Japanske lake krstarice klase Ojodo
| Japanska laka krstarica Ojodo | |
|---|---|
 Laka krstarica Ojodo | |
| Opšti podaci | |
| Karijera |  |
| Kobilica postavljena | 14. februar 1941. |
| Porinut | 2. april 1942. |
| Završetak gradnje | 28. februar 1943.[1] |
| Sudbina | Potopljena 25. jula 1945. |
| Glavne karakteristike | |
| Deplasman | 8.294 tona standardni deplasman 11.615 tona puni deplasman |
| Dužina | 192.10 metara |
| Širina | 16.60 metara |
| Gaz | 5.95 metara |
| Pogon | 6 kotla Kanpon, snage 110.000 KS |
| Brzina | 35 kn (65 km/h) |
| Posada | 782 oficira i mornara |
| Naoružanje | Topovi: 6 × 155 mm, 8 × 100 mm, 12 × 25 mm Avioni: 6 |
Krstarica Ojodo (jap:大淀 軽巡洋艦), je bila japanska laka krstarica, izgrađena za vreme Drugog svetskog rata. Ime je dobila po reci Ojodo koja se nalazi na ostrvu Kjušu, Japan. Postojala je serija japanskih lakih krstarica ovog tipa od kojih je izgrađen samo jedan brod za vreme Drugog svatskog rata. Imale su veliku brzinu, ali slabo naoružanje na račun većeg broja hidroaviona.
Pozadina
[uredi | uredi izvor]Po četvrtom programu za popunu flote iz 1939. godine, poručena su dva broda po novom projektu „Modernizovani Agano“. Oni su projektovani kao lideri flotola podmornica, po tadašnjoj pomorskoj doktrini. Predviđeno je da nove krstarice mogu da nose 6 brzih hidroaviona E15K1 Šiun, koji je trebalo da nanose udare na udaljene baze protivnika. U leto 1939. godine, kada su poručeni brodovi, ti avioni su se nalazili još u projektu. Po završetku gradnje jednog broda, on dobija 6 aviona E15K1 Šiun, međutim brzo su izgubljeni iznad južnog Pacifika. Teškoće pri proizvodnji tog tipa aviona, dovele su do toga, da na krstarici nije bilo više od dva aviona. Kao i na krstaricama klase Tone, topovi glavne artiljerije su postavljeni na pramac. Za artiljeriju glavnog kalibra su odabrani topovi 155 mm, koji su skinuti sa brodova klase Mogami, pri njihovoj prepravci u teške krstarice, a za pomoćnu artiljeriju su odabrani topovi od 100 mm, koji su se ugrađivali na nove razarače klase Akicuki. Laku protiv-avionsku artiljeriju, predstavljalo je 6 dvocevnih topova od 25 mm. Trup je projektovan na osnovu trupa krstarice klase Agano, sa ravnom palubom i uzdignutim pramcem. Šema oklopa bila je slična kao kod krstarica klase Agano, kao i unikatne kule glavne artiljerije, koje su imale težak oklop. Na novim brodovima nije bilo predviđeno postavljanje torpednih aparata. Ekonomična težina je iskorišćena za postavljanje teškog katapulta, dužine 45 metara, i hangara za 6 aviona. Pogonska grupa je bila ista kao kod krstarica klase Agano, no veće snage, i omočućavala je brodu brzinu od 35 kn (65 km/h).
Od poručena dva broda, počela je gradnja samo jednog - Ojodo, a planirana 5 nova i 2 po modernizovanom projektu, nikada nisu poručeni. Gradnja krstarice Ojodo počela je 14. februara 1941. godine u brodogradilišu u gradu Kobe, i brod je porinut 2. aprila 1942. godine.
Dizajn i naoružanje
[uredi | uredi izvor]Iako je trup krstarice Ojodo u osnovi bio sličan krstaricama klase Agano, sa ravnom palubom i bulbous bow, naoružanje i razmeštaj naoružanja se razlikovalo, a oklopna zaštita pojasa je bila smanjena.
Po savremenoj japanskoj podmorničkoj taktici, Ojodo je trebalo da bude zastavni brod jurišno-izviđačkih podmorničkih flotila. Po završetku gradnje, Ojodo je trebalo da dobije 6 hidroaviona Kavaniši E15K1 Šiun; međutim, potražnja za ovim avionima bila je izdata samo sredinom 1939. godine.
Krstarica Ojodo je za topove glavne artiljerije imala 6 topa 155 mm, smeštenih u dve trocevne kule. Ovi topovi su prvobitno razvijeni kao oružje dvodtruke namene (protiv-brodsko i protiv-avionsko), za krstarice klase Mogami. Pošto su brodovi te klase podvrgnuti modernizaciji u kasnim 1930-im godinama, i trocevne kule sa topovima od 155 mm zamenjene novim dvocevnim kulama sa topovima od 203 mm, njihove trocevne kule su montirane na krstarici Ojodo i bojnim brodovima klase Jamato. Njihova spora brzina paljbe (5 do 6 projektila u minuti) i limitarana elevacija (55 stepeni) gotovo da ih je onemogućila za protiv-avionsku ulogu, ali su zato bili odlično protiv-brodsko oružje.
Glavna artiljerija krstarice Ojodo, postavljena je u prdnjem delu trupa, isto kao i kod britanskih bojnih brodova klase Nelson i francuskih bojnih brodova klase Denkerk i Rišelje, a u japanskoj mornarici, takav raspored glavne artiljerije bio je samo na krstaricama klase Tone. Isto kao i krstarice klase Tone, Ojodo je trebalo da služi kao izviđačka krstarica, te je stoga cela paluba broda od dimnjaka prema krmi bila nadgrađena raznim vazduhoplovnim instalacijama - hangar, veliki katapult i drugi objekti. Kako je krstarica Ojodo namenjena za izviđačke zadatke, na njoj nisu postavljene torpedne cevi, i ona je bila jedina krstarica u japanskoj floti bez torpednih cevi. Hangar koji se nalazio na brodu, mogao je primi šest hidroaviona, a katapult dužine 45 metara bio je namenjen za nove hidroaviona E15K1.
Teška protiv-avionska baterija na krstarici Ojodo se satojala od osam topova 100 mm (3,9 inča) Tip 98, smeštenih u četiri dcocevne kule. Ovi topovi su se takođe nalazili na japanskim razaračima klase Akizuki, a trebalo je da se nalaze i na bojnim krstašima klase B-64, čija gradnja nikad nije počela. Performanse ovog oružja bile su sjajne, i smatrase da je to bio najbolji japanski teški protiv-avionski top, za vreme rata. Njihov glavni nedostatak je bio malo vreme službe, što je posledica velike brzine projektila (1,000 m/s) i velike brzine paljbe (15 do 20 projektila u minuti).
Ostali protiv-avionski topovi bili su svuda prisutni (u japanskoj mornarici) topovi od 25 mm Tip 96, koji si bazirani na planu francuskog Hočkisovog protiv-avionskog topa. To je bilo osrednje protiv-avionsko oružje sa niskim efektom brzine paljbe, sporim pomeranjem po elevaciji, i oskudnom kontrolom paljbe.
Hidroavionu Kavaniši E15K1 Šuin (saveznički naziv "Norm") je bila dodeljena uloga izviđača za podmorničke flotile u oblastima gde je neprijatelj imao vazdušnu nadmoćnost, i stoga je bio sposoban da se bori sa lovačkim avionima baziranim na kopnu. Da bi ovo uspeo, avion je projektovan sa dva podkrilna stabilizatora sa plovcima, koji su mogli da se uvuku u krila, i velikim centralnim plovkom koji se odbacivao u more, te bi se na taj način poboljšale performanse za borbu.
Međutim, zbog objedinjavanja ovih stvari i nekih drugih novina, avion u stvarnosti nikada nije korišćen zašta je projektovan. Njegov spor razvoj, rezultuje sa svega četiri aviona uvrštenih u službu tokom 1942. godine, a svega petnaest aviona je ukupno napravljeno. Šest ovih aviona je poslato u bazu Palau, gde je krstarica Ojodo vršila operativno testiranje. Uprkos većoj snazi motora, performanse aviona E15K1 (sobzirom da je bio oko 500 kilograma teži od uobičajnog aviona Ajči E13A1 "Jake") su bile loše i oni su brzo izgubljeni u napadu savezničkih lovaca. Zato je proizvodnja, koja samo što je počela, bila prekinuta a kompletan program E15K1 je otkazan početkom 1944. godine. Krstarica Ojoda stoga nikad nije operisala sa više od dva aviona, posebno nakon njene kasnije modernizacije, kada je njen hangar prepravljen u komandni punkt.
Ovaj brod je imao veći deplasman od krstarica klase Agano, i na njemu su postavljena energetska postrojenja jačine 110.000 KS, koja su omogućavala brodu brzinu od 35 kn (65 km/h), što je bila i brzina krstarica klase Agano. Akcioni radius krstarice Ojodo je bio veoma veliki i iznosio je 10.500 nautičkih milja (18.500 km).
Služba
[uredi | uredi izvor]Rani period
[uredi | uredi izvor]Po završetku gradnje i probnih vožnji, krstarica Ojodo se 26. jula 1943. godine pridružuje floti u bazi Truk – Karolinska ostrva, jednoj od glavnih baza japanske mornarice na Pacifiku. Decembra 1943. godine, Ojodo učestvuje u operaciji, dopremanja pojačanja garnizinima u Rabaulu i Kaviengu. U to vreme krstarica Ojodo postaje zastavni brod treće flote admirala Ozave. Po povratku u bazu Truk, Ojodo je 1. januara 1944. godine lakše oštećena od američkih palubnih aviona iz operativne eskadre TF 50.2. Sledećeg, meseca, japanska obevaštajna služba otkriva američki plan vazdušnog prepada na bazu Truk, i sve svoje veće jedinice (uključujući i krstaricu Ojodo) brzo povlači iz te baze. Krstarica Ojodo je tada prebačena u bazu Palau. Marta meseca, i ta baza postaje ugrožena od mogućih savezničkih vazdušnih napada, i Ojodo se prebacuje u Singapur. Tokom ove plovidbe, krstarica je jedan od eskortnih brodova koji prate bojni brod Musaši, međutim, nju torpeduje i oštećuje američka podmornica Tuni.
Zastavni brod Kombinovane flote
[uredi | uredi izvor]Početkom 1944. godine, promena doktrine ratovanja i propast proizvodnog programa hidroaviona E15K1, dovode do toga, da krstarica Ojodo nije mogla da se koristi za predviđenu ulogu. Stoga po povratku u Jokosuku, marta 1944. godine, radi remonta zbog torpednog pogotka, sa nje se skida veliki katapult i postavlja standardni tip, od 18 metara, za avione Ajči E13A1, a hangar se prepravlja i prilagođava za ulogu flotnog komandnog punkta. Tako modifikovana krstarica Ojodo postaje zastavni brod Kombinovane flote. Tokom ovog remonta, na brodu je postavljeno 6 trocevnih i 11 jednocevnih protiv-avionskih topova od 25 mm, tako da je broj njihovih cevi iznosio 47. Na brodu je postavljen i radar za površinsko osmatranje.
Po završenom remontu, prepravci i modernizaciji krajem marta 1944. godine, i nakon baziranja u nekoliko japanskih luka, Ojodo napušta bazu Jašima 20. oktobra 1944. godine i odlazi ka Filipinima radi učešća u operaciji „Šo-Go“, ili bici u zalivu Lejte. Cilj operacije je bio da se spreči američka invazija na Filipine. Krstarica Ojodo je bila deo severnih (mamac) snaga pod komandom admirala Ozave, koje je trebalo da odvuku američke nosače aviona što dalje od glavnih japanskih udarnih snaga. Ove „mamac“ snage bile su sastavljene od nekoliko starih nosača aviona (bez aviona), krstarica i razarača. Ojodo je bio jedini ratni brod Ozavinih snaga koji je imao izviđačke hidroavione, i oba njegova E13A1 su vršila izviđanja i protiv-podmorničke patrole iznad flote.
Dana, 25. oktobra 1944. godine, u visini rta Engano, Ozavine severne snage su bile napadnue od američkih palubnih aviona iz operativne eskadre TF-38 koja je bila pod komandom viceadmiral Mitčera. Tokom prvog napada, Ojodo jedva izbegava dva pogotka, ali u 08:48 sati ona je pogođena jednom bombom, koja oštećuje kotlovsko odeljenje broj 4. U 10:54 sati, viceadmiral Ozava napušta nosač aviona Zuikaku koji tone i prebacuje se na krstaricu Ojodo. Ozava zatim naređuje svojim snagama da se povuku na sever. Kasnije tog dana, Ojodo je pogođena sa dve rakete ispaljene sa lovca-bombardera F6F helket, a pretrpela je i oštećenje od bombe koje su padale u njenoj blizini. Ona i ostali preživeli brodovi severnih snaga stužu sledećeg dana u zaliv Sakava, Amami-Ošima.
Finalna faza rata
[uredi | uredi izvor]Nekoliko dana kasnije, krstarica Ojodo je poslata na transoportni put ka Manili. Do kraja godine ona je bila aktivno angažovana u operacijama oko Bruneja, zaliva Kan Ran i Filipina, napadajući američke konvoje, bombardujući mesta iskrcavanja i privlači američke mornaričke snage u određene oblasti. Premda su drugi brodovi koji su učestvovali zajedno sa njom u ovim operacijama bili oštećeni ili potopljeni, krstarica Ojodo je prošla bez oštećenja.
Januara 1945. godine, Ojodo stuže u Singapur, odakle ona uzima 300 tona kaučuka, cinka, žive, kalaja i benzina. Ostali brodovi iz njene jedinice su slično utovarene sa kritičnim ratnim potrebama za Japan. Dana, 11. februara 1945. godine, Ojodo i ostale „Sabrane snage“, napuštaju Singapur i na putu ka Japanu beže poteri i izbegavaju napade od 23 savezničke podmornice. Ove snage stižu u bazu Kure 20. februara 1945. godine.
Ojodo ostaje u bazu Kure do kraja rata. Dana, 19. marta 1945. godine, američka operativna eskadra nosača aviona TF-58 pod komandom viceadmirala (kasnije admirala) Marka A. Mitčera izvodi prvi vazdušni napad na bazu Kure. Više od 240 aviona (SB2C heldajver, F4F Korser i F6F helket) je napalo japanske brodove. Tri bombe pogađaju krstaricu Ojodo. Pošto je teško oštećena, nju odvlače do Etadžime gde je nasukana u plićaku.
Dana, 24. jula 1945. godine, američka operativna eskadra TF-38 lansira veliki celo-dnevni vazdušni napad sa ciljem da se unište i poslednje jedinice japanske mornarice. Krstarica Ojodo je pogođena sa četiri bombe, a nekoliko, koje su pale u blizini, oštećuju levi bok broda. Četiti dana kasnije, u drugom celo-dnevnom vazdušnom napadu, koji je lansiran sa američkih nosača aviona, Ojodo je pogođena sa još četiri bombe. U 10:00 sati, Ojodo se usled pogotka u blizini komandnog mosta, koji su izazvali veliki prodor vode, krivi na desni bok, da bi se u 12:00 sati skroz izvrnula i potonula na plitko dno. Oko 300 člana posade je tom prilikom poginulo.
Ojodo je obrisan iz spiska flote 20. novembra 1945. godine.
Brodovi
[uredi | uredi izvor]| Ime | Brodogradilište | Početak gradnje | Porinuće | Završetak gradnje | Beleška |
|---|---|---|---|---|---|
| Ojodo | Kobe | 14. februar 1941. | 2. april 1942. | 28. februar 1943. | Potopljena 25. jula 1945. |
| Nijodo | - | - | - | - | Gradnja nije ni početa |
Taktičko-tehnički podaci
[uredi | uredi izvor]- Težina:
- 8.294 tona standardni deplasman
- 11.615 tona puni deplasman
- Dimenzije:
- Dužina: 192,10 metara
- Širina: 16,60 metara
- Gaz: 5.95 metara (srednji gaz)
- Maksimalna brzina:
- 35 kn (65 km/h)
- Pogon: 6 kotla Kanpon, četvorocilindrična turbina - 110.000 KS
- Maksimalna daljina plovljenja: 10.600 nautičkih milja/ 18 kn (33 km/h)
- Količina goriva: 2360 tona nafte
- Naoružanje:
- Glavna artiljerija: 2 × 3 topa 155 mm
- Pomoćna artiljerija: 4 × 2 topa 100 mm
- Protivavionska artiljerija: 6 × 2 topa 25 mm
- Torpedne cevi: Nema
- Avioni: 6 × Kavaniši E15K1
- Oklop:
- Oklopni pojas: 51 mm (maksimalan)
- Paluba: 35 mm
- Artiljerijske kule 155 mm: 25 mm
- Posada: 782 oficira i mornara
Modernizacija
[uredi | uredi izvor]Kada je postalo jasno, da brod ne može da se koristi kako je planirano, on se tokom 1944. godine vraća u Jokosuka|Jokosuku. Tu brod prolazi modernizaciju, tokom koje je zamenjen katapult, standardnim tipom, a hangar je pretvoren u komandni punkt. Postavljen je radar na brodu, a broj protiv-avionskih topova od 25 mm je povećan na 52 cevi (12×3 + 16×1).
Lista kapetana
[uredi | uredi izvor]- Kapetan Baron Sadatoši Tomioka - 28. februar 1943 — 29. avgust 1943.
- Kapetan Kacukijo Šinoda - 29. avgust 1943 — 6. maj 1944.
- Kapetan Tošio Abe - 6. maj 1944 — 15. avgust 1944.
- Kapetan Kakuro Mutaguči - 15. avgust 1944 — 25. februar 1945.
- Kapetan Tadaši Macuura - 25. februar 1945 — 15. maj 1945.
- Kapetan Šoiči Taguči - 15. maj 1945 — 28. jul 1945.
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Lacroix 1997, str. 794.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Braun, Dejvid (1990). 'Warship Losses of World War Two'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-914-7.
- D'Albas, Andrieu (1965). 'Death of a Navy: Japanese Naval Action in World War II'. Devin-Adair Pub. ISBN 978-0-8159-5302-9.
- Dul, Pol S. (1978). 'A Battle History of the Imperial Japanese Navy, 1941-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-097-6.
- Ivens, Dejvid (1979). 'Kaigun : Strategy, Tactics, and Technology in the Imperial Japanese Navy, 1887-1941'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-192-8.
- Hovart, Stiven (1983). 'The Fighting Ships of the Rising Sun: The drama of the Imperial Japanese Navy, 1895-1945'. Atheneum. ISBN 978-0-689-11402-1.
- Jencura, Hansgeorg (1976). 'Warships of the Imperial Japanese Navy, 1869-1945'. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-893-4.
- Lacroix, Eric (1997). Japanese Cruisers of the Pacific War. Naval Institute Press. ISBN 978-0-87021-311-3.
- Uitli, M. (1995). 'Cruisers of World War Two: An International Encyclopedia'. Naval Institute Press. ISBN 978-1-55750-141-7.
