Војнотехнички институт копнене војске

Војнотехнички институт Југословенске армије формиран је 1948. године у критичном тренутку за опстанак нове државе. Од оснивања практично се бавио развојем средстава за потребе копнене војске. Честим променама организовања дошло се до варијанте од седам института, а затим је од њих, 1973. године, формиран један јединствени Војнотехнички институт копнене војске (ВТИ КоВ). После вишедеценијског постојања, због измењених услова за рад, 1992. године спојен је са Ваздухопловно-техничким институтом, под називом Војнотехнички институт Југословенске војске, који данас носи назив Војнотехнички институт у Београду.

Формирање Војнотехничког института

Војнотехнички институт КоВ-а представљао је окосницу свих истраживања и развоја скоро комплетног наоружања и опреме. Од оснивања далеке 1948. па све до 1992. та институција није била само носилац истраживања и развоја практично комплетног наоружања, него је значајно утицала на развој војне индустрије, изградњу капиталних објеката у земљи и укупни техничко-технолошки развој земље. Кроз развој око 1.500 средстава наоружања и војне опреме, међу којима и оних најсложенијих, која су била врло позната у свету, бавећи се у преко 100 стручних подручја и дисциплина, по броју стручњака, као и оних са научним звањима магистра и доктора наука, тада је била највећа научноистрживачка установа у земљи. За остварена достигнућа добио је 1978. године Награда АВНОЈ-а, као посебно друштвено признање за стваралаштво и рад од општег значаја за развитак СФРЈ у области техничких наука.

Поставља се логично питање: ако за готово три деценије након укидања јавност није била упозната са највећом научноистраживачком институцијом у СФРЈ, да ли је основни разлог њена величина, то што би за приказ укупних достигнућа била неопходна седмотомна монографија, или постоје и неки други битни разлози. О томе и о најбитнијим показатељима Института биће речи у овом тексту, у обиму који пружа предвиђени формат странице Википедије.

Зграда Катанићева 15

Развој организације института

Југословенска армија је из рата изашла као снажна оружана сила, са значајним количинама разноврсног наоружања, различитих типова и модела, заплењеног од непријатеља и добијеног од тадашњих савезника непосредно пред крај рата. У мирнодопским условима настали су значајни проблеми око руковања, одржавања и експлоатације таквог разнообразног наоружања, различитог квалитета и техничких могућности. У ситуацији када се није располагало ни најнеопходнијим стручним кадром за обављање тих послова. То је било и логично ако се има у виду да је земља пре рата била неразвијена и да је у току рата до темеља разорена. Поред ових основних тешкоћа, требало је у дужем периоду обезбедити одговарајуће количине различитих типова и калибара муниције и неопходни потрошни материјал. Тада донете одлуке, да се у земљи развија и производи наоружање за потребе Армије, у таквим кадровским и производним могућностима, имале су више политички него практични значај.

Зато је било природно и једино могуће у тој ситуацији да се при јединицама и установама у војсци почне са оснивањем одговарајућих техничких организација: техничких одељења, комисија, лабораторија, радионица и сличних стручно-техничких организација, које би почеле да решавају текуће проблеме.

Додела Награде АВНОЈ ВТИ КоВ

У одсудним догађајима 1948. године сви сегменти друштва и привреде били су ангажовани за одбрану земље. У тим трагичним тренуцима и дефинитивно је донета одлука да се у земљи, за потребе одбране државе, развија и производи наоружање. У складу са тим опредељењима и ситуацијом у земљи, начелник Генералштаба генерал-пуковник Коча Поповић доноси 3. новембра 1948. године, наредбу о формирању Војнотехничког института. Одлуком се обједињава малобројни стручни кадар из више организационих јединица армије, усмерава и оспособљава за рад на проблемима који имају приоритет и ства-рају се темељи за једну савремену институцију. За начелника новоформираног института постављен је генерал-потпуковник Божидар Краут.

Институту је одређено широко подручје рада: проучавање нашег и страног и развој новог наоружања, побољшање постојећег и спровођење унификације; израда техничке доку-ментације за производњу наоружања и опреме и техничку контролу тих производа; учествовање у типизацији средстава у привреди која у условима рата користи војска; стварање и усавршавање неопходног стручног кадра; давање стручних мишљења из своје надлежности итд. Основне организационе јединице новоформираног Института биле су: пет одељака (наоружања, машински, електро, инжињеријски и технолошки), Ваздухопловнотехнички институт и два посебна одељења. Ако се има у виду податак да је у тренутку формирања Институт имао тридесетак стручњака, из области класичног наоружања, који су радили пре рата у војнотехничким заводима, или су после рата успели да заврше започете студије, тада није тешко закључити какви су били проблеми у почетној фази рада, чиме је, објективно, могао тада и у наредном периоду да се бави Институт.

Поред сталних промена, крајем 1950. године издваја се Ваздухопловнотехнички институт и улази у састав Команде ратног ваздухопловства, а затим се 1954. године делатност Института проширује и на подручје тенкова, самоходних оруђа и ракетног наоружања. Исте године, од Управе војнотехничког института формира се Управа за војнотехничка истраживања и развој ЈНА, којом је у периоду од 1960. до 1963. године руководио генерал-пуковник Владимир Матетић. Затим се после тог периода у састав Министарства одбране формира Управа за развој и производњу наоружања, која је годинама била надлежна за војне институте: ВТИ КоВ, Ваздухопловнотехнички институт, Морнарички институт и за Војну индустрију (наменску производњу) на целој територији СФРЈ. Затим су од постојећих одељака формирани институти: Институт за наоружање (касније Институт за примењену механику), Машински институт (касније Институт за возила), Технолошки институт, Грађевинско-инжињеријски институт и Одељење техничке документације.

У следећој етапи карактеристичној у развоју тих установа (1955-1962), услови за рад и средства која су се издвајала за ту делатност, били су у функцији економске моћи и сталног напретка у привреди. Међутим, значајније системске промене у друштву битно су утицали на раније усвојена опредељења у овој делатности. За овај временски период било је карактеристично то да се почело са систематским опремањем лабораторија у више стручних и научних дисциплина, као и изградњом два техникума (мини погона) за посебну намену. За ефикасан рад на развоју све сложенијих система наоружања неопходни су: књиге, часописи, посебне информације, датотеке података, па је ради стварања бољих услова за рад, од Одељења техничке документације, крајем 1962. године, формиран Институт за научнотехничку документацију и информације (ИНТДИ). Тиме је створена значајна подршка за дугорочан истраживачки и развојни рад, а састав војске је снабдеван низом погодних публикација.

Почетком 1967. године од Института за примењену механику, Института за возила и Завода за израду прототипова, формиран је Институт наоружања.

Недостатак кадра

На самом почетку није било одговарајућег кадра. Технички официри обављали су рутинске послове око одржавање средстава. За проблематику класичног наоружања постојао је одсек војног машинства на Машинском факултету у Београду, тако да су отуда долазили континуално инжењери почетници. Како су цивили у војсци радили по Правилнику о грађанским ливима на служби у ЈНА, где су примања била нешто већа него у грађанству, примљен је већи број инжењера али су били са већим стажом у неким другим областима. На самом почетку морали су да се баве непознатом проблематиком. Значајан број официра студирао је на факултетима у земљи, али када су ступали на дужност били су претежно у вишим чиновима и постављани су (због формације) на руководећа радна места. Они, по правилу, никада неће прихватити да се баве конкретним стручним пословима. Али је тај проблем решен так када је уведено награђивање према резултатима рада.

За све учеснике у развоју и производњи тих средстава значили су веома много јавни прикази и одговарајући публицитети њиховог вишегодишњег анонимног рада. Јавни прикази значили су и верификацију свега створеног, моралну сатисфакцију за огромни стваралачки рад. Био је то и те како важан подстрек. Међутим, то је имало и одређеног негативног утицаја на даљи рад у тим институцијама. Припремањем тих средстава за представљање, некада и израда посебних средстава само за те прилике, није само реметило континуитет развоја, него је понекад продужавало завршетак развоја и за неколико година. Такав је случај био са два позната и значајна средства, борбеним возилом пешадије (БВП М80) и ракетним системом ОГАЊ. Због продужења рокова развоја, корисници тих средстава и најодговоррније старешине у војсци, користили су у свакој прилици то као аргумент да би доказали да су институти неефикасни и недовољно стручни. Касније током времена сарадници Института објавили су неколико хиљада научних и стручних радова и више од 120 књига, уџбеника и приручника. Институт од свог оснивања непрекидно издаје часопис НАУЧНО-ТЕХНИЧКИ ПРЕГЛЕД који ужива углед значајне научно-стручне публикације, који је без прекида излазио сво време и који је у размени достављан у иностранство. У процесу истраживања и развоја средстава ратне технике (СРТ) Институт је сарађивао са више од 180 производних организација (војних и цивилних) и 75 цивилних институција (факултета, истраживачко-развојних организација и сл.). Институт је, такође, дао значајан допринос развоју земље обављајући специфичне радове на великим хидроенергетским и индустријским објектима, аеродромима и путевима (хидроелектране Мратиње, Ђердап, Мета-луршки комбинат Зеница и Никшић, Металуршкорударски комбинат Бор, Лука Бар, аеродроми Титоград, Чилипи, Сомбор, Брник, мостови преко Јабланице, Радике, Колубаре итд).

Лансер невођених ракета 128 мм M-77 Огањ.

,

Проблем адекватног награђивања стручњака, који се баве истраживањем и развојем наоружања, није решаван целовито и трајно, него у оквиру персоналне политике за остале запослене у ЈНА. Почетком шездесетих година официри-инжењери примали су посебан стручни додатак који је представљао значајан део укупне плате. Временом тај додатак је постао тако мали и симболичан да је после неколико година коначно укинут. Основно објашњење за укидање стручног додатка је било да и остали официри имају образовање у рангу факултета и да нема основе да се даје било каква накнада. Било је одређених покушаја да се парцијално тај проблем реши, али не као системско питање. На крају, пре распада државе, примењиван је систем да се од укупног обима средстава за плате, одвоји одређен проценат и да се тако формира фонд за награде, који се делио по посебним критеријумима, само одређеном броју истраживача, који су се посебно истакли у реализацији успешно завршеног задатка.

Крајем осамдесетих година годишње је путем конкурса у Институт примано и више од сто младих стручњака са средњом оценом изнад осам. Без икаквих ограничења они су ван редовног радног времена похађали последипломске студије на одговарајућим факултетима, а магистарске или докторске тезе биле су из стручне проблематике на редовним задацима. Све трошкове око школовања и учења страних језика сносио је Институт. Повољни услови за рад довели су до тога да је у Институту константно било више од 200 истраживача у звању магистра и доктора наука. Ако се има у виду да је у то време та установа имала више од 1.800 запослених, да је била одобрена попуна за око 400 нових истраживача, да се у били изграђени објекти на локацији Жарково, тада се могло закључити, да је та установа била на путу да за кратко време реши основна егзистенцијална питања.

Почетни резултати рада

I поред тога што су неки резултати из тог периода и шире познати, било би коректно да се према тој малобројној стручној екипи објави да је у периоду од неколико година, на бази домаћих материјала и у тадашњим условима индустрије, развијено и уведено у серијску производњу више средстава ратне технике: брдски топ (Б1) који је представљао једно од најбољих решења у свету, војничка пушка, минобацач већег калибра, ручни противтенковски бацач, пушкомитраљез, противпешадијске и противтенковске мине, низ средстава везе, инжињеријског обезбеђења, санитетског обезбеђења, интендантске и друге опреме.

Оклопни транспортер М60

Оклопни транспортер ОТ М60 развијен је и уведен у наоружање крајем педесетих година, а извезен је у неколико пријатељских земаља. По концепту је у целини био на нивоу савремених возила у свету, али је имао битан недостатак, што је из увоза коришћен застарели систем за управљање (са металним ламелама и кочницама са траком) који је био несигуран и у једном тренутку довео је у питање даљу производњу возила. У тој критичној ситуацији Институт је у кратком периоду времена развио оригиналан планетарни систем за управљање, а конструктор је добио високу признање Награда 22. децембар. Урађено је више студија и програма реализације за развој новог транспортера и модификације тенка. У једном неповољном политичком тренутку, донета је одлука да се сними комплетан тенк Т55. На том обимном и сложеном послу ангажован је велики број истраживача из више института, тако да је у радном и ван редовном времену посао завршио за годину дана. Како се политичка ситуација побољшала тенка ви су набављени из увоза, а документација за комплетну трансмисију коришћена је за израду резервних делова за извоз у СССР. То је био уносан вишегодишњи посао за неке погоне војне индустрије.

Формирање Војнотехничког института копнене војске

Искуства из десетогодишњег рада института као самосталних установа била су таква да је то указивало да постојећа организација не омогућује и најефикаснији рад. Радило се о преклапању подручја делатности, значајним губицима времена у администрирању између тих института, посебно када се ради на великим пројектима, могућностима да се значајније смањи број неистраживачког особља, потреби да се истраживачи концентришу на нека перспективна подручја итд. Међутим, свакако да су на одлуку да се оформи јединствен институт и тој делатности да нешто већи значај, утицали неки догађаји у свету.

Одлука о формирању ВТИ-а

Од постојећих института (1972) формиран је нови Војнотехнички институт КоВ, а значајан део стручњака прелази у новоформирани Технички опитни центар (ТОЦ). Тако оформљен Војнотехнички институт имао је следеће организационе јединице: Управа института, Сектор за класично наоружање, Сектор за ракетно наоружање, Сектор за материјале и заштиту, Сектор електронике, Сектор за НХ заштиту, Сектор за инжињеријске и заштитне конструкције, Сектор за документацију и информације, Одељење за опште послове, Одељење за економско-комерцијалне послове, Прототипска радионица и Рачунски центар. То је био прави тренутак да се на основу усвојеног средњорочног и дугорочног плана и започетих неких великих пројеката, детаљнијих анализа о перспективи Института, постави погоднија организација, уместо што су бивши институти, практично, само преведени у секторе. То, међутим, тада није урађено, а ни годинама након тога. За директора новоформираног Института постављен је генерал-мајор Боривоје Миленковић, дипл. инж. (1973¬-1975), а након његовог одласка, на ту дужност долази генерал-мајор мр Ђура Врбавац, дипл. инж. (1975-1980). Срећна је била околност и у томе што су ти директори некада радили у Институту, па су били упућени у проблеме те делатности.

Истовремено са отклањањем недостатака у рада у претходној организацији, када су институти били самостални, предузето је више нових мера и активности, које су биле значајне за рад и перспективу Института. Интензивиран је истраживачки рад у више кључних научних и стручних области и подручја технике и технологије. За такво опредељење било је неопходно: ускладити дотадашње искуство у раду уз оспособљавање истраживача почетника, савремено опремљене лабораторије, нови и погоднији услови смештаја, набавка савремене рачунарске опреме, коришћење новог информационог система и других неопходних услова. Како је поред недовољног простора за смештај, велики проблем у раду Института био и лоцирање његових организационих јединица у више делова града, почетком осамдесетих година усвојен је коначан пројект изградње те куће. На просторима Жаркова и Кумодража изграђени су нови савремени објекти за смештај људства и за лабораторије и планирана је динамика даље изградње. Тиме су створени неопходни услови, како за постојећи састав, тако за оне који су дошли и који треба тек да дођу.

После дугих анализа и расправа у највишим државним институцијама и натезања између република, крајем седамдесетих година донета је значајна одлука да се у земљи уведе тенковски програм. Одлуком о куповини лиценце за тенк Т72, наша земља се трајно определила за развој и производњу тенкова. У процесу освајања тог тенка (уз наше значајне модификације и побољшања), требало је створити кадровску базу, производне капацитете и паралелно са тим почети са развојем новог домаћег тенка. У складу са обавезама Института у реализацији овога пројекта, формиран је Сектор за борбена и неборбена возила. Значајним пријемом нових истраживача, изградњом смештајног и лабораторијског простора и успешним радом, тај сектор је за неколико година био међу водећим у Институту.

Бројне лабораторије су биле основна база свих истраживања и реализације најзначајнијих СРТ. Можда само да се наведе да је рад комплетног Сектора за материјале и заштиту почивао на бројним лабораторијама, тако да се може рећи да је био једна велика модерна лабораторија. Да је ракетна проблематика имала модерну лабораторију, као и пробле-матика возила и мотора веома велику за испитивања агрегата до 1000 кW.

Домаћи тенк M-84А

У планираним терминима, без кашњења, после три године усвојен је у наоружање домаћи тенк M-84. Уводећи значајна побољшања и нове подсистеме, крајем осамдесетих година уведен је у наоружање домаћи тенк M-84А, који се од оригиналног разликовао за 60%. Кроз извоз и учешће у рату у Заливу, карактеристике тога тенка постале су познате и ван граница наше земље. Паралелно са радом на тим тенковима развијан је потпуно нови тенк ВИХОР. Распад СФРЈ затекао је тај пројект у фази монтаже прототипа. После осам година рада усвојен је у наоружање 1988. године вишецевни ракетни систем великог домета СВЛР 262 мм М87 ОРКАН, свакако и најзначајније средство из ракетне проблематике.

Директор Института у периоду 1980-1985. године био је генерал-мајор проф. Ђорђије Јауковић, дипл. инж. Његовим одласком у пензију за директора је постављен (1985-1989) генерал-мајор проф. др Александар Радовић, дипл. инж., до тада начелник Сектора за материјале и заштиту.

Да би се обезбедио ефикаснији рад у истраживањима и развоју сложених борбених система, омогућило боље коришћење кадровских и лабораторијских потенцијала и створили повољнији услови за научноистраживачки рад, повремено је побољшавана постојећа организација Института. Тако је 1987. године Институт сведен на девет сектора: Сектор за класично наоружање, Сектор за ракетно наоружање, Сектор за борбена и неборбена возила, Сектор за телекомуникације, Сектор за материјале и заштиту, Сектор за сензоре, рачунаре и електронику, Сектор за инжињерију и техничко-медицинску заштиту, Сектор за нуклеарну заштиту, Сектор за информатику, Сектор за економске послове и позадинско обезбеђење и три самостална одељења: за персоналне и опште послове, за израду прототипова и за наставна средства. Директор Института у периоду 1989-1992. године био је генерал-мајор проф. др Милорад Драгојевић, дипл. инж., начелник Сектора за борбена и неборбена возила и руководилац пројеката више сложених борбених система. После његовог одласка на дужност помоћ-ника савезног секретара за Војнопривредни сектор, за директора је постављен пуковник Слободан Лазаревић, дипл. инж., начелник Сектора за ракетно наоружање и конструктор познатих ракетних средстава наоружања.

Милорад Драгојевић директор Института и руководилац великих пројеката оклопних возила

Проблеми приказивања остварених резултата

Ако се имају у виду изнете чињенице да је институт радио у око сто стручних и научних дисциплина, с једне стране, и да је имао око 1800 запослених, међу којима око 200 стотине магистара и доктора наука, с друге стране, логично је да је било врло тешко на погодан начин приказивати резултате свих истраживача. При томе би требало имати у виду широко подручје деловања: студије, истраживања процеса и технологија, реализација мањих СРТ али која имају масовну примену у пракси, значајних уређаја, подсистема и сложених средстава. I посебно чињеницу да неке делатности, као материјали и заштита, чине основ сваке реализације али се на први поглед не могу видети. Због таквих околности, при формирању монографија поводом значајних јубилеја, као што су били поводом 30, 35 и 40 година од формирања института, тешко је било ускладити предлоге постојећих организација. Јер, обим монографија је био ограничен. Поставља се питање да ли су у основи то били разлози да о Институту не постоји целовита монографије, макар била написана у 5-6 томова (а написана је само једна о развоју наоружања, ВТИ-у и неким сложеним СРТ). Или је нагли распад државе, ратно стање, инфлација и борба за живот, и на крају бомбардовање учинили своје. Можда тренутно руководећи кадар после одласка у пензију није се бавио дигитализацијом и радом на компјутерима, или је делом био разочаран због чињенице да су модерна борбене средства, развијана за одбрану државе од страног непријатеља, употребљена у националним оружаним сукобима.

Све то, и још понешто, утицало је да ни после три деценије на Википедији не постоји страница о овој чувеној институцији.

О неким значајнијим пројектима

Подаци о неким пројектима шире су познати, па се у овој прилици дају само основни показатељи у функцији ове странице. Међутим, овде се приказују подаци о развоју мотора веће снаге, који је омогућио перспективу тенковског програма, извоз као основног фактора рационалне производње и могућности развоја новог домаћег тенка. Укратко ради се о следећем.

Продавац лиценце је мотор за тенк Т72 користио за више генерација тенкова и уз сва побољшања постигао 780 КС. При томе је мотор максимално механички и термички оптерећен. А недовољна снага мотора биле је и једини значајнији недостатак тог тенка. Стручњаци Сектора за борбена возила, уз ангажовање неких стручњака у земљи, урадили су комплексну анализи и испитивање мотора у лабораторијским условима и дошли су до закључка да се снага мотора може повећати, а да остане на истом нивоу механичког и термичког оптерећења, ако се уместо механички погоњеног компресора примене савремен оптималан склоп турбо-компресора, уведе нова пумпа високог притиска и одговарајући елементи. У рекордном року, од мање од две године, развијен је мотор од 1000 КС, и то без уобичајене процедуре: прототип, пробна партија и нулта серија, и уведен је у серијску производњу тенка за извоз. Постигнут је спектакуларан резултат, који је омогућио дугорочну производњу у то време најсавременијег тенка за домаће потребе и извоз. На бази тих резултата развијен је мотор за нови тенк Вихор, снаге од 1200 КС. Годинама су ти подаци држани затворени за јавност због пословног односа према продавцу лиценце за тај тенк.

Савремени домаћи тенк M-84А

У процесу развоја тенка обављена су истраживања у скоро свим подручјима рада Института, па је као резултат тих истраживања уведено неколико стотина нових технологија и технолошких поступака, развијени су нови панцирни челици и неметали за оклопну заштиту, развијено је око четрдесет специјалних челика за јако оптерећене делове, неметални материјали и поступци заштите. Уведени су домаћи подсистеми и компоненте: средства везе, све компоненте за НБХ заштиту, оптичке справе и уређаји, нове гусенице, савремен систем за управљање ватром (СУВ), више стотина мањих склопова и електронских компонената. У оквиру посебних истраживања развијен је мотор од 735 кW (1.000 КС), уместо постојећег од 573кW (780 КС), а извршене су значајне измене на подсистемима мотора и трансмисији. Обављеним изменама тенк M-84А разликује се од тенка Т72 за више од 60%. По свим битним параметрима ватрене моћи, оклопне заштите и покретљивости тај тенк је, у то време, био испред свих савремених тенкова у свету. То је потврђено кроз упоредна испитивања са најсавременијим тенковима у Кувајту и Пакистану, и на основу чињенице да се после испитивања Кувајт одлучио за наш тенк.

Борбено возило пешадије М80А

Возило је, како концептом као целином, тако и решењима подсистема и наоружања, у целини истраживачко-развојно дело Института. Универзалном применом формацијског наоружања за циљеве на земљи и у ваздушном простору (топом калибра 20 мм, спрегнутим митраљезом 7,62 мм, са два лансера ПТ ракета и ручним бацачем РБ M-57), савременим решењем нишанских и осматрачких справа (за дејство дању и ноћу), средствима везе и специјалним уређајима (за НБХ заштиту, евакуацију барутних гасова, противпожарну заштиту, за загревање унутрашњости возила, предгревање мотора, загревање прибора за осматрање, избацивање продрле воде итд.), БВП М80А, као борбено возило пешадије, омогућује посади борбу у класичном и нуклеарном рату по различитим теренским и временским условима. Поред тога, возило пружа могућност вођења борбе за шест чланова посаде личним наоружањем, из возила.Пројекат награђен Награда 22. децембар.

Борбено возило пешадије М80А

Вишецевни самоходни ракетни систем М87 ОРКАН

Развој потпуно аутоматизованог вишецевног самоходног ракетног система калибра 262 мм, великог домета, започео је 1980. године, а усвојен је у наоружање, 1988. године. I поред чињенице да су у оквиру дотадашњег развоја постојала решења за више сличних подсистема, ипак се овде радило о потпуно аутоматизованом систему изузетно великог калибра, за који је требало решити низ техничких и технолошких проблема. Систем носи посебно развијена варијанта подвоска из фамилије возила 9т,8x8.

Оркан 2 на сајму „Партнер 2011“

Нови материјали и технологије

На основу вишегодишњег истраживачког рада развијени су домаћи панцирни челици, који су коришћени у производњи ОТ М60, БВП М80А, тенка M-84А и испитивања муниције, одговарајућа технологија заваривања, као и посебне технологије обликовања и сечења панцира. Развијено је више десетина челика за јако оптерећене делове возила, легуре на бази алуминијума за оптерећене делове, више легура обојених метала, више посебних челика, легура и посебног материјала за оружја, оруђа и муницију.

Освојено је и уведено у наоружање 65 једнобазних, више од 30 двобазних и четири сферична барута. Кроз посебна истраживања добијен је материјал за полусагорљиву чауру за калибар 125 мм. На основу сопственог развоја двобазног ракетног горива реализовано је око 20 пуњења за ракетне системе. У развоју експлозива и припала постигнути су, такође, значајни резултати.

Самоходни вишецевни лансер ракета ОГАЊ

Развој овог оруђа, ознаке СВЛР-128 мм М77, реализован је у периоду 1968-1977. године. Серијски се производи од 1980. године. У развоју система решавано је више сложених техничких проблема. Калибром од 128 мм, бројем од 32 цеви, дометом од 20,5 км, постигнута је велика ватрена моћ за уништавање живе силе, ватрених средстава, центара везе, аеродрома, саобраћајница, пристаништа и других циљева распоређених по дубини непријатеља. Оруђе има аутоматизован рад свих механизама, како би се смањило вре-ме заузимања и напуштања положаја, олакшало и поједноставило управљање и повећала брзина и прецизност рада.

Муниција

Полазећи од тога да се, стицајем околности, у наоружању Армије у дужем временском периоду налазило различито наоружање (по калибрима, моделима и пореклу), морао је да се развије значајан асортиман одговарајуће муниције. У сарадњи са производним организацијама у земљи, освојено је 58 врста бојеве, школске и маневарске муниције калиб-ра 5,6 мм до 12,7 мм, више од 30 врста ПА муниције калибра 20 мм до 57 мм, и преко 40 врста артиљеријске муниције калибра 76 мм до 155 мм. Посебан сегмент муниције представљају минско-експлозивна средства. Институт је развио око 20 врста противпешадијских и противтенковских мина, више средстава за отварање пролаза у минским пољима, минирање и рушење и одговарајући број вежбовних и школских средстава.

Приказ муниције

Топ-хаубица 152 мм НОРА

Развој оруђа почео је 1975. године са циљем да се отклоне главни недостаци хаубице 155 мм М65 и топ-хаубице 152 мм D-20. Требало је да се домет класичним пројектилом повећа на 24 км, да се развије нова муниција знатно већег домета, да се повећа брзина гађања и да се може користити и муниција оруђа D-20. Оруђе је усвојено у наоружање 1984. године. Савременим карактеристикама оруђа масе 6.730 кг, највећим дометом 23.900 м, масе метка 66,50 кг, брзином гађања 5 метака/мин, бројем послужилаца 9, спада у ред најсавременијих у тој категорији, па се поред производње за потребе Армије, извозило и у иностранство.

НОРА Б-52

Ручни бацач ракета ЗОЉА и ОСА-2

У експлоатацији су показали као врло ефикасни. ОСА-2 развијена је у периоду 1978-1980. године, намењена је за неутралисање и уништавање оклопних борбених возила, живе силе, ватрених средстава и утврђених објеката. Коришћењем нових материјала и технологија постигнуте су савремене карактеристике средства: брисани домет 350 м, укупна маса 10,7 кг, масе ракете 3,5 кг, пробој хомогене панцирне плоче дебљине 400 мм.

Ручни бацач ЗОЉА намењен је за исте циљеве као и ОСА-2, али се користи као индивидуално оруђе пешадије и концепцијски је решено за једнократну употребу. Брисаног домета 250 м, могућношћу гађања циљева до 400 м, пробијања хомогене панцирне плоче 250 мм и масе бацача свега 3,1 кг, постало је веома популарно и масовно средство пешадије.

Нови домаћи тенк ВИХОР

Концептом новог тенка ВИХОР предвиђено је битно повећање ватрене моћи, оклопне заштите и покретљивости, тако да је специфичном снагом од 20 кW/т (27,2 КС/т), масом од 44 т, силуетом и потпуно новим подсистемима, био је у то време, читав корак испред савремених тенкова у свету. Развијен је мотор од 880 кW (1200 КС), потпуно нов систем за управљање ватром (СУВ), оклопно тело и купола, ходни уређај и више других подсистема. Тај тенк се од тенка M-84А разликовао за 60%. Распад СФРЈ затекао га је у фази монтаже прототипа.

Нови тенк Вихор

Тешкоће настале распадом СФРЈ

С обзиром на чињеницу да институти чине саставни део Војске, да се Војска морала трансформисати, смањити и прилагодити за одбрану двоструко мање државе, природно је да се све то морало одразити, по кључним елементима, и на институте. Да би се укупно смањење људства института (а оно процентуално износи као и за остали састав Војске) што мање одразило на истраживачке и развојне потенцијале тих установа и да би, наравно, сачували креативни кадар и лабораторијске потенцијале, наредбом начелника Генералштаба 1992. године, извршена је интеграција Војнотехничког института КоВ и Ваздухопловно-техничког института. Основни принцип је био да се обједине заједничке службе, идентичне области, да се рационалније искористи лабораторијска опрема и смештајни простор (пошто се већим делом налазе на истој локацији), али да се при томе очувају (и не угрозе) све посебности једне и друге куће, које произлазе из разлика основних система наоружања. Организација новог Војнотехничког института (који су предложили стручњаци оба института), омогућује ефикасан истраживачко-развојни рад, као и до тада, у свим заједничким областима, којима су се бавили институти. При томе је пружена знатно већа могућност за сарадњу са установама и предузећима ван Војске Југославије.

Тада многи из тих института нису могли да схвате да је наступило време када престаје могућност, због ограничених финансијских средстава, привредних тешкоћа које ће трајно оптеретити државу, да се развијају сложени системи наоружања. I да настаје борба за животну егзистенцију у свим структурама друштва. Време је показало да се радило о мудрој одлуци.

Литература

• Програм реализације Тенка ВИХОР, ВТИ, 1984.
• Монографије поводом 30, 35 и 40 година од оснивања института, ВТИ
• Истраживање и развој мотора за тенк M-84А, ВТИ, од 1984.
• Испитивање моделског решења тенка ВИХОР, ВТИ, од 1984.
• Програм реализације КАПЕЛА, ВТИ, 1980.
• Програм реализације БВП М80, ВТИ, 1975. 1980.
• Реферат директора поводом 35 година од постанка института, ВТИ од 1983
• Генерали и адмирали СРБИЈЕ, 1981 - 2011.
• Милорад Драгојевић, Тенкови и борбена возила пешадије, ВИЗ 1985.
• Милорад Драгојевић, Борбена возила, ВИЗ 1990.
• Милорад Драгојевић, Развој нашег наоружања, Задужбина Андрејевић,2003