Pređi na sadržaj

Jevgenij Primakov Mlađi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jevgenije Primakov
Lični podaci
Puno imeJevgenije Aleksandrovič Primakov
Datum rođenja(1976-04-29)29. april 1976. (48 god.)
Mesto rođenjaMoskva, SSSR
DržavljanstvoRuska Federacija
UniverzitetIstorijsko-filološki fakultet u Moskvi
Profesijaistoričar, novinar, političar
Politička karijera
Politička
stranka		Jedinstvena Rusija (do 25. juna 2020)
Rukovodilac Rosotrudničestva – Federalne agencije za poslove Udruženja Nezavisnih Država, sunarodnika, emigranata i međunarodne humanitarne saradnje
PredsednikVladimir Putin
PrethodnikEleonora Mitrofanova

Jevgenije Aleksandrovič Primakov (rus. Евгений Александрович Примаков; Moskva, 29. april 1975) ruski je novinar i društveno-politički radnik. Rukovodilac je Rosotrudničestva –Federalne agencije po poslovima Udruženja Nezavisnih Država, sunarodnika, emigranata i međunarodne humanitarne saradnje od 25. juna 2020. godine.[1]

Deputat je Državne dume Federalnog veća Ruske federacije VII saziva, član Frakcije „Jedinstvena Rusija“ u Državnoj dumi VII saziva, član komiteta Državne dume za međunarodne poslove (9. septembar 2018. – 25. juna 2020).[2]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Jevgenije Primakov je unuk Jevgenija Maksimoviča Primakova – naučnika proučavaoca istočnjačke kulture, nekadašnjeg predsednika Vlade Ruske Federacije.[3] U petog godini je izgubio oca, koji je preminuo od srčane bolesti. Dok je radio za medije, potpisivao se pseudonimom „Jevgenije Sandro“ u čast svog oca.[4][5]

Završio je Istorijsko-filološki fakultet u Moskvi 1999. godine, na smeru za istoriju.

Neko vreme je radio na radiju „Eho Moskve“,[6][7] u Ruskoj novinskoj agenciji, u novinama „Komersant-Novac“ (rus. Kommersantъ-Denьgi), objavljivao je u „Opštim novinama“ (rus. Obщaя gazeta).[8]

Na televiziji je radio od 2002. godine. U početku je radio na telekanalu TVS Telekanal[9] kao informacioni ratni dopisnik „Novosti TVS“ i „Utisaka“ (rus. Itogi).[10][11] Bio je jedan od novinara telekanala, govorio o ratu u Iraku[12] — radio je kao dopisnik u Izraelu i Iraku.[13]

U maju 2003. godine je napustio TVS i prešao da radi na telekanalu NTV.[14][15] Pisao je scenarije za programe „Na programu danas“,[16] „Država i svet (program) i „Profesija i reporter“[17]. Od 2003. do 2005. češće je radio u Moskvi, a ređe kao specijalni izveštač na Bliskom istoku.[18] U vreme rada na NTV u svojstvu dopisnika je radio na službenim putovanjima u Izraelu i Palestini, Libiji i Iraku. Za vreme službenih putovanja u Izrael i Palestinu izveštavao je o terorističkim aktima palestinskih ekstremističkih organizacija u izraelskim gradovima.

Od 2005. do 2007. godine bio je šef bliskoistočnog biroa NTV.[19][20] U svojim reportažava je osvešćivao Drugi libanski rat[21] kako u samom Libanu u zoni ratnih dejstava, kao i na teritoriji Izraela. Takođe, za vreme rada na NTV osvešćivao je događaje na teritoriji Gaze, koje je napravila grupa HAMAS, a za izveštavanje na ove teme nagrađen je Medaljom za Učesnika izvanrednih humanitarnih operacija. Dao je otkaz na NTV-u u junu 2007. godine.[22]

Od jeseni 2007. do oktobra 2011. godine bio je dopisnik Direkcije informacionih programa Prvog kanala[23][24] u programu „Novosti Prvog kanala“, „Vreme (teleprogram)“, i „Druge vesti“. Od aprila 2008. do januara 2011. godine[25] bio je šef biroa „Prvog kanala“ u Izraelu.[8] Povremeno je, kao saradnik ove telekompanije radio na službenim putovanjima u Libiji, u vreme građanskog rata.[26]

Od 2011. do 2014. godine je radio u Upravi Vrhovnog komesara za prava migranata u Turskoj i Jordanu. U početku, 2011-2013, u Turskoj je bio na dužnosti specijalnog savetnika za politiku po pitanju migranata u gradskim uslovima, a od 2013-2014. – u Jordanu, na dužnosti oficira za medije i komunikacije u Kancelariji direktora za Bliski istok i Severnu Afriku u Amanu.

Vodio je nezavisnu nekomercijalnu organizaciju „Ruska humanitarna misija“.[27]

Od marta 2015. do decembra 2020. – bio je autor i voditelj programa „Međunarodni osvrt“ na telekanalu „Rusija-24“.[28]

Postao je član Državne palate RF 20. marta 2017. godine na 3 godine.[29] U maju iste godine je postao savetnik predsednika Državne dume Federalnog veća Ruske Federacije VII saziva za međunarodna pitanja i duhovne projekte.[30]

Izabran je za poslanika 9. septembra 2018. godine na dopunskim izborima na Državnoj dumi VII saziva na Balašovskom jednomandatnom izbornom okrugu № 165.[31] Bio je deo komiteta za međunarodne poslove, takođe i član Frakcije „Jedinstvene Rusije“ u Državnoj dumi VII saziva. Punomoćja su mu prestala prelaskom na drugi posao.

Ukazom Predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina, 25. juna 2020. godine postavljen je na mesto rukovodioca Federalne agencije za poslove Udruženja Nezavisnih Država, sunarodnika, emigranata i za pitanja međunarodne humanitarne saradnje.[1]

Na Predsedničkim izborima u Rusiji 2018. godine bio je agitator/poverljivo lice kandidata za predsednika Rusije Vladimira Putina.[32]

Privatni život

[uredi | uredi izvor]

Oženjen je, ima četvoro dece.

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 25.06.2020 № 416 ∙ Oficialьnoe opublikovanie pravovыh aktov ∙ Oficialьnый internet-portal pravovoй informacii”. publication.pravo.gov.ru. Pristupljeno 2020-06-25. 
  2. ^ „Primakov Evgeniй Aleksandrovič”. Gosudarstvennaя Duma. Pristupljeno 2019-01-20. 
  3. ^ „Vnuk Evgeniя Primakova stal sovetnikom spikera Gosdumы”. TASS. 
  4. ^ „Evgeniй Primakov-mladšiй: "Deda s sigaretoй я videl lišь raz - vo vremя ego travli v 1999-m"”. Komsomolьskaя pravda. 2015-07-05. 
  5. ^ „Blizkiй Vostok”. Literaturnaя gazeta. 2009-10-28. Arhivirano iz originala 2015-06-20. g. Pristupljeno 2015-10-03. 
  6. ^ Эho Moskvы :: Personы / Evgeniй Sandro
  7. ^ Vladimir Kara-Murza-st.: U Putina net privыčki k živomu dialogu | Sobesednik.ru
  8. ^ a b „Primakov (Sandro) Evgeniй Aleksandrovič”. Labirint. 2015-05-19. 
  9. ^ „Čelovek, snimavšiй Žirinovskogo, podtverdil podlinnostь plёnki”. NEWSru.com. 2003-02-09. 
  10. ^ „Televidenie. Sredi soten umnыh dolžen bыtь hotя bы odin gramotnый”. Moskovskaя pravda. 2003-02-28. 
  11. ^ „V OSADE”. TVS (telekanal, Rossiя). 2003-04-13. Arhivirano iz originala 2003-05-02. g. 
  12. ^ „Kinoteatr voennыh deйstviй”. Kommersantъ-Vlastь. 2003-03-10. 
  13. ^ „Sprosite očevidcev o voйne v Irake”. Gazeta.ru. 2003-04-01. Arhivirano iz originala 27. 06. 2018. g. Pristupljeno 10. 01. 2021. 
  14. ^ „TVS na grani”. Moskovskiй komsomolec. 2003-05-16. 
  15. ^ „PROGRAMMA PEREDAČ NA VČERA. GOD BEZ TVS”. Novaя gazeta. 2004-06-24. Arhivirano iz originala 21. 10. 2018. g. Pristupljeno 10. 01. 2021. 
  16. ^ „Blagodatnый ogonь sošёl na veruющih”. NTV. 2007-04-07. 
  17. ^ „Professiя – reportёr”. NTV. 2003-12-18. Arhivirano iz originala 2016-10-18. g. Pristupljeno 2015-07-28. 
  18. ^ „«Lišniй vklad» v rossiйskoe televidenie. NTV proщaetsя so svoimi zritelяmi”. Press-Attaše. 2004-03-05. Arhivirano iz originala 2004-11-07. g. 
  19. ^ „ЯD I PROTIVOЯDIE. V Palestinskoй avtonomii polnыm hodom idёt deležka portfeleй”. Moskovskie novosti. 2006-02-10. Arhivirano iz originala 31. 03. 2006. g. Pristupljeno 10. 01. 2021. 
  20. ^ „Sandro iz okopa. “Izrailьtяne cenяt svoю žiznь, no ne cenяt žiznь livancev””. Moskovskiй komsomolec. 2006-08-10. 
  21. ^ „«Hezbollah — эto ta častь livanskogo obщestva, kotoraя soprotivlяetsя!»”. Agentstvo političeskih novosteй. 2006-08-04. Arhivirano iz originala 2012-02-15. g. 
  22. ^ „Evgeniй Sandro uvolilsя s NTV › Lenizdat.ru”. Arhivirano iz originala 27. 06. 2018. g. Pristupljeno 10. 01. 2021. 
  23. ^ „Voinskaя častь vo Vladimirskoй oblasti, gde u slov "žitь po ustavu" - osobый smыsl”. Pervый kanal. 2008-01-30. 
  24. ^ „«Čtobы vse zakončilosь». Evgeniй Sandro, reportёr Pervogo kanala”. Vzglяd (gazeta). 2011-08-23. 
  25. ^ „Aэroport Telь-Aviva sčitaetsя odnim iz samыh zaщiщёnnыh v mire”. Pervый kanal (Rossiя). 2011-01-25. 
  26. ^ „Povstancы sžimaюt kolьco okruženiя vokrug rodnogo goroda Muammara Kaddafi”. Pervый kanal (Rossiя). 2011-08-29. 
  27. ^ „«Baltartekovcam» predložili prisoedinitьsя k «Russkoй gumanitarnoй missii»”. Ridus. 2015-07-23. 
  28. ^ „"Rossiя-24" zapustila proekt po obrazu "Meždunarodnoй panoramы"”. RIA Novosti. 2015-03-14. 
  29. ^ „Ukaz Prezidenta Rossiйskoй Federacii ot 20 marta 2017 g. № 116 «Ob utverždenii členov Obщestvennoй palatы Rossiйskoй Federacii»”. Prezident Rossii, oficialьnый saйt. 2017-03-20. Pristupljeno 2017-05-30. 
  30. ^ „Vnuk Evgeniя Primakova stal sovetnikom spikera Gosdumы”. TASS. 2017-05-30. Pristupljeno 2017-05-30. 
  31. ^ „Postanovlenie CIK ot 14 sentяbrя 2018 g. № 181/1436-7. Ob ustanovlenii obщih rezulьtatov dopolnitelьnыh vыborov deputatov Gosudarstvennoй Dumы Federalьnogo Sobraniя Rossiйskoй Federacii sedьmogo sozыva po odnomandatnыm izbiratelьnыm okrugam 9 sentяbrя 2018 goda”. www.cikrf.ru/. Arhivirano iz originala 12. 01. 2021. g. Pristupljeno 10. 01. 2021. 
  32. ^ Spisok doverennыh lic 2018 goda

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јевгениј_Примаков_Млађи&oldid=28528534”