Pređi na sadržaj

Đorđe Martinović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Đorđe Martinović
Đorđe Martinović (desno) sa advokatom Velimirom Cvetićem (levo) oko 1986.
Datum rođenja(1928-00-00)1928.
Datum smrti6. septembar 2000.(2000-09-06) (71/72 god.)
Mesto smrtiČitluk, SRJ

Đorđe Martinović (1928[1] — 6. septembar 2000, Čitluk kod Kruševca[2]) bio je Srbin sa Kosova i Metohije koji je 1985. primljen u dom zdravlja u Gnjilanu sa povredama izazvanih guranjem staklene flaše u njegov anus. Iako su tačne okolnosti incidenta ostale nerazrešene godinama kasnije, zvanično, prilikom masturbacije sa flašom, okliznuo se i nabio flašu u anus, te je flaša pukla. Drugo objašnjenje je da su ga mučili Albanci nabijanjem na kolac na čijem je vrhu bila polulitarska staklena flaša. Dok je tim lekara iz četiri jugoslovenske republike zaključio da povrede nisu mogle da budu samonanete, mesec dana kasnije, drugo mišljenje je izneto od strane drugog tima da je povreda mogla da bude samonaneta. Zvanična verzija odbačena je sudskom presudom iz 1990, koja nikada nije sprovedena.[2] Ovaj slučaj je pogoršao tenzije između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Događaj

[uredi | uredi izvor]

1. maja 1985. u 13 časova, Đorđe Martinović je presretnut na svojoj njivi i nabijen na kolac, na čijem je vrhu bila polulitarska staklena pivska flaša. Flaša je kroz čmar nabijena u utrobu, dancetom nagore, a na drvo bila nataknuta kroz grlić.[3] Zaustavila se tik pod desnim podrebarnim lukom i, polomljena, ostala u utrobi žrtve.[4][5]

Martinović je smogao snage da se dopelja do puta, odakle je prebačen u prištinsku bolnicu. Hitnu operaciju vađenja flaše vodila su tri hirurga, od kojih su dvojica bili etnički Albanci. Oni su naknadno pozvali trećeg hirurga, Srbina dr Moračića, uplašeni od flaše i srče koju je trebalo izvaditi. Dr Moračić je posle operacije opisao da je prizor koji je zatekao bio „jeziv“.[4]

Prva vest o događaju objavljena je tri dana kasnije, 4. maja 1985. u beogradskoj Politici. Glasila je:[2]

Službenik Doma JNA u Gnjilanu, Đorđe Martinović, nabijen je na kolac 1. maja na svojoj njivi Jaruga, dva kilometra od Gnjilana. Ovo zlodelo izvršili su šiptarski teroristi.

— „Politika“

Da je nad Martinovićem izvršen gnusan zločin nasilja govorilo je i prvo saopštenje vlasti iz Gnjilana, a kasnije potvrdile i mnoge komisije lekara specijalista,[3] dok su drugi tvrdili da su povrede mogle biti samonanete.[6] O slučaju je pisala cela domaća, kao i strana štampa.[4]

Razvoj slučaja

[uredi | uredi izvor]

Kako je priča dospela u medije, javnost se uznemirila, a slučaj je počeo postajati simbolom nasilja nad Srbima na Kosovu i srpskog nezadovoljstva i osećaja viktimizovanosti. Suočeno sa pričom u grotesknom nesuglasju sa zvaničnom mantrom o bratstvu i jedinstvu, bojeći se da bi priznanje da je kosovski Srbin sodomizovan u etnički i verski motivisanom zločinu mržnje ojačalo srpski nacionalizam u SFRJ ili čak dovelo do pobune Srba, komunističko rukovodstvo odlučilo je da učini sve da zločin ne bude pripisan etničkim Albancima i da priča dobije drugačiju predstavu u javnosti, kako bi izgledala potpuno iskonstruisanom.[4][7] Prema pisanju Glasa javnosti iz 2000, slučaj je vodio Stane Dolanc, savezni sekretar unutrašnjih poslova i šef kontraobaveštajne službe SFRJ.[2][4]

U posetu Martinoviću, koji je još bio u teškom životnom stanju, dolazi njegov pretpostavljeni, pukovnik Novak Ivanović, načelnik Doma JNA u Gnjilanu, i zahteva od njega da prizna da se sam nabio na flašu u autoerotskom aktu. Ivanović je godinu dana kasnije u ispovesti za časopis Intervju naveo da ga je na ovo naterao izvesni general Stojanović. Nakon ovoga, pukovnik Ivanović dobija prekomandu za Zrenjanin.[2]

Martinović je zatim iz Prištine prevezen na Vojno-medicinsku akademiju u Beogradu, gde je ponovo operisan. Tim od pet lekara koji je predvodio dr Ćeramilac potpisuje dijagnozu kojom se potvrđuje da samopovređivanje ove vrste nije mogućno. Traži se superveštačenje, u kojem medicinski stručnjaci potvrđuju nalaze veštaka. Onda je traženo super-superveštačenje od ljubljanskog akademika Janeza Malčinskog, čiji je zvanični nalaz sadržavao i ocene da je samopovređivanje moguće[7] (po nekim izvorima, i ocene da nije moguće[2]). Za sve to vreme, dok je teško bolesni Martinović ležao na VMA, nastavlja se sa iznuđivanjem priznanja o samopovređivanju, od strane Vukašina Trumpića i Gradimira Popovića iz pravosuđa, i uz prisustvo policije. Tadašnji načelnik VMA, general Vladimir Vojvodić, je odobrio ispitivanje. Njegov zamenik, Srđan Krstinić, kasnije admiral u Armiji Republike Hrvatske, insistirao je da se Martinović izbaci sa VMA.[2]

Đorđa Martinovića potom prebacuju u London, gde ga u bolnici „Sent Džordž“ dva puta operiše proktolog dr Piter Holi. Dr Holi je posle operacije izjavio:[4]

Isključeno je svako samopovređivanje, zločin sam proučio sa svojim kolegama posle uvida u kompletnu medicinsku dokumentaciju. Nasilje su izvršile najmanje tri osobe.

Dr Piter Holi je nakon ovoga od Janeza Malčinskog dobio pismo preteće sadržine „zato što se meša u unutrašnje stvari Jugoslavije“.[2]

Za zvaničnu Jugoslaviju, zaključak je bio drugačiji. Vlasti su uz drugo saopštenje sa nalazom o „samopovređivanju“, suprotno prvom saopštenju iz Gnjilana, priložili nalaz iz Ljubljane, kao i dobijenu izjavu samog Martinovića.[3] 56-godišnji Đorđe Martinović se, prema zvaničnoj verziji, upustio u akt samozadovoljenja koji je krenuo naopačke. On je neprijatni incident naprosto svalio na albanske separatiste, istovremeno ga iskorištavajući u propagandne svrhe za demonizaciju Albanaca i oslikavanje Srba kao žrtava.[7] Sam Stane Dolanc je zaključio slučaj izjavivši 1987. na Televiziji Ljubljana:

Slučaj Đorđa Martinovića je završen. Moja policija je utvrdila da se sam povredio i nema sudskog procesa... Đorđe je prvi srpski samuraj koji je nad sobom izvršio harakiri.

— Stane Dolanc

Izjavu Dolanca prisutni novinari su propratili smehom.[2][4]

Grupa srpskih intelektualaca i novinara pisala je domaćoj i svetskoj javnosti protest pod naslovom „Istina nabijena na kolac“.[3] Pisac i akademik Dobrica Ćosić molio je za razrešenje slučaja u javnom pismu upućenom admiralu Branku Mamuli i Dušanu Čkrebiću, predsedniku Skupštine Srbije, bez odgovora.[2][4]

Skupština SFR Jugoslavije raspravljala je o „slučaju Đorđa Martinovića“ osam puta bez rezultata. U Skupštini SR Srbije, rasprava je šest puta odlagana, jer su rukovodioci tvrdili da, prema Ustavu SAP Kosovo, Skupština Srbije nema nadležnost nad slučajem.[4] Pokrajinsko rukovodstvo, kojim su dominirali etnički Albanci, podržavalo je tezu o samopovređivanju tokom autoerotskog akta.[5] General Milan Daljević iz Uprave Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, tvrdio je da JNA nema nikakve veze sa slučajem. General Petar Gračanin, koji je na mestu sekretara unutrašnjih poslova zamenio Dolanca, je zahtevao da se predmet Đorđa Martinovića zaključi.[2] Prema pisanju Glasa iz 2000, savezni javni tužilac Miloš Bakić odlikovan je visokim odlikovanjem, između ostalog i zbog načina vođenja istrage u slučaju Đorđa Martinovića.[2]

Njujork tajms je 1986. pisao kako je slučaj 56-godišnjeg seljaka Đorđa Martinovića postao najšire raspravljani krivični slučaj tokom niza godina u Jugoslaviji, opisivan u najsitnijim pojedinostima na televiziji i u štampi.[5]

Epilog

[uredi | uredi izvor]

Po tužbi Đorđa Martinovića, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo je 1990. godine presudu prema kojoj je država proglašena krivom za nanete uvrede i tendenciozno skrivanje istine. Sud je odlučio da je nad Martinovićem izvršeno nasilje, a uzeo je u obzir izjave dr Holija i posebne komisije na čijem čelu je bio dr Vladislav Dodžić. Državi je naloženo da Martinoviću isplati na ime odštete 100.000 nemačkih maraka. Nalaz je sklonjen od javnosti, a odšteta nikada nije isplaćena. Izvršenje presude su, prema Miloradu Bajiću, sprečili savezni sekretar unutrašnjih poslova Petar Gračanin i admiral Branko Mamula, koji su naložili da predmet bude pohranjen u Arhivu SSNO.[1][4]

Martinović je posle pet operacija konačno pod prisilom prodao svoju njivu u Gnjilanu i naselio se u selu Čitluk kraj Kruševca,[4] gde je i preminuo 6. septembra 2000. Iza sebe je ostavio suprugu Jagodinku, tri sina, kćerku i desetoro unučadi.[2] Sva tri sina i dva najstarija unuka bili su mobilisani za vreme NATO bombardovanja SRJ 1999.[4]

Nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Sliku stradanja Đorđa Martinovića ovekovečio je slikar i akademik Mića Popović u svojoj slici 1. maj 1985 (Raspeće Đorđa Martinovića), koja ga prikazuje u jasnoj paraleli sa raspećem Isusa Hrista, pod budnim okom komunističke policije.[3][7]

O zločinu su snimljena i dva dokumentarna filma, Strah od istine i Optužujemo, režisera Milorada Bajića, koji su snimani svugde gde se kretao povređeni Martinović.[4] Filmovi su prikazani, jedini put za dugo vremena, 1986. na festivalu dokumentarnog filma u Domu sindikata u Beogradu.[8] Emitovanje ovih filmova na Radio-televiziji Srbije odbili su potom redom svi generalni direktori ove kuće: Dušan Mitević, Ratomir Vico, Milorad Vučelić, Dragoljub Milanović, Aleksandar Crkvenjakov i Aleksandar Tijanić. Emitovanje na BK televiziji odbila je njihov glavni urednik Bojana Lekić.[4] Bajić je nekoliko puta pozivan da donese filmove, ali je emitovanje svaki put otkazivano u poslednji čas.[1] Ovo nisu jedini filmovi ovog autora koje RTS ne želi da emituje.[9] Objavljivanje filmova na nacionalnoj televiziji zahtevali su 2006. u otvorenom pismu predsedniku Tadiću i predsedniku Vlade dr Koštunici, 350 studenata-članova Parlamenta Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Mladen Mrkalj, prof. dr Zoran Krivokapić, jedan od Martinovićevih lekara, sam Bajić, te prof. dr Stanislav Nikić, šef Neuropsihijatrijske klinike VMA.[10] Bajić je povodom slučaja Martinović nekadašnjem predsedniku Slobodanu Miloševiću pisao svakog 1. maja, ukupno 11 pisama, na koja nije odgovoreno. On tvrdi da je tiraž tri knjige, koje su napisane o slučaju, otkupila uglavnom UDB.[1][4] Do danas nisu objavljeni dokumentarni filmovi koji je snimio režiser Milorad Bajić. Čak ni Slobodan Milošević, nije nikada Bajiću odgovorio na pismo u vezi stradanja Đorđa Martinovića.

Glas javnosti ocenio je da je vest o događaju bila inicijalna kapisla za mnoga potonja zbivanja na Kosmetu i u Jugoslaviji pa, na neki način, i čuvene Osme sednice CK SKS godinu i po dana kasnije.[2] Slučaj je, kao simbol i metafora četiri puta pomenut i na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom.[4]

Književnica Svetlana Velmar-Janković je podsetila na slučaj Đorđa Martinovića u svom autorskom članku u Večernjim novostima povodom jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije u februaru 2008. Prema njenoj oceni je „slučaj“ Martinovića, „kako se taj događaj tada, pre gotovo trideset godina, nazivao, otvorio sve buduće slučajeve srpskog mučeništva i stradanja“.[11] I vladika Atanasije Jeftić pisao je kako je „ovaj napaćeni čovek... živo oličenje stanja i stradanja srpskog naroda na Kosovu, od okupacije 1941. do ove nove okupacije oko Savindana 1990“.[12]

Slučaj Đorđa Martinovića podigao je, zbog svoje prirode, jugoslovensku javnost na noge, ali ovo je bio samo jedan od nebrojenih slučajeva nasilja nad nealbancima na Kosovu 1980-ih.[3] Nezadovoljstvo ovakvim razvojem događaja i odnosom srpskih komunista, i rešenja koja je u svom političkom programu ponudio Slobodan Milošević, igrala su presudnu ulogu u njegovom vrtoglavom usponu na vlast.[traži se izvor]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g „Kosovski mučenik.”. Pristupljeno 21. 2. 2008.  Prema tekstovima u listovima Danas i Glas javnosti od 9. septembra 2000, na projektu „Rastko“.
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj „Mučenik s Kosmeta.”. Pristupljeno 21. 2. 2008. [mrtva veza] Dragan Vlahović, „Glas javnosti“, 8. 9. 2000
  3. ^ a b v g d đ „Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i Metohiji.”. Pristupljeno 21. 2. 2008.  1. deo. Vladika Atanasije Jeftić, na projektu „Rastko“.
  4. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n „Srpski političari ubijali istinu o Đorđu Martinoviću.”. Arhivirano iz originala 10. 07. 2009. g. Pristupljeno 21. 2. 2008.  Milorad Bajić, „Glas javnosti“, 22. 8. 2005
  5. ^ a b v „In one Yugoslav province, Serbs fear the ethnic Albanians.”. Pristupljeno 21. 2. 2008.  Henri Kam, specijalno za Njujork tajms iz Prištine, 28. 4. 1986
  6. ^ Louis Sell, Slobodan Milosevic and the Destruction of Yugoslavia, pp. 78–79. Duke University Press. 2003. ISBN 0-8223-3223-X.
  7. ^ a b v g (jezik: engleski)„Carl Savich on Forgotten Kosovo: Murders, Rapes, and Ethnic Cleansing – Creating an Ethnically Pure "Kosova", 1981-1989.”. Arhivirano iz originala 05. 06. 2008. g. Pristupljeno 21. 2. 2008.  Karl Savič, M.A., J.D., na Byzantine Sacred Art Blog. Sličan tekst takođe na serbianna.com Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. februar 2008)
  8. ^ Srbija dve decenije ćuti o slučaju Đorđa Martinovića. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. jul 2009) „Kurir“, 28. i 29. maj 2005.
  9. ^ „O košmarima, snovima i nadanjima.”. Pristupljeno 22. 2. 2008. [mrtva veza] Vladimir Crnjanski, „Dnevnik“, 2. 4. 2002
  10. ^ „Tražimo istinu o „slučaju Martinović“.”. Arhivirano iz originala 10. 03. 2022. g. Pristupljeno 22. 2. 2008.  „Glas javnosti“, 21. 4. 2006
  11. ^ „Kosovski nezaborav: Odavno smo izgubili Kosovo.”. Arhivirano iz originala 11. 07. 2009. g. Pristupljeno 21. 2. 2008.  Svetlana Velmar-Janković, „Večernje Novosti“, 20. 2. 2008
  12. ^ „Kratka hronika stradanja Srba na Kosovu i Metohiji.”. Pristupljeno 21. 2. 2008.  2. deo. Vladika Atanasije Jeftić, na projektu „Rastko“.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Svetislav Spasojević, Slučaj Martinović, Beograd, 1986.

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђорђе_Мартиновић&oldid=28527138”