалмерсу, који је био други највиши у хијерархији НЦР-а. За четири године, Вотсон је Рочестер учинио ефективним монополистом НЦР-а користећи технику избацивања главног конкурента, Халвуда, из посла, понекад прибегавајући саботажи конкурентских машина.[6] Као награду добио је позив у НЦР-ово седиште у Дејтону, Охајо.[4]

Године 1912, компанија је проглашена кривом због кршења Шермановог антимонополског закона. Патерсон, Вотсон и још 26 НЦР-ових директора и менаџера су били оптужени за илегалне трговинске пословне радње у циљу смањивања конкуренције на тржишту и били су осуђени на годину дана затвора. Јавност није лепо примила њихове осуде због Патерсонових и Вотсонових напора да помогну онима који су били погођени поплавама у Дејтону, Охају, 1913. године, али напори да их тадашњи председник Вудро Вилсон помилује, били су неуспешни. Међутим, докази о њиховој кривици су били оповргнути на основу жалбе 1915. године, а као разлог је наведен недостатак доказа.

Предводник ИБМ-а

[уреди | уреди извор]

Чарлс Ранлет Флинт, који је као инжењер дизајнирао амалгамацију (путем аквизиције акција ) и тако формирао Цомпутинг-Табулатинг-Рецординг Цомпанy (ЦТР), имао је потешкоћа у вођењу пет компанија истовремено. Запослио је Вотсона на место генералног директора 1. маја 1914. године када је пет компанија бројало око 1300 запослених. Једанаест месеци касније, био је именован за председника када су судски случаји током његовог запослења у НЦР-у били решени.[9] У року од четири године, приходи су били дуплирани на 9 милиона долара.[10] Године 1924, преименовао је фирму из ЦТР у Интернатионал Бусинесс Мацхинес. Вотсон је изградио ИБМ у тако доминантну компанију да је федерална влада 1952. године применила закон против спречавања конкуренције на ИБМ. Својевремено, ИБМ је поседовао и изнајмљивао својим купцима више од 90 процената укупног броја табеларних машина у Сједињеним Америчким Државама. Када је Вотсон преминуо, 1956. године, ИБМ-ови приходи су износили 897 милиона долара, а компанија је бројала 72,500 запослених.[11]

Током свог живота, Вотсон је сачувао дубоко интересовање за интернационалне односе, како из дипломатске, тако и из пословне перспективе. Био је познат као незванични амбасадор председника Рузвелта у Њујорку и често је забављао стране државнике. У 2001. години, у књизи под називом „ИБМ и Холокауст“, описано је како је господин Вотсон обезбедио табеларну опрему којом је Хитлер груписао Јевреје. Данас се његове Холерит машине, засноване на бушеним картицама, налазе у Холокауст Музеју. Књига описује ИБМ-ове бушене картице као „карте са стандардизованим рупама“, при чему свака представља различиту карактеристику појединца. Картица се убацивала у „читач“ и затим сортирала. Бушене картице су идентификовале Јевреје на основу њихових имена. Свака од њих је коришћена као „бар код 19. века за људска бића“ (потребна је референца; 19. век не може бити тачан ). Године 1937, изабран је за председника Интернатионал Цхамбер оф Цоммерце (ИЦЦ - ја) и исте године на двогодишњем конгресу у Берлину дефинисао циљ конгреса на следећи начин “До мира у свету кроз светску трговину”.[12] Та фраза је постала слоган и ИЦЦ-ја и ИБМ-а.[13]

Вотсоново удруживање дипломатије и бизниса није увек било хваљено. Током 1930-их година, ИБМ-ова немачка филијала је била његово најпрофитабилније деловање у иностранству, а књига Едвина Блека из 2001. године, ИБМ и Холокауст, доказује да га је Вотсоново стремљене ка профиту довело до тога да лично одобри и предводи ИБМ-ову стратешку и технолошку везу са Нацисичком Немачком.[14] Заправо, критичари истичу медаљу „Реда немачког орла” коју је Вотсон добио на Берлинском ИЦЦ митингу 1937. године, као доказ да је био почаствован због помоћи коју су ИБМ-ова немачка франшиза Дехомаг и њене машине, засноване на бушеним картицама, пружили нацистичком режиму, посебно кроз табелирање пописаних података (нпр. локације Јевреја). Друга студија тврди да је Вотсон веровао, вероватно наивно, да је медаља била одраз препознавања његовог вишегодишњег рада у области глобалне трговине и међународног мира.[6] Након мање од годину дана од Берлинског конгреса, на коме је полагао наде, изразито протестује против немачке политике према Јеврејима.

Због изразитих ставова према том спорном питању, Вотсон је желео да врати своје немачко признање одмах након што га је примио. Када га је министар спољних послова Хал посаветовао да то не чини, одустао је од те идеје све до пролећа 1940. године. Тада је Хал одбио да га саветује, а Вотсон је послао натраг медаљу у јуну 1940. године.[15] Дехомаг-ова управа није одобрила Вотсонов поступак и узела је у разматрање одвајање од ИБМ-а. Ово се догодило када је Немачка објавила рат Сједињеним Државама у децембру 1941. године, а немачки акционари су преузели надзор над Дехомаг-овим операцијама.[6] Међутим, током Другог Светског рата, ИБМ-ове франшизе у окупираној Европи никада нису обуставиле испоруку бушених картица у Дехомаг, и скривена документа показују да су сениорски извршиоци у ИБМ-овим светским седиштима у Њујорку уложили велике напоре да одрже легални ауторитет над Дехомаг-овим операцијама и активом кроз личну интервенцију ИБМ-ових менаџера у неутралној Швајцарској, водећи се личним комуникацијама и приватним писмима.[14]

Током овог истог периода, ИБМ се дубље укључио у рат на страни САД-а, фокусирајући се на производњу велике количине опреме за обраду података у војне сврхе и експериментисање са аналогним рачунарима. Вотсон, Сениор, такође је развио „етички принцип 1%“ који се односио на ратни профит и којим је ИБМ овлашћен да прима не више од 1% профита од продаје војне опреме влади САД-а.[16] Вотсон је био један од неколико генералних директора који су развили такву политику.

Године 1941, Вотсон је примио трећу највећу плату и компензациони пакет у САД-у, 517,221 долара, за коју је платио 69% пореза.[17]

Вотсон је имао лични интерес у исход рата. Његов најстарији син, Томас Ј. Вотсон Јуниор, придружио се ваздушном корпусу Сједињених Америчких Држава (Унитед Статес Армy Аир Цорпс) где је постао пилот бомбардер. Ускоро је изабран за асистента и личног пилота генерала Фолета Бредлија, задуженог за сву опрему која је, по Закону о зајму и најму, додељена Совјетском Савезу од стране Сједињених Држава. Његов најмлађи син, Артур К. Вотсон, такође се прикључио војсци током рата.

Вотсон је сарађивао са локалним лидерима у циљу оснивања факултета у области Бингамтона, где је ИБМ основан и где има велика фабричка постројења. Године 1946, ИБМ је обезбедио земљиште као и новчана средства за Трипл Ситис Колеџ (Трипле Цитиес Цоллеге), огранак Универзитета у Сиракјузу. Касније је постао познат као Харпур Колеџ, и напослетку се развио у Универзитет у Бингамтону. Његову Школу инжењерства и примењених наука су назвали Школа инжењерства и примењених наука Томаса Ј. Вотсона. Од тада се ИБМ-ова фабрика у суседном граду Ендикоту драстично смањила.

Након Другог светског рата, Вотсон је почео да ради на ширењу утицаја ИБМ-а по иностранству и 1949. је основао ИБМ Wорлд Траде Цорпоратион како би надгледао ИБМ-ово инострано пословање.[18]

Осмог маја 1956. године Вотсон се пензионисао, а његов најстарији син, Томас Џ. Вотсон Јуниор, преузео је улогу генералног директора.[19] Преминуо је 19. јуна 1956. године на Менхетну, Њујорк.[20] Сахрањен је на гробљу у Слипи Холоу, Њујорк.

Приватни живот

[уреди | уреди извор]

Вотсон је оженио Џенет Китреџ, која је пореклом из угледне породице из Дејтона, Охајо. Венчали су се 17. априла 1913. године и имали су два сина и две ћерке.

  1. Томас Вотсон Јуниор је наследио свог оца у улози председника ИБМ-а и касније постао амерички амбасадор у Совјетском Савезу током мандата Џимија Картера.
  2. Џенет Вотсон Ирвин се удала за бизнисмена Џона Н. Ирвина II, каснијег америчког амбасадора у Француској.
  3. Хелен Вотсон Бакнер је постала важан филантроп у Њујорку.
  4. Артур К. Вотсон био је председник ИБМ Wорлд Траде корпорације, а касније је постао и амбасадор у Француској.

Као демократа (након подигнуте криминалне оптужнице од стране Тафт администрације), Вотсон је био ватрени присталица Рузвелта. Био је један од најугледнијих бизнисмена у Демократској странци. Сматрали су га за Рузвелтовог најјачег поборника међу пословном заједницом.

Гробно место Томаса Ј. Вотсона, Сениора

Врховни суд САД-а је 1936. године потврдио одлуку нижег суда о томе да ИБМ, заједно са Ремингтон Ренд-ом, мора престати са захтевима да његови купци купују бушене картице искључиво од њих. Упркос томе, пресуда није имала превише утицаја на профит ИБМ-а пошто је исти био једини значајан снабдевач на тржишту.[4]

Вотсон је био важан повереник Универзитета Колумбија од 6. јуна 1933. до своје смрти. Испланирао је избор Двајта D. Ајзенхауера за председника универзитета и играо велику улогу у Ајзенхауеровој одлуци да прихвати ту позицију. Поред тога, служио је и као управник Лафајете факултета, у коме студентски дом носи његово име.[21][22]

Универзитет у Оглторпу му је, 1939. године, уделио почасну диплому доктора комерцијалних наука.[23]

Током четрдесетих година 20. века, био је члан националног извршног одбора Извиђача Америке и на кратко је био на позицији комесара међународног Скаута. Е. Ернер Гудман се присећа дана када је стари Вотсон присуствовао састанку комесара међународног Скаута у Швајцарској, где је оснивач ИБМ-а захтевао да не буде постављан на постоље. Пре завршетка конференције, Гудман се присећа Вотсона „...који седи покрај ватре, у извиђачкој униформи, чаврљајући „попут осталих момака””.[24] Добио је награду Сребрни бизон (Силвер Буффало) 1944. године. Његов син, Томас Јуниор, обављао је функцију националног председника Извиђача Америке у периоду од 1964. до 1968. године.

Вотсон је током 1955. био члан управног одбора стогодишњег комитета на Колеџу Елмира и донирао је Вотсон Хол-у зграду за музику и математику.

Постхумно му је додељено место у дворани славних У.С. Бусинесс Халл оф Фаме од стране непрофитне организације Достигнућа младих 1990. године.[25]

Позната приписивања

[уреди | уреди извор]

Иако је Вотсон познат по томе што је наводно изјавио „Сматрам да постоји светско тржиште за можда пет рачунара“, постоје оскудни докази да је он то заиста рекао. Писац Кевин Мејни је покушао да нађе извор овог цитата, али није успео да пронађе ниједан Вотсонов говор или документ који је ово садржао, нити се то помињало ни у једном савременом чланку о ИБМ-у.

Једно од најранијих приписивања се може наћи у немачком часопису Дер Спиегел из 22. маја 1965. године, где пише да шеф ИБМ-а, Томас Вотсон, првобитно није био заинтересован за нове машине, и када су се прве велике зверке за рачунање појавиле почетком 1950-их и попуњавале читаве спратове са хиљаду вакуумских цеви које су стварале топлоту, он је, по узору на америчку економију, претпоставио тражњу на највише пет.

Даља приписивања налазимо у књизи „Експерти говоре” Кристофера Церфа и Виктора С. Наваског из 1984. године. Ипак, Церф и Наваски су само цитирали књигу Моргана и Лангфорда, „Чињенице и заблуде”. Још један ранији извор (15. мај 1985) је рубрика Нила Моргана, новинара листа Сан Диего Евенинг Трибуне, који је написао: „Форест Шамвеј, члан управног одбора Сигнал Цос.-а, ништа не предвиђа. Његов узор је Том Вотсон, некадашњи председавајући ИБМ-а, који је 1958. рекао: „Сматрам да постоји светско тржиште за можда пет рачунара”. Најранији познат цитат на интернету је из 1986. године на Јузнету (енгл. Usenet) у потпису постера Цонвеx Цомпутер Цорпоратион корпорације где је наведено „Сматрам да постоји светско тржиште за можда пет рачунара“ – изјава приписана Томасу Ј. Вотсону (председник управног одбора ИБМ-а), 1943“. Сви претходно наведени извори су преиспитани од стране Ерика Вајса, уредника „Анала историје рачунарства”, у АЦС писмима из 1985.[26]

Постоје документоване верзије сличних цитата других људи из периода ране ере рачунара. Године 1946, господин Чарлс Дарвин (унук познатог природњака), предводник британског НПЛ-а (Натионал Пхyсицал Лабораторy), где се одвијало научно истраживање рачунара, написао је:

„Веома је могуће да би... једна машина задовољила решавање свих проблема чији захтеви стижу из целе државе”.[27]

Године 1985,, о причи се дискутовало на Јузнету, без помињања Вотсона. Оригинална дискусија није сачувана, али објашњење јесте; приписује се један веома сличан цитат професору математике на Кембриџу, Дагласу Хартрију, око 1951. године:

„Отишао сам да посетим професора Дагласа Хартрија, који је изградио прве диференцијалне анализаторе у Енглеској и који је имао више искуства у коришћењу ових специјализованих рачунара од било кога другог. Рекао ми је да, по његовом мишљењу, сва рачунања које ће икада бити потребна у овој земљи, моћи ће да се одраде на три дигитална рачунара који су тада били у процесу израде – један у Кембриџу, један у Тедингтону и један у Манчестеру. Нико други, рекао је он, никада неће имати потребу за својим машинама, нити ће бити у могућности да их приушти”.[28][29]

Хауард Х. Ајкен дао је сличну изјаву 1952. године:

„Првобитно се сматрало да када би постојало пола туце рачунара у овој земљи, скривени у научним лабораторијама, они би могли да се постарају о свим захтевима које бисмо имали у земљи.”[30][31]

Прича је описана као мит већ 1973. године; „Ецономист” је објавио цитат господина Манеја у коме „открива да Вотсон никада није изнео често цитирано предвиђање о томе да ће постојати „светско тржиште за можда пет компјутера.”[32]

Како оваква приписивања обично служе да покажу нетачности предвиђања, да је Вотсон дао такво предвиђање 1943. године, онда би, као што је Гордон Бел истакао кроз основну поенту свог говора на прослави педесетогодишњице АЦМ-а, предвиђање било истинито у наредних десет година.[33]

ИБМ-ове архиве често постављаних питања[34] бележе испитивања о томе да ли је изјавио 1950-их година да је предвидео потенцијал тржишта за само пет електронских рачунара. Званични документ пориче, али цитира његовог сина и тадашњег председника ИБМ-а Томаса Ј. Вотсона, Јуниора, на годишњем састанку акционара, 28. априла 1953. године, говорећи о ИБМ 701 електронској машини за обраду података, коју дефинише као „први произведени рачунар компаније који је дизајниран за научна рачунања“. Изјавио је:„ИБМ је развио план за такву машину и доставио је овај план 20 предузећа широм земље за које је веровао да би могли да користе такву машину. Волео бих да вам кажем да се машина издаје за од 12,000 до 18,000 долара месечно, и да самим тим то није тип ствари који би се продавао од места до места. Међутим, као резултат нашег путовања, на коме смо очекивали поруџбину од пет рачунара, вратили смо се кући са 18 поруџбина“. Вотсон Јуниор, касније је у својој аутобиографији приказао мало другачију верзију приче, где је изјавио да је иницијални тржишни узорак наговестио 11 муштерија и за 10 више потенцијалних поруџбина.[8]

Чувени мото

[уреди | уреди извор]

„ТХИНК” – Вотсон је почео да користи „ТХИНК” да мотивише, или да инспирише, особље док је био запослен у НЦР-у и наставио је да га користи у ЦТР-у. ИБМ је обележје „ТХИНК” заштитио као своје ауторско право 6. јуна, 1935. године, са описом „периодичне публикације”. Ово обележје је поднето као заштитни знак четрнаест година пе него што је компанија поднела захтев за ауторска права на реч ИБМ. У биографском чланку из 1940-их година забележено је да се „ова реч налази на најупадљивијем зиду сваке собе у свакој згради ИБМ-а. Сваки запослени носи са собом ТХИНК свеску у којој бележи своје инспирације. Канцеларијски прибор компаније, нотеси, сви они носе натпис, ТХИНК. Месечни часопис под називом „Тхинк“ се додељује запосленима“.[35] ТХИНК остаје као део ИБМ-ове корпоративне културе; у позадини, била је то инспирација у именовању ИБМ-ове успешне линије ноутбук рачунара, ИБМ ТхинкПад.[36] У 2007. години, кредитна унија ИБМ Мид Америца Емплоyеес Федерал Цредит Унион променила је име у Тхинк Мутуал Банк.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „"Тхомас Ј. Wатсон Ср. Ис Деад. I.Б.M. Боард Цхаирман Wас 82"”. Неw Yорк Тимес. 20. 6. 1956. Приступљено 7. 5. 2019. 
  2. ^ "Еарлy Амбитионс". ИБМ. Приступљено Јануарy 28, 2012.
  3. ^ Белден 1962, стр. 105–106
  4. ^ а б в г „"Фоундинг ИБМ"”. Архивирано из оригинала 3. 10. 2006. г. Приступљено 1. 7. 2012. 
  5. ^ Родгерс, Wиллиам (1969) ТХИНК, Стеин анд Даy, п. 18
  6. ^ а б в г д ђ е Манеy, Кевин (2003). Тхе Маверицк анд Хис Мацхине: Тхомас Wатсон, Ср. анд тхе Макинг оф ИБМ. Јохн Wилеy анд Сонс. ИСБН 978-0-471-41463-6. 
  7. ^ Краттингер, Wиллиам Е. (новембар 2000). „Натионал Регистер оф Хисториц Плацес Регистратион: Дистрицт Сцхоол Нумбер Фиве”. Неw Yорк Стате Оффице оф Паркс, Рецреатион анд Хисториц Пресерватион. Архивирано из оригинала 18. 9. 2012. г. Приступљено 14. 6. 2009. 
  8. ^ а б в Wатсон Јр., Тхомас Ј.; Петре, Петер (1990). Фатхер, Сон & Цо.: Мy Лифе ат ИБМ анд Беyонд. Бантам Боокс. 
  9. ^ НЦР Цорпоратион#Еxпансион
  10. ^ „ИБМ Арцхивес: 1910с”. ИБМ. 23. 1. 2003. Приступљено 5. 1. 2013. 
  11. ^ „ИБМ Арцхивес: 1956”. ИБМ. 23. 1. 2003. Приступљено 8. 9. 2009. 
  12. ^ Ридгеwаy, Георге L. (1938). Мерцхантс оф Пеаце: Тwентy Yеарс оф Бусинесс Дипломацy Тхроугх тхе Интернатионал Цхамбер оф Цоммерце 1919–1938. Цолумбиа Университy Пресс. 
  13. ^ Белден, Тхомас; Белден, Марва (1962). Тхе Ленгтхенинг Схадоw: Тхе Лифе оф Тхомас Ј. Wатсон. Литтле, Броwн анд Цомпанy. 
  14. ^ а б Блацк, Едwин (2001). ИБМ анд тхе Холоцауст. Цроwн Публисхерс. 
  15. ^ Белден, Тхомас анд Марва (1962). Тхе Ленгтхенинг Схадоw: Тхе Лифе оф Тхомас Ј. Wатсон (1ст изд.). Унитед Статес оф Америца анд Цанада: Литтле, Броwн анд Цомпанy, Инц. стр. 207. ЛЦЦН 61-8065. 
  16. ^ „"ИБМ Арцхивес: 1940с"”. ИБМ. 23. 1. 2003. Приступљено 8. 5. 2019. 
  17. ^ „Цомпенсатион анд тхе I.Р.С.: Ит'с нот тхе 'Гоод' Олд Даyс”. Неw Yорк Тимес. Бусинесс Даy. 1. 12. 2010. Приступљено 21. 1. 2014. 
  18. ^ "Тхе Цреатион оф тхе Wорлд Траде Цорпоратион". ИБМ. Приступљено Јануарy 28, 2012.
  19. ^ „Wатсон Yиелдс I.Б.M. Хелм ат 82. Сон, 42, Ис Елецтед Цхиеф Еxецутиве оф Цомпанy”. Неw Yорк Тимес. 9. 5. 1956. 
  20. ^ „Тхомас Ј. Wатсон Ср. Ис Деад. I.Б.M. Боард Цхаирман Wас 82”. Неw Yорк Тимес. 20. 6. 1956. 
  21. ^ „Лафаyетте Хонорс Форемост Бенефацторс”. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 4. 10. 2016. 
  22. ^ Скиллман, Давид Бисхоп (1932). Тхе Биограпхy оф а Цоллеге: Беинг тхе Хисторy оф тхе Фирст Центурy оф тхе Лифе оф Лафаyетте Цоллеге. Еастон, Пеннсyлваниа: Лафаyетте Цоллеге. 
  23. ^ „Хонорарy Дегреес Аwардед бy Оглетхорпе Университy”. Оглетхорпе Университy. Архивирано из оригинала 19. 3. 2015. г. Приступљено 22. 3. 2015. 
  24. ^ Гоодман, Е. Урнер (1965). Тхе Буилдинг оф а Лифе. Ст. Аугустине, ФЛ: Стандард Принтинг. 
  25. ^ „Лауреатес Индуцтед ин 1990”. У.С. Бусинесс Халл оф Фаме. Јуниор Ацхиевемент УСА. Архивирано из оригинала 25. 1. 2012. г. Приступљено 28. 1. 2012. 
  26. ^ Стеиер, Росалие (1985). „Аутхорс”. Цоммуницатионс оф тхе АЦМ. Дои.ацм.орг. 28: 1—2. дои:10.1145/2465.314899. Приступљено 17. 6. 2013. 
  27. ^ Цопеланд, Јацк (2006). Цолоссус: Тхе Сецретс оф Блетцхлеy Парк'с Цодебреакинг Цомпутерс. Оxфорд Университy Пресс. стр. 109. 
  28. ^ „Тхе Лангуаге оф Цомпутерс”. 20061020062533. 58.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |дате= (помоћ) (Форум пост). нет.мисц. Цитинг [[Б.V. Боwден|иссуе=1|пагес= –43|дои=|бибцоде= 1970АмСци..58...43Б|ласт1= Боwден|фирст1= Вивиан Лорд}})
  29. ^ Тхе Лангуаге оф Цомпутерс а трансцрипт оф а талк гивен бy Лорд Боwден оф Цхестерфиелд, ат Бригхтон Цоллеге оф Тецхнологy. тхе фирст Рицхард Гоодман Мемориал Лецтуре
  30. ^ Цохен, I. Бернард (1999). Хоwард Аикен: Портраит оф а Цомпутер Пионеер. МИТ Пресс. стр. 292. 
  31. ^ Цохен, I. Бернард (1998). „Хоwард Аикен он тхе нумбер оф цомпутерс неедед фор тхе натион”. ИЕЕЕ Анналс оф тхе Хисторy оф Цомпутинг. 20 (3): 27—33. дои:10.1109/85.707572. 
  32. ^ Тхе Ецономист. 367 (8322–8326). стр. 201.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  33. ^ Белл, Гордон (1999). Деннинг, Петер Ј., ур. Тхе Фоллy оф Предицтион (ПДФ). Талкинг Бацк то тхе Мацхине. Неw Yорк: Цоперницус. стр. 4. ИСБН 978-0-387-98413-1. Приступљено 17. 6. 2013. 
  34. ^ "ИБМ Фреqуентлy Аскед Qуестионс". п. 26
  35. ^ Цуррент Биограпхy 1940, п. 846
  36. ^ Делл, Деборах; Пурдy, Ј. Геррy. "ТхинкПад: А Дифферент Схаде оф Блуе". Самс. ISBN 978-0-672-31756-9.

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Tomas Džon Votson на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Tomas_Džon_Votson&oldid=29007653”