Триренијум нонахлорид
| |
| Називи | |
|---|---|
| IUPAC назив
Renijum(III) hlorid
| |
| Други називи
Ренијум трихлорид
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ECHA InfoCard | 100.033.610 |
| EC број | 236-987-1 |
| |
| Својства | |
| ReCl3 | |
| Моларна маса | 292,57 g/mol |
| Агрегатно стање | црвена, кристална, неиспарљива материја |
| Густина | 4800 kg/m3 |
| Тачка топљења | N/A |
| Тачка кључања | 500 °C (932 °F; 773 K) (razlaže se) |
| хидролизује и формира Ре2О3.xХ2О. | |
| Структура | |
| Кристална решетка/структура | Ромбоедрална, хР72 |
| Кристалографска група | R-3m, No. 166 |
| Облик молекула (орбитале и хибридизација) | (тримерна материја у чврстом и раствореном облику) (димерна у сирћетној киселини) |
| Опасности | |
| Опасност у току рада | Корозиван је (C) |
| Безбедност приликом руковања | Еxтернал МСДС |
| Сродна једињења | |
Други ањони
|
Ренијум трибромид Ренијум тријодид |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |
 верификуј (шта је   ?)
| |
| Референце инфокутије | |
Триренијум нонахлорид (Ре3Цл9) је једињење ренијума и хлора. Оно је откривено 1932. године.[3]
Структура и физичка својства[уреди | уреди извор]
Структура триренијум нонахлорида се састоји од добро дефинисаних Ре3Цл9 јединица које су повезане хлоридним мостовима.[4]
Хемијска својства[уреди | уреди извор]
Триренијум нонахлорид припремљен из ренијум пентахлорида без даљег третмана је хемијски реактиван, е.г. за формирање адуката. Међутим, ако се узорак вакуумски сублимира на 500°Ц, резултирајући материјал је у знатно мање реактиван. Рендгенско дифракциони тестови показују да нема разлике у структури између нетретираног и вакуумски сублимираног материјала.[4]
Топлота оксидације се израчунава по једначини:
- 1/3 Ре3Цл9 + 4 ОХ− + 2 ОЦл− → РеО4− + 2 Х2О + 5Цл−
Тхе ентхалпy фор тхис процесс ис 190.7 ± 0.2 кцал/мол.[4]
Припрема[уреди | уреди извор]
Триренијум нонахлорид се најефикасније припрема термалном декомпозицијом ренијум пентахлорида или хексахлороренијумске(IV) киселине. Други методи обухватају третирање ренијума са сулфурилхлоридом. Тај процес се понекад изводи уз додатак алуминијум хлорида[4] и загревањем Ре2(О2ЦЦХ3)4Цл2 под ХЦл.[5]
- 3/2 Ре2(О2ЦЦХ3)4Цл2 + 6 ХЦл → Ре3Цл9 + 6 ХО2ЦЦХ3
Употребе[уреди | уреди извор]
Триренијум нонахлорид се користи као почетни материјал за синтезу многих ренијумских комплекса.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Geilnann, W.; Wriuce, F. W.; Biltz. W.: Nachr. Ges. Wiss. Gottingen 1932, 579.
- ^ а б в г Colton, R. Chemistry of rhenium and technetium. 965.
- ^ Lincoln R.; Wilkinson, G. (1980). „Trirhenium Nonachloride”. Inorg. Synth. Inorganic Syntheses. 20: 44. ISBN 978-0-470-13251-7. doi:10.1002/9780470132517.ch12.
- ^ Hamon, J-R; Astruc, D. (1989). „Organometallic electron reservoirs. 38. Influence of steric bulk on Fischer-type syntheses of peralkylated electron-reservoir sandwiches [FeCp*(arene)]+: cleavage of alkyl groups and mechanistic implications”. Organometallics. 8 (9): 2243—2247. doi:10.1021/om00111a022.