Пређи на садржај

Златно доба ислама

С Википедије, слободне енциклопедије
Научници у Абасидској библиотеци, из Макаме песника ал-Харирија, рад сликара Јахје ибн Махмуд ел-Васитија, Багдад, 1237. године
Палата Алхамбра у Гранади, један од најпознатијих примера исламске архитектуре Златног доба.

Златно доба ислама је израз за период историје исламског света (подручја Блиског истока, Северне Африке, Централне Азије и ал-Андалуса) који отприлике одговара средњом веку у европској (и светској) историји, а кога је карактерисао интензиван развој културе и науке, односно бројна технолошка и друга цивилизацијска достигнућа која су с временом преузеле и друге, односно неисламске културе и цивилизације. Израз „златно доба” се обично користи како би се истакло како је управо у том периоду исламски свет доживео врхунац самосталних културних и научних достигнућа, везаних уз развој специфичне архитектуре, филозофије, медицине, астрономије и математике.[1][2][3][4][5] У ширем смислу се тај период везује уз период који почиње са настанком ислама (7. век), а завршава с почетком Новог века (око 1500. године). У ужем смислу, и међу историчарима у далеко чешћој, употреби се под „Златним добом” подразумијева период од 750. до 1257. године.

Почетак Златног доба се најчешће везује уз долазак династије Абасида на чело Арапског царства, односно Халифата године 750. Иако је тиме, с обзиром на наставак владавине претходне династије Омејада на Иберијском полуострву (ал-Андалус), трајно окончано политичко јединство исламске државе односно исламске заједнице (ума), оно је за последицу имало преоријентацију муслиманских владара са џихада, односно спољашњих освајања на унутрашње реформе и консолидацију већ освојених простора на којима почиње постепена арабизација и исламизација тамошњег становништва. Тако створени исламски свет је, с једне стране, из религијских разлога (институција хаџџа) и кроз развијену трговину сачувао међусобне економске, а преко њих и културне везе; с друге стране је политичко нејединство омогућило полицентрични развој, односно стварање неколико супарничких средишта трговине, културе и науке у различитим деловима исламског света. Од свих њих је најважнији био Багдад, који је само неколико година након оснивања постао абасидска престолница и највећи град на свету; велики значај су, међутим, задржали и стара престолница Дамаск, али и алтернативна политичка средишта као што су Каиро, Керуан, Кордоба, Бухара и Самарканд. Нове околности су, такође, омогућиле арапским учењацима и уметницима да постепено асимилирају, али преузму обилежја ранијих култура на претходно освојеним подручјима. Златно доба је карактерисало интензивно настојање да се сачувају или исламу прилагоде достигнућа раније старогрчке и персијске културе, а преко трговине су се преузимала и кинеска и индијска достигнућа као што су папир и децимални бројеви. Осим Арапа, важну улогу за развој културе и науке у овом периоду су имали и муслимански неарапи, али и немуслимански поданици Калифата и муслиманских држава - хришћани и јевреји. У том периоду се на подручју исламског света као lingua franca наметнуо арапски језик.

Крај златног доба је предмет расправе међу историчарима, како по питању тачног датума, тако и по његовим узроцима. Као најчешћи датум се наводи пустошење Багдада од стране Монгола 1258. године, приликом кога је не само уништена знаменита библиотека, него исламском свету задат психолошки ударац после кога се почео све више окретати самом себи. Међу историчарима је широко распрострањено мишљење да је исламски свет тада почео да губи цивилизацијску утрку са дотле заосталим и инфериорним западним светом, који је у следећим вековима кроз Ренесансу показао далеко више интелектуалне флексибилности и око 1500. почео с њиме равноправно надметати да би касније стекао технолошку и другу супериорност.

Историја концепата

[уреди | уреди извор]
Експанзија калифата, 622–750.
  Експанзија под Мухамедом, 622–632
  Експанзија током Праведног калифата, 632–661
  Експанзија током Омејадског калифата, 661–750

Метафора златно доба је ушла у употребу у литератури 19. века о исламској историји, у контексту западног естетског тренда познатог као оријентализам. Аутор Приручника за путнике у Сирији и Палестини из 1868 напомиље да су најљепше џамије у Дамаску „попут самог мухамединизма, сада брзо пропадале” и да су реликвије „златног доба ислама”.[6]

Не постоји недвосмислена дефиниција појма, а у зависности од тога да ли се користи са фокусом на културна или војна достигнућа, може се сматрати да се односи на прилично различите временске периоде. Тако је један аутор из 19. века сматрао да се златно доба протезало током цолокупног трајања калифата, или „шест и по векова”,[7] док су други били мишљења да је окончан само неколико деценија након Рашидуновог освајања, са смрћу Омара и Прве Фитне.[8]

Током раног 20. века, овај термин је кориштен доста ретко, и обично се односио на ране војне успехе Рашидунских калифа. Тек у другој половини 20. века термин је почео да се значајније користи, и сада се углавном односи на културни процват науке и математике под калифатима током периода од 9. до 11. века (између успостављања организоване стипендије у Кући мудрости и почетка Крсташких ратова),[9] мада се често проширује тако да обухвата део касног 8. или 12. до раног 13. века.[10] Дефиниције још увек могу широко да варирају. Изједначавање краја златног доба са завршетком калифата представља погодну прекидну тачку засновану на историјском реперу, али се може тврдити да је исламска култура ушла у стање постепеног опадања много раније; стога, Кан (2003) сматра да је право златно доба трајало два века између 750–950, тврдећи да се почетак губитка територија под Харун ел-Рашидом погоршао након смрти ел-Мамуна 833. године, и да су Крсташки ратови у 12. веку довели до слабљења Исламског царства од чега се никад није опоравило.[11]

Узроци

[уреди | уреди извор]

Верски утицај

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Исламски ставови према науци

Разне Куранске наредбе и Хадити, који вреднују образовање и наглашавају важност стицања знања, играле су виталну улогу у вршењу утицаја на муллимане овог доба у њиховој потрази за знањем и развоју научног тела.[12][13][14]

Владино спонзорство

[уреди | уреди извор]

Исламско царство је пружало снажну потпору научницима. Новац потрошен на преводилачки покрет за поједине преводе се процењује да је еквивалентан двоструком годишњем буџету Медицинског истраживачког савета Уједињегог Краљевства.[15] Најбољи научници и угледни преводиоци, као што је Хунајн ибн Ишак, ималу су плате за које се процењује да су еквивалентне са приходима данашњих професионалних атлета.[15] Кућа мудрости је била библиотека која је била успостављена у Багдаду, Ирак током абасидске ере посредством калифа Ел Мансура.[16]

Различити доприноси

[уреди | уреди извор]
Главни чланци: Грчки доприноси исламском свету, Индијски утицај на исламску науку, Хришћански утицај на ислам и Кинески утицаји на исламску грнчарију

Током овог периода, Муслимани су испољили јак интерес за асимилацију научног знања покорених цивилизација. Многи класични радови антике који би иначе били изгубљени преведени су са грчког, персијског, индијског, кинеског, египатског, и феничанске цивилизације на арапски и персијски, а касније су превођени у турски, херејски и латински.[4]

Хришћани, посебно следбеници источне цркве (несторијанци), допринели су исламској цивилизацији током владавине Омејада и Абисида путем превођења радова грчких филозофа и античке науке на сиријски и касније арапски језик.[17][18] Они су се истицали у многим подручјима, а посебно филозофији, науци (као што су Хунајн ибн Ишак,[19][20] Сабит ибн Кура,[21] Јусуф ел-Кури,[22] Ел Химси,[23] Куста ибн Лука,[24] Масавајх,[25][26] Патријарх Евтихиј,[27] и Јабрил ибн Буктишу[28]) и теологији. Током дугог временског периода лични лекари абасидских калифа су често били асирски хришћани.[29][30] међу најпроминентнијим хришћанским породицама које су служиле као лекари калифа била је Бухтишу династија.[31][32]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референцес

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Георге Салиба , А Хисторy оф Арабиц Астрономy: Планетарy Тхеориес Дуринг тхе Голден Аге оф Ислам. Неw Yорк Университy Пресс. 1994. стр. 245, 250, 256–57. ИСБН 978-0-8147-8023-7. ..
  2. ^ Кинг, Давид А. (1983). „Тхе Астрономy оф тхе Мамлукс”. Исис. 74 (4): 531—55. дои:10.1086/353360. 
  3. ^ Медиевал Индиа. НЦЕРТ. ИСБН 978-81-7450-395-4. 
  4. ^ а б Вартан Грегориан, "Ислам: А Мосаиц, Нот а Монолитх". . Броокингс Институтион Пресс. 2003. стр. 26—38. ИСБН 978-0-8157-3283-9.  Недостаје или је празан параметар |титле= (помоћ)
  5. ^ Исламиц Радицалисм анд Мултицултурал Политицс. Таyлор & Францис. 1. 3. 2011. стр. 9. ИСБН 978-1-136-95960-8. Приступљено 26. 8. 2012. 
  6. ^ Јосиас Леслие Портер (1868). А Хандбоок фор Травелерс ин Сyриа анд Палестине. , п. 49.
  7. ^ "Фор сиx центуриес анд а халф, тхроугх тхе голден аге оф Ислам, ластед тхис Цалипхате, тилл еxтингуисхед бy тхе Османли султанс анд ин тхе деатх оф тхе ласт оф тхе блоод оф тхе хоусе оф Махомет. Тхе труе Цалипхате ендед wитх тхе фалл оф Багдад". Неw Оутлоок, Волуме 45, 1892, п. 370.
  8. ^ "тхе голден аге оф Ислам, ас Мр. Гилман поинтс оут, ендед wитх Омар, тхе сецонд оф тхе Калифс." Тхе Литерарy Wорлд, Волуме 36, 1887, п. 308.
  9. ^ "Тхе Нинтх, Тентх анд Елевентх центуриес wере тхе голден аге оф Ислам" Лифе магазине, 9 Маy 1955, [1].
  10. ^ со Линда С. Георге, Тхе Голден Аге оф Ислам, 1998: "фром тхе ласт yеарс оф тхе еигхтх центурy то тхе тхиртеентх центурy."
  11. ^ Арсхад Кхан (2003). Ислам, Муслимс, анд Америца: Ундерстандинг тхе Басис оф Тхеир Цонфлицт. , п. 19.
  12. ^ Гротх, Ханс, ур. (2012). Популатион Дyнамицс ин Муслим Цоунтриес: Ассемблинг тхе Јигсаw. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. стр. 45. ИСБН 978-3-642-27881-5. 
  13. ^ Рафиабади, Хамид Насеем, ур. (2007). Цхалленгес то Религионс анд Ислам: А Студy оф Муслим Мовементс, Персоналитиес, Иссуес анд Трендс, Парт 1. Саруп & Сонс. стр. 1141. ИСБН 978-81-7625-732-9. 
  14. ^ Салам, Абдус (1994). Ренаиссанце оф Сциенцес ин Исламиц Цоунтриес. стр. 9. ИСБН 978-9971-5-0946-0. 
  15. ^ а б „Ин Оур Тиме – Ал-Кинди, Јамес Монтгомерy”. ббцнеwс.цом. 28. 6. 2012. Архивирано из оригинала 14. 1. 2014. г. Приступљено 18. 5. 2013. 
  16. ^ Брентјес, Соња; Моррисон, Роберт Г. (2010). „Тхе Сциенцес ин Исламиц социетиес”. Тхе Неw Цамбридге Хисторy оф Ислам. 4. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. стр. 569. 
  17. ^ Хилл, Доналд (1993). Исламиц Сциенце анд Енгинееринг. Единбургх Университy Пресс. стр. 4. ИСБН 978-0-7486-0455-5. 
  18. ^ „Несториан – Цхристиан сецт”. Архивирано из оригинала 28. 10. 2016. г. Приступљено 5. 11. 2016. 
  19. ^ Расхед, Росхди (2015). Цлассицал Матхематицс фром Ал-Кхwаризми то Десцартес. Роутледге. стр. 33. ИСБН 978-0-415-83388-2. 
  20. ^ „Хунаyн ибн Исхаq – Араб сцхолар”. Архивирано из оригинала 31. 5. 2016. г. Приступљено 12. 7. 2016. 
  21. ^ Хуссеин, Аскарy. „Багхдад 767–1258 А.D.:Мелтинг Пот фор а Универсал Ренаиссанце”. Еxецутиве Интеллигенце Ревиеw. Архивирано из оригинала 24. 08. 2017. г. 
  22. ^ О'Леарy, Делацy (1949). Хоw Греек Сциенце Пассед Он То Тхе Арабс. Натуре. 163. стр. 748. Бибцоде:1949Натур.163Q.748Т. ИСБН 978-1-317-84748-9. дои:10.1038/163748ц0. 
  23. ^ Сартон, Георге. „Хисторy оф Исламиц Сциенце”. Архивирано из оригинала 12. 08. 2016. г. 
  24. ^ Нанцy Г. Сираиси, (2001). Медицине анд тхе Италиан Университиес, 1250–1600. Брилл Ацадемиц Публисхерс. , п 134.
  25. ^ Беестон, Алфред Фелиx Ландон (1983). Арабиц литературе то тхе енд оф тхе Умаyyад период. Цамбридге Университy Пресс. стр. 501. ИСБН 978-0-521-24015-4. Приступљено 20. 1. 2011. 
  26. ^ „Цомпендиум оф Медицал Теxтс бy Месуе, wитх Аддитионал Wритингс бy Вариоус Аутхорс”. Wорлд Дигитал Либрарy. Архивирано из оригинала 4. 3. 2014. г. Приступљено 1. 3. 2014. 
  27. ^ Гриффитх, Сиднеy Х. (15. 12. 1998). „Еутyцхиус оф Алеxандриа”. Енцyцлопæдиа Ираница. Архивирано из оригинала 2. 1. 2017. г. Приступљено 7. 2. 2011. 
  28. ^ Анна Цонтадини (2003). „А Бестиарy Тале: Теxт анд Имаге оф тхе Уницорн ин тхе Китāб наʿт ал-хаyаwāн (Бритисх Либрарy, ор. 2784)”. Муqарнас. 20: 17—33. ЈСТОР 1523325. 
  29. ^ Боннер, Боннер; Енер, Мине; Сингер, Амy (2003). Повертy анд цхаритy ин Миддле Еастерн цонтеxтс. СУНY Пресс. стр. 97. ИСБН 978-0-7914-5737-5. 
  30. ^ Руано, Елоy Бенито; Бургос, Мануел Еспадас (1992). 17е Цонгрèс интернатионал дес сциенцес хисториqуес: Мадрид, ду 26 аоûт ау 2 септембре 1990. Цомитé интернатионал дес сциенцес хисториqуес. стр. 527. ИСБН 978-84-600-8154-8. 
  31. ^ Рéми Брагуе, Ассyрианс цонтрибутионс то тхе Исламиц цивилизатион Архивирано 2013-09-27 на сајту Wayback Machine
  32. ^ Британница, Несториан Архивирано 2014-03-30 на сајту Wayback Machine

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Zlatno_doba_islama&oldid=28490363”