Jangban

Trojica jangbana na jednoj od prvih korejskih fotografija iz 1863.

Jangban (korej. 양반, engl. Yangban) je naziv za aristokratiju u Koreji tokom kraljevina Korjo (918-1392) i Čoson (1392-1910). Ova klasa sastojala se u početku od obrazovanih civilnih i vojnih činovnika, koji su svoja mesta dobijali po zasluzi, ali se vremenom pretvorila u naslednu zemljoposedničku aristokratiju.

Istorija

Termin koji se koristio za klasu koja je dominirala u kraljevstvu Korjo (918-1392) bio je jangban, izraz koji je prvobitno značio „dva reda“ službenika (jedan civilni, drugi vojni), koji su se postrojili ispred prestola tokom kraljevske audijencije. Osim nekoliko porodica koje su eliminisane zbog podrške starom režimu, većina jangbana je uspela da izvrši tranziciju od dinastije Korjo do dinastije Čoson sa netaknutim bogatstvom i socijalnim položajima, čemu novi sistem ispita nije predstavljao nepremostivu prepreku.

Činovnička služba je sada bila teoretski otvorena za sve jangine (slobodnjake), ali u praksi jangban je imao najlakši pristup i školama i kancelarijama. Dakle, umesto nove vladajuće elite zasnovane na napredovanju slobodnjaka po zasluzi, dinastije Čoson vratila se u stari obrazac vladavine jangbana, pri čemu je aristokratija Čosona bila mešavina između novih ideala meritokratske birokratije i stare Korjo nasledne aristokratije.

Pošto se stari režim Korjo dinastije potčinio mongolskom osvajanju, vojni zapovednik Ji Songji (kralj Tae'jo) je osnovao novu dinastiju Čoson. Filozofsko obrazloženje koje je ležalo iza njegove reforme bio je konfučijanizam. Konfučijanski učenjaci su bili intimno umešani u političkom pokretu koji je doveo do svrgavanja Korjoa i njihovo moralno negodovanje zbog nedostataka Korjo društva osiguralo je da njihov osnovni cilj postane zamena diskreditovane aristokratije stare dinastije novom meritokratijom zasnovanom na poznavanju konfučijanskih klasika. Ove spisi su isticali ograničenu monarhiju, premda onu kojoj je apsolutna odanost dospeo pod koga bi se mogle naći jednake mogućnosti za sve moralne ljude koji bi vladinim službama upravljli časno i pošteno.

Prvi praktični ishodi ovih ideala doneti su ubrzo nakon osnivanje Čosona 1392. Vladina administracija je bila centralizovana i uspeh na državnim ispitima postao je obavezan za dobijanje državne službe. Još pod Korjom je postojao ispitni sistem - vojni ispiti koji su pokrivali ličnu borbenu veštinu kao i poznavanje vojne literature. Oni su nastavljeni pod Čosonom i postavili temelje za redovno regrutovanje vojnih zvaničnika. Na nesreću razvoja korejske vojske, građanski ispiti su imali mnogo veći ugled, ali nijedna vrsta nije se pokazala dovoljnom za obezbeđivanje nestanka Korjo aristokratije.

Uticaj obrazovanja kroz ispitni sistem i duga politička stabilnost je osigurala da postoji mnogo talentovanih ljudi i sjajnog učenja naći među redovima iangbana koji su dali ogroman doprinos Koreji u nauci, umetnosti, književnosti i ratovanju. Vladavina kralja Sejonga između 1418 i 1450, na primer, bilo je zlatno doba za Čoson koji je video inovacijepočev od stvaranja hangula, korejske abecede, do proizvodnje tačnih merila kiše dva veka pre nego što su uvedeni u Evropi.

Iako su izuzeti od regrutacije u vojnu službu, mnogi su to napravili veliki doprinos i na borilačkom polju, uz važna dešavanja kao što su kvalitetni topovi i uspostavljanje moderne mornarice. Ipak, kao u većini društava bilo je i mnogo onih koji su uživali velike privilegije koje je čin uvek donosio, a za uzvrat nisu davali ništa. Takvim ljudima politika i lični prestiž bili su usko povezani, i nije bilo pobede na bojnom polju koja bi se mogla uporediti sa pobedom stečenom u hodnicima korejskog dvora.

Političke podele

Pored državnih ispita, još jedno sredstvo kojim je prvi kralj Čosona pokušao da umanji moć jangbana povećavanjem uticaja monarhije na njihov račun, ali blagonakloni konfucijanski ideali kralja Tae'joa nisu podržani od svih njegovih naslednika, a u nekoliko navrata i povećanje moći u kraljevskim rukama nije automatski obezbedilo njenu mudru i uzdržanu upotrebu. Na primer, kralj T'aejong (vladao 1401—1418) manipulisao je nasledstvom u svoju korist, dok je kralj Sejo (vladao 1455—1468) uzurpirao presto od svog nećaka. Ipak, iako je konfučijanizam isticao lojalnost prestolu, takođe je mogao pružiti moralno opravdanje za svrgavanje monarha. To je bilo da kada je Koreja bila suočena sa sporom o nasledstvu 1545, jedan jangbanski klan je stvorio političku pustoš proterujući i pogubivši članove rivalske frakcije. Trideset godina kasnije, tokom vladavine kralja Sonjo (vladao 1567—1608), sličan frakcionalizam nastao je zbog imenovanja zvaničnika u Ministarstvu državne uprave. Suparničke stranke podržale su dve grupe jangbana, poznate kao Istočnjaci i Zapadnjaci, po lokaciji njihovih domova u glavnom gradu. Kralj Sonjo je učinio malo da ublaži frakcionalizam, pa čak ga jei pogoršao prebacivanjem naklonosti sa jedne na drugu stranu na mahove, tako da je u vreme japanske invazije (1592-1598) frakcionalizam postao čvrsto ukorenjen i takođe je razvio uznemirujući nasledni element što je stvorilo velike probleme naslednicima kralja Sonjo. Rivalstvo između frakcija je imalo značajan uticaj na proces donošenja odluka tokom godina dovodeći do rata sa Japanom.

Ropstvo u Koreji

Na drugom kraju korejskog socijalnog spektra od jangbana bili su robovi. Do 1592. robovi su činili trećinu celokupnog korejskog društva i dve trećine stanovništva Seula, koji je postao glavni grad dinastije Čoson u vreme njegovog osnivanja. Većina robova bila je u vlasništvu jangbana, a jangban je svoje bogatstvo merio koliko brojem robova koje je posedovao, toliko i po količini zemlje koju je kontrolisao. Ropstvo kao institucija je imalo toliko dugu istoriju da je bilo sastavni deo korejskog društva i njegove ekonomije, pa je retko je bilo osporavano ili čak ispitivano. Konfučijanizam nije osuđivao i ukinuo ropstvo ništa više nego što je to činilo savremeno hrišćanstvo, stav se najjasnije pokazao kada su konfučijanski i antibudistički osnivači Čosona ukinuli su budističke manastire i zaplenili njihove posede. Sa imanjima hramova došlo je 80.000 robova, ali umesto da im dodele slobodu samo su ih učinili vladinim robovima.