Jakov Železoborovski
| Jakov Železoborovski | |
|---|---|
.png) | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | druga polovina XIV veka |
| Datum smrti | 24 april 1442. |
| Mesto smrti | Kostromska oblast, |
| Svetovni podaci | |
| Kanonizacija | 1628 od strane Ruska pravoslavna crkva |
| Praznik | 11/24 april i 5/18 maj |
Jakov Železnoborovski (druga polovina 14. veka - 11./ 24. april 1442) - svetitelj u liku prepodobnog Ruske pravoslavne crkve[1].
Život[uredi | uredi izvor]
Monah Jakov Železnoborovski bio je sin bojara Anosova (Amosova), koji je posedovao zemlje u Galiču, Kostroma. Od malih nogu, ustremivši se Bogu, došao je u manastir Sergija Radonješkog i primio od njega monaški postrig. Živeo je nekoliko godina u Sergijevom manastiru, a 1392. povukao se u zabačenu oblast zvanu Železni Borok, na obali reke Tebze. Ovde se Jakov proslavio svetim načinom života.
1415. godine veliki knez Moskve Vasilij Dmitrijevič imao je nesreću. Njegova supruga Sofija Vitovtovna se teško razbolela pre porođaja. Veliki knez je poslao Jakova Železnoborovskog da zatraži molitvenu pomoć i da ga obavesti da li će njegova žena preživeti. Monah je odgovorio da će njegova žena živeti i roditi sina i zamoli kneza da se pomoli svetomučeniku Longinu. Sve je dobro završilo, a rođena beba Vasilij je na kraju postala veliki knez Vasilij Vasiljevič.
U znak zahvalnosti za pomoć, knez Vasilij Dmitrijevič je donirao Jakovu veliku sumu novca za izgradnju manastira sa hramom, a ubrzo je na obalama Tebze nastao novi pravoslavni manastir pod nazivom Železnoborovski. Godine 1429, nakon napada Tatara, manastir je razrušen i monah Jakov je morao da obnovi manastir. Monah je sa bratijom podigao crkvu u ime Svetog Nikole i iskopao kućne bare. Novoizgrađeni manastir počeo je da živi po strogim pravilima preuzetim iz manastira Sergija Radonješkog. Tokom gladnih godina, salaš je hranio mnoge siromašne ljude.
Mnogo godina kasnije bratija manastira je molila Svetog Jakova da primi čin igumana. Kao veoma star čovek, sveti Jakov Železnoborovski upokojio se u svom manastiru i sahranjen u crkvi Jovana Krstitelja.
Kanonizacija[uredi | uredi izvor]
Zvanično crkveno uspostavljanje lokalnog sećanja na Jakova Železnoborovskog dogodilo se pre 1628. godine, a prva crkvena kapela posvećena sećanju na Jakova postojala je već 1635. godine (u crkvi Borisa i Gleba grada Galiča). Poznato je oko 50 slučajeva isceljenja bolesnika kod moštiju Svetog Jakova Železnoborovskog, među kojima su bili opsednuti Nifon i monah Teodosije, koji su paralizovani ležali tri godine i ozdravili tek pošto je dao obećanje kod moštiju svetitelja da ne izlazi iz manastira. Sa ovim događajima bilo je povezano i slikanje posebne ikone Svetog Jakova, na kojoj su prikazana najpoznatija isceljenja. Nakon zatvaranja manastira u godinama sovjetske vlasti, ikona je nestala. Ranije se dan Svetog Jakova Železnoborovskog obeležavao 1. decembra i bio je posvećen obnovi ikona svetitelja.
Mošti svetog Jakova pronađene su sačuvane 5. maja 1613. godine. Trenutno počivaju sakriveni iza leve pevnice Saborne crkve manastira[2].
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „Iakov Železnoborovskiй, prepodobnый - proslavlenie”. saints.ru. Pristupljeno 2024-07-03.
- ^ „Prepodobnый Iakov Železnoborovskiй + Pravoslavnый Cerkovnый kalendarь”. days.pravoslavie.ru. Pristupljeno 2024-07-03.