Пређи на садржај

Уговор о осигурању

С Википедије, слободне енциклопедије

Уговор о осигурању (енгл. the insurance contract) један је од најзначајнијих и најсложенијих уговора свакодневног правног промета и живота. Иако овај уговор има додирних тачака са другим врстама уговора, временом је добијао нови облик и издвојио се од осталих уговора.[1] Било да је реч о добровољном или обавезном осигурању, уговор представља неопходност у дефинисању односа осигурања. Понуду у овом случају најчешће даје могући осигураник, док уговор ствара обавезе за обе уговорне стране - осигураник се обавезује да плаћа премију осигурања, а осигуравач да сноси последице остварења ризика у виду исплате накнаде односно уговорене своте осигуранику или трећем лицу.[2] Уговор о осигурању је онај уговор којим се осигуравач обавезује да ће осигуранику надокнадити насталу штету или исплатити уговором предвиђени новчани износ за назначене штете, а осигураник се обавезује да осигуравачу редовно плаћа утврђене износе премије осигурања.[3]

Историја уговора о осигурању[уреди | уреди извор]

Хамурабијев законик

Писани трагови старих народа показују да се још тада у поморском превозу све више тражила сигурност да ће скупоцени терети и бродови који тај терет превозе, безбедно приспети на одредиште, тј. да ће се у противном за њих обезбедити адекватна накнада за претрпљену штету. Трагови о осигурању постоје и у Хамурабијевом закону из 2250. п.н.е. који разматра основне елементе уговора, враћање зајма и наплате. Даље су га развијали Вавилонци, Феничани и Индуси и пренели га у побољшаној верзији Грцима са Родоса. У веку п.н.е. на Родосу се развија и продубљује поморски зајам који веома подсећа на класично осигурање (које је засновано на наплати премије). Римљани су ове уговоре значајно унапредили и они су већ тада обухватали елементе попут: осигуране суме, ризика, плаћене премије осигурања и накнаде из осигурања. После распада римске империје (V век) све до XI века о осигурању нема никаквих трагова, док је од XII до XV века сачувано више од 400 полиса, што сведочи о високом степену развоја поморског осигурања. Поморско осигурање које је започело систематски развој у Италији раширило се брзо у Шпанију, Холандију, Енглеску и Француску, а први закони у овој области доносе се у Барселони 1435. и Фиренци 1522.

Душанов законик из XV века

Значајно место у историји поморског осигурања припада Дубровнику у периоду од XIV до XVI века, које представља време његовог највећег процвата, и јаке трговачке морнарице. Закон о поморском осигурању донет је 1526. године, и иако су све те акције и институције имале сврху надоканђивања онога што се изгуби у дејству случаја, то још није било осигурање какво данас познајемо у свету.

Од друге половине XIX века почиње трећи период у историји осигурања, када је држава увидела огроман економски и социјални значај осигурања и искористила погодности осигурања за своје интересе, рецимо за акумулирање капитала. Корени уговора о осигурању у Србији налазе се још у Душановом законику (XIV век), који помиње колективну одговорност за накнаду штете, али се осигурање у правом смислу на овим просторима среће тек половином XIX века.[4]

Закључење уговора о осигурању[уреди | уреди извор]

Уговор о осигурању се може закључити у формалном облику и без посебне форме, као неформалан, који подразумева да је уговор склопљен када је прихваћена понуда о осигурању. “ Уговор је закључен оног часа када понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду”.[5]

Понуда мора да садржи :

  • објекат осигурања,
  • ризике од којих се објекат осигурава,
  • вредност објекта осигурања,
  • правило осигурања,
  • премију осигурања.[3]

Један од примера неформалног уговора о осигурању јесте код обавезног осигурања путника у јавном саобраћају од последица несрећног случаја, где путник куповином карте у јавном саобраћају аутоматски закључује уговор о осигурању а да му се при томе не издаје полиса осигурања.[6] У развијеним земљама уговор о осигурању се све чешће закључује путем телефона, као и електронским путем, што доводи до снижења трошкова пословања и нижих цена осигураницима.

Формалан облик претпоставља постојање посебних законских правила које предтављају леx специалис у односу на неформалан облик. Према овом облику уговор се сматра закљученим изјавом воља и потписима уговорних страна у виду полисе или листе покрића.

Полиса осигурања[уреди | уреди извор]

Полиса осигурања (енгл. insurance policy) је основна писмена исправа која прати посао осигурања, одређујући дужности и обавезе учесника. Појављује се у различитим својствима, а у извесним случајевима представља форму уговора о осигурању, тј. форму као битан елемент правног посла.[6] Она редовно прати уговор о осигурању I представља најважније доказно средство за обе уговорне стране, пошто садржи најважније елементе закљученог уговора.

Елементи полисе осигурања су :

  • уговорне стране,
  • осигурана ствар или лице,
  • ризик обухваћен осигурањем,
  • трајање осигурања и време покрића,
  • свота осигурања (и податак да је осигурање неограничено, уколико јесте),
  • премија или допринос,
  • датум издавања полисе и
  • потписи уговорних страна.[1]

У пракси се полиса углавном састоји из два дела, при чему први део, тзв. законски, садржи елементе који су дефинисани у Закону I без којих полиса није пуноважна. Други део тзв. оперативно- технички, који представља помоћ претходно дефинисаном законском делу, садржи битне податке о предмету осигурања, допунске опасности под условом да су уговорене, разни попусти и напомене које могу бити врло значајне.

Листа покрића је исправа која може бити привремена замена полисе осигурања, и издаје у случају недостатка елемената за комплетирање полисе. У њу се уносе само битни састојци уговора осигурања, која траје само до издавања полисе.

Елементи уговора о осигурању[уреди | уреди извор]

  • Странке код уговора о осигурању

Осигуравач - правно лице које се бави пословима осигурања као делатношћу и уговором о осигурању се обавезује на накнаду штете, односно исплату уговореног новчаног износа кориснику осигурања. На страни осигуравача може бити више субјеката који се претходно споразумеју о заједничком сношењу ризика и његовој расподели, и могу се бавити са једном, са неколико или са свим гранама осигурања. Подлежу посебном државном и осигуранику одговарају за потпуну накнаду.

Осигураник - физичко или правно лице које закључује уговор о осигурању у своје име и за свој рачун. Захтева се да он буде пословно способно лице, како би као равноправна уговорна страна са свим својим правима и обавезама стајао наспрам осгуравача.

  • Предмет осигурања

“ Оно о чему су се странке сагласиле да ће једна страна учинити: то је ствар коју треба предати, право које треба пренети, радња коју треба извршити, или од које се треба уздржати “.[7] Предмет осигурања је оно што се осигурава – осигурана лица, животиње, ствари и имовински интереси. Дакле, то су лица или добра на којима се може остварити ризик. Његово постојање представља претпоставку за закључење и трајање осигурања, и мора бити јасно назначен у полиси осигурања. На пример то могу бити студент и ученици (осигурање од незгоде), машине, апарати (осигурање машина), изгубљени добитак и трошкови пословања предузећа (осигурање од прекида рада) и многи други.

  • Ризик код осигурања

Ризик је могућност настанка нежељеног, економски штетног догађаја који је један од основних појмова и претпоставки осигурања, без чега оно не би ни могло постојати (да би неки предмет могао да буде осигуран потребно је да буде изложен ризику). Ризик са собом носи елемент неизвесности - не зна се хоће ли се и када десити догађај против кога се осигура (нпр. свако ће умрети али се не зна када). Под њим се често подразумева и само замишљена опасност од дешавања штетног догађаја, попут пожара, поплава, крађа о многих других (јер када се оствари, тада је већ реч о осигураном догађају).

  • Премија код осигурања

Представља цену ризика тј. износ који осигураник треба да плати за осигурање. “Премија се плаћа у уговореним роковима, а ако треба да се исплати одједном, плаћа се приликом закључења уговора.”[5]

“ Место плаћања премије је место у коме осигураник има своје седиште, односно пребивалиште, ако уговором није одређено неко друго место”.[1]

  • Осигурана сума

Свота осигурања је важан елемент уговора о осигурању који служи као основица за обрачун премије. Критеријум за процену висине суме на којој ће се склопити осигурање јесте вредност одређеног предмета.

  • Трајање осигурања

Период у коме је осигураник покривен осигурањем. Трајање осигурања се, према потреби може уговорити на одређени рок или на неодређено време. Уколико посматрамо врсте осигурања према дужини рока трајања, разликујемо краткорочно осигурање са роком трајањам од једне године или краће (на пример, у осигурању ствари излагача на сајмовима- односи се на време одржавања сајма, у транспортном осигурању- везује се за време одређеног путовања, итд.); вишегодишње осигурање са уговореним трајањем изнад једне године ( уобичајени су код осигурања живота); дугорочно осигурање са неодређееним роком трајања, где се одређује само дан почетка осигурања.[6]

Тренутак закључивања уговора битно се разликује од тренутка када почиње дејство које подразумева да прођу 24 сата од потписивања полисе осигурања.

Обавезе странака[уреди | уреди извор]

Обавезе осигураника - врсте обавеза у зависности од времена у коме треба да буду извешене:

  1. У моменту закључења уговора:
    1. пријављивање околности од значаја за оцену ризика
    2. плаћање прве премије осигурања
  2. У току трајања осигурања:
    1. плаћање премије осигурања
    2. обавештавање осигуравача о променама ризика
    3. спречавање наступања осигураног случаја
  3. Кад наступи осигурани случај:
    1. исплата накнаде из осигурања или осигуране суме
    2. обавештавање осигуравача у вези са наступелим осигураним случајем
    3. отклањање и смањење штете.[1]

Обавезе осигуравача – врсте обавеза у зависности од времена у коме треба да буду извешене:

  1. У моменту закључења уговора:
    1. обавезе прихватања понуде осигурања
    2. обавештавање осигураника о условима осигурања и предаја услова (правила) осигурања
  2. У току трајања осигурања:
    1. да ствара резерве осигурања
    2. да спроводи мере превенције и репресије
    3. да обавља радње у вези са полисом
  3. Кад наступи осигурани случај:
    1. исплата накнаде из осигурања или осигуране суме
    2. Сношење трошкова спасавања[1]

Трајање и престанак дејства осигурања[уреди | уреди извор]

Код уговора о осигурању разликујемо моменат када он почиње да производи правно дејство од момента његовог закључења. Уговор о осигурању је закључен када уговорне стране потпишу полису или лист покрића или када на други неформалан начин закључе уговор (плаћањем премије осигурања, тј. када осигуравач не одбије писмену понуду у законом прописаном року). Законом о облигационим односима је прописано да ако другачије није уговорено, уговор о осигурању производи своје дејство почев од двадесет четвртог часа дана који је у полиси означен као дан почетка трајања осигурања, па све до истека последњег дана рока за који је осигурање уговорено, и након истека овог рока осигуравач је дужан да плати наканаду осигурања за штетне последице које су се догодиле за време трајања тог осигурања.

Уговор о осигурању најчешће престаје да постоји када истекне рок на који је закључен или испуњењем. Редовни начини престанака уговора о осигурању, поред ових, јесу и отказ уговора на уговорени начин, наступање осигураног случаја, пропаст ствари, промена власника ствари, смрт осигураног лица пре истека уговора. Нередовни начини престанка овог уговора јесу ништавост уговора, раскид, стечај осигуравача и сл.[6]

Застарелост уговора о осигурању[уреди | уреди извор]

Уговор о осигурању сматра се застарелим када престаје право да се захтева испуњење обавеза и ова застарелост наступа када протекне законом одређено време у коме је осигураник могао да захтева испуњење обавезе.[6]

Корисни савети[уреди | уреди извор]

Примере и додатне информације око најзначајнијих и у пракси најприсутнијих врста уговора о осигурању и условима под којим можете осигурати себе или личну имовину од ризика можете погледати на сајтовима који својим осигураницима нуде широк спектар понуда, попут Wиенер Стадтисцхе Најчешћа питања[мртва веза] и многих других...

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Др Предраг Шулејић , ,“ Право осигурања“, пето измењено и допуњено издање, Београд. 2005. ISBN 978-86-7738-022-9.
  2. ^ http://www.osiguranje.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=149&Itemid=295[мртва веза], Друштво овлашћених заступника у осигурању Србије, Речник осигурања, приступљено на дан 11.12. 2011,2010.(језик: српски)
  3. ^ а б Данијела Костадиновић. "Основе привредног права“ , друго имењено и допуњено издање. Београд. 2006. ISBN 978-86-83237-44-9.
  4. ^ http://sveoosiguranju.rs/?page=6, Магазин за живот са мање ризика, приступљено на дан 10.12.2011. (језик: српски)
  5. ^ а б http://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_obligacionim_odnosima.html Члан 31. Закона о облигационим односима, приступљено на дан 11.12.2011.
  6. ^ а б в г д Проф. др Здравко Петровић, Проф. др Драган Мркшић, мр Катарина Иванчевић,2007, "Неживотно осигурање",Интермеx-Београд,ISBN 978-86-83437-77-1., Београд
  7. ^ Др Предраг Шулејић ,2005,“ Право осигурања“, пето измењено и допуњено издање, Београд;ISBN 978-86-7738-022-9 а преузето из др Констатиновић M., 1956, "Облигационо право", Београд

Литература[уреди | уреди извор]

  • Др Предраг Шулејић .,“ Право осигурања“, пето измењено и допуњено издање. . Beograd. 2005. pp. 166–243. ISBN 978-86-7738-022-9. 
  • Данијела Костадиновић ,2004.. " Основе привредног права“ , друго имењено и допуњено издање. . Beograd. 2006. pp. 334–336. ISBN 978-86-83237-44-9. 
  • Проф. др Здравко Петровић, Проф. др Драган Мркшић, мр Катарина Иванчевић., "Неживотно осигурање",Интермеx-Београд. 2007. ISBN 978-86-83437-77-1. стр. 23–61.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ugovor_o_osiguranju&oldid=27749193”