Пређи на садржај

Трајно вегетативно стање

С Википедије, слободне енциклопедије
Трајно вегетативно стање
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностНеурологија
МКБ-9-CM780.03
Патиент УКТрајно вегетативно стање
МеСХД018458

Трајно вегетативно стање је дуготрајно стање поремећаја свести уз очувану будност без спознаје о околини.[1] Настаје као последица јаке дисфункције можданих хемисфера с очувањем диенцефалона, можданог стабла, аутономног система, и очуваних моторних рефлекса и |ритма будности - спавање. Болесници могу имати очуване сложене рефлексе, који укључују покрете очима, зевање, невољне покрете на болни надражај, али не показују никакву спознају о себи, односно о околини. Дијагноза се поставља на темељу клиничке слике, а почива на трајању таквог стања. Прогноза је лоша, а лечење потпорно. Престанак активног лечења треба размотрити у договору с породицом.[2]

За разлику од коматозних болесника, болесници у вегетативном стању могу отворити очи и имају очуван циклус будности–сна, али попут оних у коми, немају осјећај спознаје о околини. Ово стање настаје кад РФ остане функционално очувана, али је кортекс тешко оштећен. Функција хипоталамуса и можданог стабла довољна је за преживљавање, ако је неопходна правилна медицинска њега.

Дефиниција[уреди | уреди извор]

Постоји неколико дефиниција које се разликују у зависности од техничке употребе у односу на лаичку употребу. Постоје различите правне импликације у различитим земљама.

Медицинска дефиниција[уреди | уреди извор]

Према британском Краљевском колеџу лекара у Лондону, перзистентно вегетативно стање је „дословно несвесно стање које траје дуже од неколико недеља и назива се перзистентно (или 'континуирано') вегетативно стање".[3]

„Вегетативно стање”[уреди | уреди извор]

Вегетативно стање је хронично или дуготрајно стање. Ово стање се разликује од коме: кома је стање коме недостаје свесност и будност. Пацијенти у вегетативном стању могу да се пробуде из коме, али још увек нису повратили свест. У вегетативном стању пацијенти могу повремено отварати капке и показивати циклусе спавања и буђења, али им потпуно недостају когнитивне функције. Вегетативно стање се назива и „коматозно бдење”. Шансе да се поврати свест знатно се смањују како се време проведено у вегетативном стању повећава.[4]

„Трајно вегетативно стање”[уреди | уреди извор]

Перзистентно вегетативно стање је у стандардној употреби (осим у УК) за медицинску дијагнозу, постављену након бројних неуролошких и других тестова, да је због опсежног и неповратног оштећења мозга мало вероватно да ће пацијент икада постићи више функције у односу на вегетативно стање. Ова дијагноза не значи да је лекар дијагнозирао побољшање као немогуће, али отвара могућност, у САД, за судски захтев да се прекине одржавање живота.[5] Неформалне смернице сматрају да се ова дијагноза може поставити након четири недеље у вегетативном стању. Америчка судска пракса је показала да су успешне петиције за прекид поднете након дијагнозе трајног вегетативног стања, иако су у неким случајевима, као што је случај Тери Скијаво, такве пресуде изазвале широку контроверзу.

У Великој Британији, овај термин се обесхрабрује у корист два прецизније дефинисана термина која је снажно препоручио Краљевски колеџ лекара (РЦП). Ове смернице препоручују коришћење континуираног вегетативног стања за пацијенте у вегетативном стању дуже од четири недеље. Медицинско утврђивање трајног вегетативног стања може се извршити ако се, након исцрпног тестирања и уобичајеног посматрања од 12 месеци,[6] постави медицинска дијагноза да је немогуће, према било каквим информисаним медицинским очекивањима, да ће се ментално стање икада побољшати.[7] Дакле, „континуирано вегетативно стање“ у УК може остати дијагноза у случајевима који би се у САД или другде назвали „перзистентним“.

Док су стварни критеријуми тестирања за дијагнозу „трајности“ у УК прилично слични критеријумима за дијагнозу „трајности“ у САД, семантичка разлика даје у УК правну претпоставку која се обично користи у судским захтевима за престанак одржавања живота.[6] УК дијагноза се генерално поставља тек након 12 месеци посматрања статичког вегетативног стања. Дијагноза перзистентног вегетативног стања у САД обично и даље захтева од подносиоца да докаже на суду да је опоравак немогућ на основу информисаног медицинског мишљења, док у УК „стална“ дијагноза већ даје подносиоцу ту претпоставку и може да скрати правни процес.[5]

У уобичајеној употреби, дефиниције „перманентног” и „перзистентног” се понекад мешају и користе наизменично. Међутим, акроним „ПВС“ је намењен да дефинише „перзистентно вегетативно стање“, без нужне конотације перманентности, и као такав се користи у целом овом чланку. Брајан Џенет, који је првобитно сковао термин „перзистентно вегетативно стање“, сада је препоручио коришћење британске поделе између континуираног и перманентног у својој књизи Вегетативно стање, тврдећи да „'перзистентна' компонента овог термина... може изгледати да сугерише неповратност“.[8][9]

Аустралијски Национални савет за здравство и медицинска истраживања је предложио „нереаговање после коме“ као алтернативни термин за „вегетативно стање“ уопште.[10]

Недостатак правне јасноће[уреди | уреди извор]

За разлику од мождане смрти, трајно вегетативно стање (ПВС) је признато статутом као смрт у само неколико правних система. У САД, судови су захтевали петиције пре престанка животног одржавања које показују да је било какав опоравак когнитивних функција изван вегетативног стања процењен као немогућ према ауторитативном медицинском мишљењу.[11] У Енглеској, Велсу и Шкотској, правни преседан за повлачење клинички потпомогнуте исхране и хидратације у случајевима пацијената у ПВС постављен је 1993. године у случају Тонија Бланда, који је претрпео катастрофалну аноксичну повреду мозга у катастрофи у Хилсбороу 1989. године.[3] Више није потребна пријава Суду за заштиту пре него што се исхрана и хидратација могу повући или ускратити пацијентима са ПВС (или 'минимално свесним' – МЦС).[12]

Ова правна сива зона довела је до гласних заговорника да онима у ПВС треба дозволити да умру. Други су једнако одлучни да, ако је опоравак иоле могућ, негу треба наставити. Постојање малог броја дијагнозираних ПВС случајева који су на крају довели до побољшања чини дефинисање опоравка као „немогућег“ посебно тешким у правном смислу.[5] Ово правно и етичко питање поставља питања аутономије, квалитета живота, одговарајуће употребе ресурса, жеља чланова породице и професионалних одговорности.

Симптоми, знакови и дијагноза[уреди | уреди извор]

Болесници не показују никакве знакове спознаје о себи или околини те нису у могућности ступити у интеракцију с другима. Не постоје очувани смислени одговори на спољашњи надражај, као што су разумевање говора и мимика.[3][13]

Могу се испитати знакови очуване функције РФ (нпр. отварање очију, повремено буђење с неправилним циклусима будност–спавање) и можданог стабла (нпр. реактивне зенице, окулоцефалички рефлекси). Такођер су присутни сложенији рефлекси можданог стабла који укључују зевање, жвакање, гутање и, ретко трбушно оглашавање. Рефлекси будности и преплашености могу бити очувани; нпр. гласни звукови или бљескање јаким светлом могу изазвати отварање очију. Очи могу сузити. Спонтани лутајући покрети очима—обично спори и трајне брзине без сакадичних покрета — могу се неправилно протумачити као вољно праћење и могу узнемирити чланове породице.

Удови се могу помицати, али присутни су само примитивни сврсисходни моторни одговори (нпр. хватање предмета који дотакне шаку). Болни подражај може изазвати декортикацијски или децеребрацијски положај или само полусврсисходно, односно одсутно је избјегавање. Болесници су инконтинентни. Властити рефлекси, те функција можданих живаца је обично очувана.

Дијагноза се поставља према типичним симптомима и знаковима у оквиру повреде СЖС–а. Сликовни приказ мозга, ЕЕГ и соматосензорни евоцирани потенцијали обично не помажу при постављању дијагнозе.

Прогноза и лијечење[уреди | уреди извор]

Опоравак из вегетативног стања редак је након 3 месеца, ако је оштећење мозга нетрауматско, или након 12 мјесеци ако је оштећење мозга трауматско. У најбољем случају, опоравак укључује умерену до јаку инвалидност. Ријетко, побољшање настаје касно; након 5 година, око 3% болесника може повратити способност комуникације и разумијевања, али повратак у независност код свакодневног функционирања још је ређи, а нити један болесник се још није опоравио у потпуности.

Многи болесници који се налазе у трајном вегетативном стању умиру унутар 6 месеци од упале плућа, упале мокраћних путева, општег системског затајења или нагле смрти непознатог узрока. За остале, очекивано време преживљења је око 2 до 5 година, премда неколицина болесника може живјети неколико деценија.

Лечењем се покушавају спречити системски поремећаји (нпр. упала плућа, упала мокраћних путова), осигурава се добра прехрана, спречава настанак кожних повреда (декубитуса) и спроводи се физичка терапија како би се спречио настанак контрактура. Болесници не могу осетити бол, али могу да реагују на болни подражај рефлексним моторним одговором. Одлуке о одржавању живота могу укључивати социјалну службу, болничка етичка комисије и честе разговоре с члановима породице. Одржавање живота код болесника у трајном вегетативном стању за више од 6 мјесеци, посебно оних без јасних упута о прекидању одржавања живота, доводи до легалних,[14] социјалних и етичких проблема.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Канг, Xиао-ганг; Ли, Ли; Wеи, Донг; Xу, Xиао-xиа; Зхао, Руи; Јинг, Yун-yун; Су, Yинг-yинг; Xионг, Ли-зе; Зхао, Ганг; Јианг, Wен (2014). „Девелопмент оф а симпле сцоре то предицт оутцоме фор унреспонсиве wакефулнесс сyндроме”. Цритицал Царе. 18 (1): Р37. ИССН 1364-8535. ПМЦ 4056750Слободан приступ. ПМИД 24571596. дои:10.1186/цц13745. 
  2. ^ Лауреyс С, Целесиа ГГ, Цохадон Ф, Лавријсен Ј, Леóн-Царриóн Ј, Саннита WГ, Сазбон L, Сцхмутзхард Е, вон Wилд КР, Земан А, Долце Г (2010). „Унреспонсиве wакефулнесс сyндроме: а неw наме фор тхе вегетативе стате ор апаллиц сyндроме”. БМЦ Мед. 8: 68. ПМЦ 2987895Слободан приступ. ПМИД 21040571. дои:10.1186/1741-7015-8-68. 
  3. ^ а б в „Пролонгед Дисордерс оф Цонсциоуснесс: Натионал Цлиницал Гуиделинес”. Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс. 2013. 
  4. ^ . Мулти-Социетy Таск Форце он ПВС. „Медицал аспецтс оф тхе персистент вегетативе стате (1)”. Тхе Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 330 (21): 1499—508. мај 1994. ПМИД 7818633. дои:10.1056/НЕЈМ199405263302107. 
  5. ^ а б в Цранфорд Р (август 2004). „Диагносинг тхе перманент вегетативе стате”. Тхе Виртуал Ментор. 6 (8). ПМИД 23260786. дои:10.1001/виртуалментор.2004.6.8.цпрл1-0408Слободан приступ. 
  6. ^ а б Wаде ДТ, Јохнстон C (септембар 1999). „Тхе перманент вегетативе стате: працтицал гуиданце он диагносис анд манагемент”. БМЈ. 319 (7213): 841—44. ПМЦ 1116668Слободан приступ. ПМИД 10496834. дои:10.1136/бмј.319.7213.841. 
  7. ^ Гуиданце он диагносис анд манагемент: Репорт оф а wоркинг партy оф тхе Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс. Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс: Лондон. 1996. 
  8. ^ Јеннетт Б. Тхе Вегетативе Стате: Медицал фацтс, етхицал анд легал дилеммас (ПДФ). Сцотланд: Университy оф Гласгоw. Приступљено 2007-11-09. 
  9. ^ Јеннетт Б, Плум Ф (април 1972). „Персистент вегетативе стате афтер браин дамаге. А сyндроме ин сеарцх оф а наме”. Ланцет. 1 (7753): 734—37. ПМИД 4111204. дои:10.1016/С0140-6736(72)90242-5. 
  10. ^ Пост-цома унреспонсивенесс (Вегетативе Стате): а цлиницал фрамеwорк фор диагносис. Натионал Хеалтх анд Медицал Ресеарцх Цоунцил (НХМРЦ): Цанберра. 2003. Архивирано из оригинала 2006-08-20. г. 
  11. ^ Јеннетт Б (септембар 1999). „Схоулд цасес оф перманент вегетативе стате стилл го то цоурт?. Бритаин схоулд фоллоw отхер цоунтриес анд кееп тхе цоуртс фор цасес оф диспуте”. БМЈ. 319 (7213): 796—97. ПМЦ 1116645Слободан приступ. ПМИД 10496803. дои:10.1136/бмј.319.7213.796. 
  12. ^ Роyал Цоллеге оф Пхyсицианс 2013 Пролонгед Дисордерс оф Цонсциоуснесс: Натионал Цлиницал Гуиделинес
  13. ^ . Тхе Мулти-Социетy Таск Форце он ПВС. „Медицал Аспецтс оф тхе Персистент Вегетативе Стате— Фирст оф Тwо Партс”. Неw Енгланд Јоурнал оф Медицине. 330 (21): 1499—1508. 1994. ПМИД 7818633. дои:10.1056/НЕЈМ199405263302107. 
  14. ^ Јеннетт, Б (1999). „Схоулд цасес оф перманент вегетативе стате стилл го то цоурт?. Бритаин схоулд фоллоw отхер цоунтриес анд кееп тхе цоуртс фор цасес оф диспуте”. БМЈ (Цлиницал ресеарцх ед.). 319 (7213): 796—97. ПМЦ 1116645Слободан приступ. ПМИД 10496803. дои:10.1136/бмј.319.7213.796. 

Литература[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Класификација
Спољашњи ресурси


Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).