Đunićiro Tanizaki
Đunićiro Tanizaki (谷崎潤一郎 Tanizaki Jun'ichirō, 24. jul 1886. - 30. juli 1965) bio je jedan od glavnih pisaca savremene japanske književnosti, a možda i najpopularniji japanski romanopisac posle Nacume Sosekija. Neki od njegovih na radova predstavljaju šokantni svet seksualnosti i destruktivne erotske opsesije. Drugi radovi, manje senzacionalni, suptilno prikazuju dinamiku porodičnog života u kontekstu brzih promena u japanskom društvu iz 20. veka. Često se njegove priče prenose u kontekstu potrage za kulturnim identitetom u kome su izgrađene konstrukcije "Zapada" i "Japanske tradicije".[1][2]
Biografija
[uredi | uredi izvor]
Mladost
[uredi | uredi izvor]Tanizaki je rođen u porodici trgovačke klase kojoj je dobro išlo u Nihonbašiju u Tokiju, gde je njegov ujak imao štampariju, koju je osnovao njegov deda. Tanizaki je opisao svoje detinjstvo u svom Jošo Đidai (Jōshō Jidai, Childhood Years, 1956). Njegov dom iz detinjstva u Tokiju uništen je u zemljotresu 1894. godine, kojem je Tanizaki kasnije pripisao svoj dugogodišnji strah od zemljotresa. Finansije njegove porodice dramatično su opale dok je postao stariji dok nije bio prisiljen da prebiva u drugom domaćinstvu kao mentor.
Uprkos ovim finansijskim problemima, pohađao je Tokyo First Middle School, , gde se upoznao sa Isamu Joši. Tanizaki je od 1908. godine pohađao školu u književnom odeljenju Tokijskog carskog univerziteta, ali je bio prisiljen da napusti 1911. zbog nemogućnosti plaćanja školarine.
Rana književna karijera
[uredi | uredi izvor]
Tanizaki je započeo književnu karijeru 1909. Njegov prvi rad, pozorišna predstava, objavljen je u književnom časopisu u čijem osnivanju je on pomogao. Ime Tanizakija je prvo postalo široko poznato po objavljivanju kratke priče Šisei ("Tetoviranje") 1910. godine. U priči, umetnik tetovaža tetovira džinovskog pauka na telo prelepe mlade žene. Nakon toga, lepota žene preuzima demonsku, ubedljivu moć, u kojoj se erotizam kombinuje sa sado-mazohizmom. Ženska fatalna tema je ponavljana u mnogim ranim stvarima Tanzakija, među kojima su Kirin (1910), Šonen ("Deca", 1911), Himicu ("Tajna", 1911) i Akuma ("Devil", 1912) . Drugi radovi Tanzakija objavljeni u periodu Taišo uključuju Šindo (1916) i Oni no men (1916), koji su delimično autobiografski.
Tanizaki se udao za svoju prvu suprugu, Ćijoko, 1915. godine, a prvo dete, kćerka, rođena je 1916. godine. Međutim, to je bio nesretan brak, a vremenom je ohrabrio odnos između Ćijaki i njegovog prijatelja i kolege pisca Haruo Satoa. Psihološki stres ove situacije ogleda se u nekim njegovim ranim radovima, uključujući i scensku predstavu Aisureba koso (Zato što je volim, 1921) i roman Kami hito no aida (između muškaraca i bogova, 1924). Čak iako su neke od Tanzakijevih dela, kako izgleda, inspirisana ovim i drugim osobama i događajima u njegovom životu, njegovi radovi su daleko manje autobiografski od većine njegovih savremenika u Japanu.
Godine 1918, Tanizaki je obišao Koreju, severnu Kinu i Mandžuriju. U svojim ranim godinama postao je zaljubljen u Zapad i sve moderno. Godine 1922. preselio se iz Odavare, u kojoj je živeo od 1919. godine do Jokohame, koja je imala veliku populaciju iz inostranstva, živeći kratko u kući u zapadnom stilu i vodeći odlučno boemski način života. Ovaj izgled se odražava u nekim njegovim ranim delima.
Tanizaki je imao kratku karijeru u tihim filmovima, a radio je kao pisac scenarija za filmski studio Taikacu. Bio je pristalica pokreta Pure Film i bio je instrument u donošenju modernističkih tema japanskom filmu. Napisao je scenarije za film Amateur Club (1922) i A Serpent's Lust (1923) (zasnovan na priči o istom naslovu Uede Akinari, koja je delimično bila inspiracija za remek delo Mizogući Kenđija iz 1953. Ugetsu monogatari). Neki su tvrdili da je Tanzakijev odnos prema filmu važan za razumevanje njegove celokupne karijere.[3]
Period u Kjotu
[uredi | uredi izvor]
Tanizakijeva reputacija počela je da raste 1923. godine, kada se preselio u Kjoto nakon Velikog Kanto zemljotresa , koji je uništio njegovu kuću u Jokohami (tada je Tanizaki bio u autobusu u Hakonu i na taj način pobegao od povreda). Gubitak istorijskih zgrada i naselja Tokija u potresu izazvao je promenu njegovih entuzijazama, jer je preusmerio svoju mladalačku ljubav prema zamišljenom Zapadu i modernizaciji u obnovljeni interes za japansku estetiku i kulturu, posebno kulturu regije Kansaj (oko gradovi Osaka, Kobe i Kjoto). Njegov prvi roman posle zemljotresa, i njegov prvi zaista uspešan roman, bio je Ćiđin no ai (Naomi, 1924-25), što je tragikomično istraživanje klase, seksualne opsesije i kulturnog identiteta. Tanizaki je napravio još jedan put u Kinu 1926. godine, gde je upoznao Gua Morua, sa kojim je kasnije održao korespondenciju. Prešao je iz Kjota u Kobe 1928. godine.
Inspirisan dijalektom iz Osake, Tanizaki je napisao Manđi (Quicksand, 1928-1929), u kojem je pored ostalog istražio lezbejstvo. Sledi klasični Tade ku muši (Some Prefer Nettles, 1928-29), koji prikazuje postepeno samopoznavanje čoveka iz Tokija koji živi u blizini Osake, u vezi sa modernizacijom na zapadu i japanskom tradicijom. Jošinokuzu ("Arrowroot", 1931) aludira na bunraku i kabuki teatar i druge tradicionalne forme čak i kada prilagođava evropsku naracija-unutar-naracije tehniku. Njegovo eksperimentisanje sa narativnim stilovima nastavilo se sa Ašikari ("The Reed Cutter", 1932), Šunkinšo ("A Portrait of Shunkin", 1933) i mnoga druga dela koja kombinuju tradicionalnu estetiku sa posebnim opsesijama Tanizakija.
Njegovo obnovljeno interesovanje za klasičnu japansku književnost kulminiralo je njegovim višestrukim prevodima u moderne japanske klasike "Priča o Genđiju" i njegovom remek-delu Sasamejuki(doslovno "Slabi sneg", ali objavljen u engleskom prevodu kao The Makioka Sisters, 1943- 1948), detaljnu karakterizaciju četiri kćerke bogate trgovačke porodice u Osaki, koji su videli svoj način života u ranim godinama Drugog svetskog rata. Sestre žive kosmopolitski život sa evropskim susedima i prijateljima, bez straha od krize kulturalnog identiteta zajedničkog sa ranijim likovima Tanizakija. Kada je počeo da serijatizuje roman, urednici Ćuokoron-a su upozoreni da to nije doprinelo potrebnom ratnom duhu i, strahujući od gubitka zaliha papira, prekinuta je serijalizacijua.
Tanizaki se preselio u grad Atami, Šizuoka 1942. godine, ali se vratio u Kjoto 1946. godine.
Posleratni period
[uredi | uredi izvor]Posle Drugog svetskog rata, Tanizaki se opet književno istakao, osvajajući brojne nagrade. Sve do smrti, on se široko smatralo za najvećeg savremenog autora Japana. Osvojio je prestižnu nagradu Asahi 1949. godine, dodeljen mu je Orden kulture od strane japanske vlade 1949. godine, a 1964. godine izabran je za počasnog člana u Američkoj akademiji i Institutu za umetnost i pisma, prvi japanski pisca koji je tako počastvovan.
Njegov prvi veliki posleratni rad bio je Šošo Šigemoto no haha ("Captain Shigemoto's Mother", 1949-1950), koji uključuje Tanizakijevu čestu temu o sinu koji čezne za majkom. Roman takođe uvodi novu temu seksualnosti u starosti, koja se ponovo pojavljuje u kasnijim radovima kao što je Kagi (Ključ, 1956). Kagi je psihološki roman u kome stariji profesor organizuje svoju suprugu da vrši preljubu kako bi podstakao sopstvene seksualne želje.
Tanizaki se vratio u Atami 1950. godine, a japanska vlada ga je 1952. godine proglasila za Ličnost Kulturnu Zasluge. On je patio od paralize desne ruke od 1958. godine, a 1960. je bio hospitalizovan za anginu pektoris.
Osobine Tanzakija često su podstaknute opsesivnim erotičnim željama. U jednom od njegovih poslednjih romana, Futen Rođin Niki (Dnevnik ludog starca, 1961-1962), starac je pogođen šlogom zbog viška seksualnog uzbuđenja.
Godine 1964. Tanizaki se preselio u Jugavarau, Kanagava, jugozapadno od Tokija, gde je umro od srčanog udara 30. jula 1965, ubrzo nakon proslave svog 79. rođendana. Njegov grob je u hramu Honen-ina u Kjotou.
Nasleđe
[uredi | uredi izvor]Nagrada Tanizaki je jedna od najvrednijih književnih nagrada Japana. Uvedena 1965. godine od strane izdavačke kuće Ćuo Koronša, dodeljuje se godišnje fikciji ili drami.
Bibliografija
[uredi | uredi izvor]Odabrani radovi
[uredi | uredi izvor]- 1910.刺青, Shisei
- 1913.恐怖, Kyōfu
- 1918.金と銀, Kin to Gin
- 1919.富美子の足, Fumiko no ashi
- 1921.私, Watakushi
- 1922.青い花, Aoi hana
- 1924.痴人の愛, Chijin no Ai
- 1926.友田と松永の話, Tomoda to Matsunaga no hanashi
- 1926.青塚氏の話, Aotsukashi no hanashi
- 1928-1930.卍, Manji
- 1929.蓼喰う蟲, Tade kuu mushi
- 1931.吉野葛, Yoshino kuzu
- 1932.蘆刈, Ashikari
- 1933.春琴抄, Shunkinshō
- 1933.陰翳礼讃, In'ei Raisan
- 1935.武州公秘話, Bushukō Hiwa
- 1936.猫と庄造と二人の女, Neko to Shōzō to Futari no Onna
- 1943-1948.細雪, Sasameyuki
- 1949.少将滋幹の母, Shōshō Shigemoto no haha
- 1956.鍵, Kagi
- 1957.幼少時代, Yōshō Jidai
- 1961.瘋癲老人日記, Fūten Rōjin Nikki
Pogledati
[uredi | uredi izvor]Akuto, film baziran na Tanizakijevoj priči
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ „Nomination Database”.
- ^ „Four Japanese were nominees for ’64 Nobel literature prize”. Japan Times. Arhivirano iz originala 20. 12. 2018. g.
- ^ Jović Đalović, Marina (2015). Književnost i osećaj. Beograd: Kokoro. str. 106. ISBN 978-86-6153-351-8.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Akademske | |
| Umetničke | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
