Узансе

Узансе лат. усус – употреба, обичај, навика; франц. усанце – обичај који је у трговини усвојен као закон. Узанса (или трговачки обичај) јесте пословни обичај који је прерастао у правило које се примењује у трговинским трансакцијама, а које је кодификовало (објавило, сакупило и систематизовало) неко овлашћено тело. Стварање узанси теоријски значи констатовање постојећих обичајних норми и њихово објављивање ради лакше примене. Према устаљеном схватању у пословним обичајима и трговачком праву трговачке узансе примењују се само онда ако њихову примену странке изричито уговоре. Такође ова правила усваја Међународна трговачка комора са седиштем у Паризу.

Историја

У нашем ранијем праву узансе су имале веома значајно место у правном поретку, с обзиром да су СФРЈ - власти укинуле прописе везане за облигационо право Краљевине Југославије, па је било нужно некако премостити период од укидања старог до усвајања новог закона. То је чињено уз помоћ узанси, али су власти одступиле од концепта узансе као обичаја и донеле опште узансе за промет робе, што је узансама дало законску снагу (тако да се суштински и не може говорити о узансама, већ о правним нормама). Касније је (1978. године) овај законски документ инкорпориран у Закон о облигационим односима - ЗОО, што је означило фактичко ограничавање домета узанси у југословенском и, касније, српски праву. Међутим ЗОО је оставио могућност примене узанси ако нису у супротности са императивним законским одредбама и ако уговорне стране нису искључиле њихову примену.

Доносилац узанси

Доносилац узанси по правилу је недржавни орган, али ако се државни орган појави као редактор узанси, углавном је то суд који има тесну везу са привредним животом. Код нас узансе доноси Врховни суд, а раније их је доносила главна државна арбитража. Узансе спадају у аутономно привредно право без обзира ко их доноси. Доносилац узанси су овлашћене јавне или полујавне организације (нпр. берзе) и професионална удружења (коморе). Они систематизују добре пословне обичаје из домена свог деловања. Узансе важе само на основу воље странака, а пристанак на примену узанси може бити на различит начин:

• чланство у организацији која је створила узансе подразумева и пристанак на примену узанси увек када у међусобне односе ступају чланови организације. Када не би хтеле да користе узансе оне би то изричито нагласиле. Дакле код чланова ћутање значи пристанак на узансе.

• она лица која нису чланови узансе обавезују само онда када су пристале изричито или на неки други начин недвосмислено показале да пристају на узансе (пословање у оквиру институције која је донела узансе).

Државни органи врше ограничену контролу над доношењем узанси, било приликом давања овлашћења, било приликом њиховог формулисања. Циљ контроле је заштита јавног интереса.

Врсте узанси

Зависно од тога који су обичаји предмет систематизације, узансе се могу поделити на опште - оне које важе за све послове у привреди, и посебне - оне које се примењују само у појединим струкама или одређеним врстама послова једне струке. У случају међусобног сукоба, јаче су узансе које долазе са ужег подручја.

Опште узансе

• се могу применити на она питања која су регулисана диспозитивним правилом Закона о облигационим односима - ЗОО што значи да се не могу се применити у оном делу који је императивно регулисан

• оне ће се моћи да користе само ако су то странке изричито предвиделе или уговориле. До доношења ЗОО било је усвојено правило да се узансе примењују уколико их странке изричито не искључе.

• опште узансе се примењују и онда када из околности произилази да су њихову примену хтели

Опште узансе се односе првенствено на уговор о продаји покретних ствари у робном промету.

Посебне узансе

Важе само за поједине струке. Доноси их надлежна комора или други облик удруживања привредника.

1. Лучке узансе
2. За промет одређене врсте робе
3. У угоститељству
4. У грађевинарству

Такође за једну врсту посла могу постојати само једне посебне узансе на подручју читаве државе.

Види још

• Уговор
• Сагласност воља код уговора
• Трговина
• Тржиште
• Ништави уговори

Литература

• Андерсен, Б. (2006). Интеллецтуал пропертy ригхтс: инноватион, говернанце анд тхе институтионал енвиронмент. Едwард Елгар Публисхинг. ИСБН 978-1-84542-269-1. 
• Болдрин, M.; Левине, D. К. (2008). Агаинст Интеллецтуал Монополy. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. 
• Цорy, Јацqуес (2004-09-29). Ацтивист Бусинесс Етхицс. Бостон: Спрингер. ИСБН 978-0-387-22848-8. 
• Цуллатхер, Н.; Глеијесес, П. (2006). Сецрет Хисторy: Тхе ЦИА'с Цлассифиед Аццоунт оф Итс Оператионс ин Гуатемала, 1952–1954]. Цалифорниа: Станфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-8047-5468-2. 
• Давиес, M. (2007). Пропертy: Меанингс, хисториес, тхеориес. Оxон: Роутледге-Цавендисх. ИСБН 978-0-415-42933-7. 
• Добсон, Ј. (1997). Финанце Етхицс: Тхе Ратионалитy оф Виртуе. Неw Yорк: Роwман & Литтлефиелд Публисхерс, Инц. ИСБН 978-0-8476-8402-1. 
• Драхос, П.; Браитхwаите, Ј. (2002). Информатион Феудалисм: wхо оwнс тхе кноwледге ецономy. Лондон: Еартхсцан. ИСБН 978-1-85383-917-7. 
• Дуска, Р. (2007). Цонтемпорарy Рефлецтионс он Бусинесс Етхицс. Бостон: Спрингер. ИСБН 978-1-4020-4983-5. 
• Еллиотт, C.; Турнбулл, С. (2005). Цритицал Тхинкинг ин Хуман Ресоурце Девелопмент. Лондон: Роутледге. стр. 141—154. ИСБН 978-0-415-32917-0. 
• Фредериц, Р. Е. (2002). А Цомпанион то Бусинесс Етхицс. Массацхусеттс: Блацкwелл. ИСБН 978-1-4051-0102-8. 
• Хаснас, Ј. (2005). Траппед: Wхен ацтинг етхицаллy ис агаинст тхе лаw. Wасхингтон DC: Цато Институте. ИСБН 978-1-930865-88-4. 
• Јонес, C.; Паркер, M.; et al. (2005). For Business Ethics: A Critical Text. London: Routledge. ISBN 978-0-415-31135-9. 
• Machan, T. R. (2007). The Morality of Business: A Profession for Human Wealthcare. Boston: Springer. ISBN 978-0-387-48906-3. 
• Murphy, P. E. (2002). Marketing Ethics at the Millennium: Review, Reflections and Recommendations. Blackwell Guide to Business Ethics. N. E. Bowie. Oxford: Blackwell. 
• O'Neill, J. (1998). The Market: Ethics, Knowledge and Politics. London: Routledge. ISBN 978-0-415-09827-4. 
• Pinnington, A. H.; Macklin, R.; Campbell, T. (2007). Human Resource Management: Ethics and Employment. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-920379-6. 
• Robertson, L. G. (2005). Conquest by Law: How the Discovery of America Dispossessed Indigenous Peoples of Their Lands. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514869-5. 
• Rose, C. M. (1994). Property and Persuasion: Essays on the History, Theory, and Rhetoric of Ownership. Colorado: Westview Press. ISBN 978-0-8133-8554-9. 
• Singer, J. W. (2000). Entitlement: The Paradoxes of Property. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-08019-3. 
• Smith, Adam (1759). The Theory of Moral Sentiments. Indianapolis: Liberty Press. 
• Weiss, J. W. (2009). Business Ethics: A Stakeholder and Issues Management Approach With Cases (5 изд.). Mason, OH:: South-Western Cengage Learning. 

Spoljašnje veze

• www.dobrovoljno.rzzo.rs
• www.kombeg.org.rs