Japanska čajna ceremonija

Tri elementa za pripremu ceremonije: mešalica, kašika i posuda sa tri kesice maća čaja.

Japanska čajna ceremonija, (jap. 茶道, ćado - put čaja), je tradicionalni način pripremanja i služenja čaja u Japanu u prisustvu gostiju. U čajnoj ceremoniji, po pravilu, koristi se posebna vrsta zelenog čaja u prahu (maća), koja se razlikuje od čaja predviđenog za svakodnevnu upotrebu. Ceremonija obuhvata obrok (ćakaiseki) i dva služenja čaja (koića i usuća), a traje približno četiri sata. Prvobitno, čajna ceremonija je bila privilegija isključivo aristokratije, a svoj današnji oblik dobila je zahvaljujući zen majstoru Sen no Rikjuu (1522-1591).

Sastoji se od okupljanja odabranih pripadnika koji razgovaraju o zajedničkim interesovanjima (obično su teme umetničkih predmeta, poezije, slikarstva itd..) dok služenje čaja neprekidno traje.

Krajem VII veka je zeleni čaj uvezen iz Kine, a od XII  veka počeo je da se pije u japanskim manastirima i velikim aristokratskim kućama vladajuće ratničke elite. Čaj se prvobitno koristio kao lek, a monasi su ga pili da bi ostali budni tokom višečasovnih meditacija. U XV veku se u Japanu uzdiže do religije esteticizma- do teizma (termin koji označava sve vezano za umetnost čaja).

Istorijska pozadina

Biljka čaj poreklom je iz Južne Kine i poznata je kineskoj botanici i medicini od najranijih vremena. Bila je cenjena zbog posedovanja svojstva da otklanja umor, ushićuje dušu, jača volju i obnavlja vid.

Škole čaja

U IV i V veku čaj postaje omiljeni napitak među stanovništvom doline Jangcekjanga. Tada je metod pijenja čaja bio krajnje primitivan. Listovi su bili obareni, izdrobljeni u avanu i od njih bi bio napravljen kolač, a onda bi se kuvali zajedno sa pirinčem, đumbirom, solju, korom pomorandže, začinima, mlekom, a ponekad i lukom. Ovakav način pravljenja čaja se smatra prvom čajnom školom, i on se do danas zadržao među Tibetancima i raznim mongolskim plemenima koji od tih sastojaka prave neobičan sirup.

Za vreme dinastije Tang čaj  kreće ka svojoj finalnoj idealizaciji. Lu Vu napisao je prve knjige o čaju koje su poznate javnosti. Lu Vu je formulisao čajni zakonik u svom delu Ča Čing (Čajno Sveto pismo).

Za vreme dinastije Sung, praktikuje se istucani čaj — ovako nastaje druga čajna škola. Listovi bi se samleli do sitnog praha u malom kamenom mlinu, onda bi se u toploj vodi udarali finim tucalom od rascepljenog bambusa. Ovaj novi postupak doveo je do nekih promena u priboru i izboru listova. Mnogi pisci su u svojim delima opisivali čaj i govorili o njegovom značaju. Južna škola zena formulisala je složen čajni ritual. U Japanu se upravo iz tog zen rituala razvila čajna ceremonija u XV veku.

Nakon što su Mongoli osvojili Kinu, dolazi do uništenja svih plodova Sung kulture i tako je čaj u prašku bio potpuno zaboravljen. Za vreme dinastije Ming, čaj se koristio tako što  bi se listovi potapali u vruću vodu  u zdeli ili šoljici — ovo je označilo rođenje treće škole čaja.

Dolazak čaja u Japan

Japan je upoznao čaj u sva tri njegova razdoblja. Čaj u prašku u Japan je preneo monah Eisai. Kako se širila Južna škola zena u Japanu, tako se širio i čajni ritual. Pod patronatom šoguna Ašikage Jošimase, čajna ceremonija se potpuno razvila. U japanskoj čajnoj ceremoniji vidi se kulminacija čajnih ideala. Čaj je postao više od idealizacije forme pijenja, postao je religija umeća življenja.

Na neki način, čajni obred ruši dve velike teorije umetnosti koje su prožrle Zapad i Istok: odbacuje individualni stav o umetnosti radi umetnosti- larpurlartizma (što je bio način gledanja Zapada); odbacuje ikonologiju ili ideje koje prikazuje neka slika (što je bio način Indije i Dalekog istoka), već uspostavlja treću kategoriju: imitaciju radi starosti, zbog toga što je to bio način predaka, a u njih se ne sme sumnjati.

Duga izolacija Japana veoma je pogodovala razvitku teizma. On je, u suštini, poštovanje nesavršenosti. Kaže se da u čoveku „nema čaja” kada je neosetljiv na ozbiljno-komične stvari. Takođe, za čoveka koji, uprkos svetskoj tradiciji, raskalašno oslobađa svoje emocije, kaže se da ima „previše čaja” u sebi.

Kuća čaja

Čajna soba

Čajna soba je najčešće koliba koja ostavlja utisak ponosnog siromaštva. Ulaz u sobu je nizak. Samuraji i ratnici odlagali su svoje oružje pri ulasku u sobu, i to je sibolizovalo odbacivanje agresivnosti i ega, jer su u toku čajnog obreda svi jednaki. Čajna soba naziva se ćašicu, što znači boravište iluzije. Ona ima za cilj da udomi poetski i duhovni impuls. Lišena je ukrasa i detalja osim onih za nužnu upotrebu ili neku estetsku potrebu. Ponekad se u nju stavljaju nedovršene stvari da bi ih ljudska mašta upotpunila. Sen no Soekija prvi je kreirao nezavisnu čajnu sobu. On je poznatiji po svom kasnijem imenu Rikju. Rikju je jedan od najpoznatijih majstora čaja XVI veka.

U početku čajne sobe bile su delovi gostinjskih soba, odvojeni paravanima. Odvojeni deo nazivao se kakoi. Taj naziv se i danas zadržao za čajne sobe koje se grade u okviru kuće i nemaju nezavisnu konstrukciju.

Čajna soba se sastoji od:

• predsoblja (mizuja) — ovde se čajno posuđe priprema i pere,
• stepeništa (maćiai) — gosti čekaju poziv da uđu u čajnu sobu,
• vrtne staze (rođi) — povezuju stepenšte sa čajnom sobom, i
• prave čajne sobe — urađena je tako da se u nju može smestiti ne više od pet osoba.

Izgled čajne sobe ne sme da bude upečatljiv. Ako se gradi zasebno, uglavnom je manja i od najmanjih japanskih kuća. Materijal od kojeg je izgrađena odiše siromaštvom. Ipak izgled čajne sobe, plod je duboke umetničke promišljenosti. Detaljima je ponekada posvećeno više pažnje nego kod onih koji pripadaju bogatim palatama i hramovima. Zbog zahtevnog izbora materijala i izrade koja podrazumeva veliku preciznost i trud, jedna čajna soba ponekada može biti skuplja i od cele porodične kuće.

Majstori čaja

Pravilno izvedena čajna ceremonija je prevođena majstorom čaja. Majstori čaja su smatrali da umetnost mogu poštovati samo oni koji joj omogućavaju da vrši živi uticaj, i zato su i sami  težili uređenju vlastitog okruženja i svakodnevnog života po visokim merilima prefinjenosti, koja su vladala i u čajnoj sobi. U svim situacijama trebalo je da čuva spokojstvo uma, a razgovor vođen tako da ne naruši sklad okoline. Sama odeća, njen kroj i boja, držanje tela i pokreti su mogli postati izrazi umetničke osobenosti. I zaista, mnogostruki su bili uticaji majstora čaja na umetnost. Uneli su potpuni preokret u klasično građevinarstvo i ukrašavanje enterijera, uspostavili su novi stil po kojem su čak bili građeni dvorci i manastiri posle XVI veka.

Kobori Enšu

Kobori Enšu je ostavio značajne primere svoje genijalnosti u carskoj vili Katsure, zamkovima Nagoja i Niđo, kao i u manastiru Kohoan. Da nije bilo majstora čaja, grnčarstvo se nikada ne bi u tolikoj meri razvilo, jer su oni smatrali da je upravo posuđe i njegova izrada izraz dovitljivosti keramičara. „Sedam Enšuovih peći“ su najpoznatija grnčarska dostignuća. Takođe, sve proslavljene vrtove su oni napravili. Čak su i fabrike tekstila nekad nosili imena nekih poznatih majstora čaja, koji su im osmislili boje ili šaru, a o slikarstvu i uticaju na njega je suvišno i pričati.

Sen no Rikju

Sen no Rikju, poznatiji samo kao Rikju, bio je čovek koji je imao najviše uticaja na čajnu ceremoniju. Bio je, takođe, prvi koji je ohrabrio uvođenje viših osobina u čajne ceremonije, kao što su jednostavnost, direkcija u prilasku istoj i iskrenost. Godine 1579. je postao majstor čaja Ode Nobunage, a ostao je tu i kada je Tojotomi Hidejoši došao na vlast, 1582. godine.

Spoljašnje veze

• Benefits of Matcha
• Šoljica sklada
• Japanese Tea Ceremony