Jelka Stamatović-Nikolić

Jelka Stamatović-Nikolić
Datum rođenja	(1895-10-20)20. oktobar 1895.
Mesto rođenja	Vranje, Srbija
Datum smrti	1983.(1983-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (87/88 god.)
Mesto smrti	Beograd, SFR Jugoslavija

Jelka Stamatović-Nikolić (Vranje, 20. oktobar 1895–1983, Beograd) profesor muzike, koncertna pevačica (mezosopran)

Biografija

Jelena Jelka Stamatović je rođena u Vranju 1895. godine, od roditelja Svetozara inžinjera (iz Novog Sada) i Ljubice Nakarade (iz banatskog sela Orlovata).

Otac Svetozar (1856-1904) potiče iz čuvene vojvođanske porodice Stamatović; unuk je prote Pavla Stamatovića sveštenika i književnika iz Segedina. Svetozar je kao austrougarski podanik prešao u Kraljevinu Srbiju da bi radio na izgradnji željezničke pruge. Zatim je bio na službi u Vranju (1892-1904), gde je radeći kao okružni inžinjer dostigao I klasu. Umro je u leto 1904. godine, od posledice pada sa konja, tokom dužnosti. Porodica, udovica Ljubica "Bajka" sa četvoro maloletne dece se preselila u Beograd. Stanuju u Beogradu u Deligradskoj ulici br. 40, žive u oskudici izdržavajući se od očeve penzije. Kod kafane "Šiško" na Cvetnom trgu na Terazijama, nekoliko godina je majka držala (kao zakupac - prodavac) "kiosk" za prodaju duvana i taksenih markica. Za divno čudo, tadašnja beogradska kulturna i akademska elita svakodnevno posećuje Stamatoviće; i u neuglednom kiosku i u porodičnom domu - salonu sa klavirom. Klavir je dobila na poklon od stare rođake iz Sremskih Karlovaca, iz tamošnje ugledne porodice Simeonović-Čokić. Jelka je tako odrastajući upoznala mnogo poznatih i kreativnih ljudi, među koje će usmeriti svoj budući život.

Svetozar Stamatović sa kćerkom Jelkom, oko 1900. godine

Školovanje je Jelka započela u Vranju, pa nastavila u Beogradu. Kao dete pevala je u omladinskom horu, kojem je dirigovao Mokranjac. Stevan Mokranjac ju je usmerio kada je imala 13 godina: ovo dete treba da se posveti muzici. Poslušala ga je, mada nije mogla sasvim razumeti. Kao talentovana za pevanje učila je privatno kod Miloja Milojevića. Pohađala je redovno "Srpsku muzičku školu" u Beogradu, kod profesorke Ivanke Milojević. Studije muzike nastavila je nakon Prvog svetskog rata na Konzervatorijumu u Pragu. Pevanje je učila u klasi profesora K. Marfova, i paralelno učila klavir kod profesora R. Vesali. Diplomirala je 1921. godine, dve godine ranije, sa odličnim uspehom, izvodeći kompozicije Šumana i Šuberta. Kasnije se usavršavala i nastupala u Pragu i Parizu (1936).

Za vreme Prvog svetskog rata, portretisao ju je 1916. godine u okupiranom Beogradu njen i porodični prijatelj, ostareli slikar Uroš Predić. A 1924. godine portretiše je slikarka Zora Petrović, rodom iz Dobrice.

Po okončanju studija vraća se u Beograd, gde prvo 1922. godine postaje predavač solo pevanja u Muzičkoj školi. Postavljena je oktobra 1922. godine u Drugoj ženskoj gimnaziji u Beogradu za privremenu učiteljicu veština, prešla je tu iz Prve. Tada je (1922) prevela sa češkoj jezika na srpski, knjigu Jaromira Boreckog: "Bendžih Smetana". u izdanju "Osvit"-a iz Beograda. Do Drugog svetskog rata predavaće u srednjoj školi u srpskoj prestonici. Najčešće predaje muziku u Drugoj i Trećoj ženskoj gimnaziji (pred rat).

Udala se 1931. godine za beogradskog advokata Momira Nikolića (1896-1978). U skladnom braku nisu imali dece. Od udaje ređe nastupa; tek 1934. godine ponovo je i češće prisutna na beogradskoj sceni.

Koncertna pevačica

Jelka Stamatović nakon koncerta održanog u Beogradu 1927. godine

Nastupa u međuratnom periodu kao koncertna pevačica, privlači pažnju zbog lepe i prefinjene pojave. Jelka je po mišljenju jednog upućenog savremenika, pevačica lepo obojenog mekanog mezosoprana, velike muzičke i opšte kulture. S vanrednim osećanjem za melodiju, posvećivala se interpretovanju isključivo solo pesama. Zaslužna je i te kako za razvoj kamernog koncertnog pevanja u Srbiji. Dobijala je godinama laskave kritike, i zbog izvođenja i zbog bogatog i raznovrsnog repertoara. Priznanja joj stižu iz kulturnih sredina, koje imaju muzičku tradiciju i drže visok estetski renome. Ali ima i posmatrača pojedinaca koji joj traže nedostatke, poput vidi joj se tuga na licu (aludirajući na detinjstvo bez oca), ili organ (glasa) joj nije dovoljno zvučan (kada je izvodila španske pesme).

Program koncerta Jelke Stamatović i Nade Grubić, održanog u Kolarcu 1934. godine

Koncertni debi nastup imala je 15. decembra 1921. godine, u beogradskoj koncertnoj dvorani "Stanković". Nastupila je u okviru četvrtog kamern-muzičkog koncerta ruskog trija Slatik i Zirko. Izvodila je pesme ruskih autora. Muzički pedagog Miloje Milojević joj je posvetio tim povodom pažnju u "Srpskom književnog glasniku": to je bio njen pun i lepo zaslužen uspeh. Slede brojni koncerti, ponekad i turneje po jugoslovenskoj državi i šire. Pevala je tako u Pančevu (1923), Dubrovniku (1923), Zagrebu (1923, 1926), Pragu (1927, 1936), Ljubljani (1928), turneji po Dalmaciji (1928), Nansi u Francuskoj (1929), Parizu (1936)...

U Beogradu svake godine redovno drži koncerte, po više puta, solo (sa i bez klavira) ili sa još nekim izvođačem. Njen repertoar je probran i bogat; izvodi kompozicije Šuberta, Šopena, Dvoržaka, Novaka, Debisija, Ravela. Priređivala je tematska izvođenja, poput ruskih, čeških, skandinavskih (1926), španskih (1927), francuskih (1927) ali i domaćih autora, poput Koste Manojlovića, Petra Konjovića, Stevana Hristića, Milojevića, Mokranjca i drugih.

Reklama za koncert Jelke Stamatović-Nikolić, održan 1939. godine u Beogradu

Od osnivanja Beogradske filharmonije (1923), nastupala je na toj sceni mnogo puta. U umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" izvodi 1930. godine dela modernih kompozitora. Priredila je 1934. godine u dvorani "Kolarčevog univerziteta" koncertno veče posvećeno Francu Šubertu. Nastupila je tužnim povodom, 29. oktobra 1934. godine, na komemorativnom skupu posvećenom senima tragično poginulog jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. Pred sam Drugi svetski rat, 17. februara 1941. godine učestvuje na svečanom koncertu na "Kolarcu". Udruženje prijatelja slovenske muzike je priredilo tom prilikom proslavu sedamdesetogodišnjice češkog kompozitora Vjećeslava Novaka.

Nastupala je više puta u zemlji i inostranstvu, uživo na radiju. Rado je viđena pred mikrofonom Radio Beograda. Diriguje godinama istrajno, ženskim gimnazijskim horom; nastupa sa njim o raznim povodima. Društveno je aktivna i požrtvovana, nesebično se daje, dirigujući i drugim horovima, na svečanostima i humanitarnim zabavama.

Univerzitetska karijera

Nakon Drugog svetskog rata, 1945-1964. godine traje njena univerzitetska karijera. Prvo je vanredni pa redovni profesor solo-pevanja na Umetničkoj akademiji u Beogradu. Bila je nekoliko puta šef Odseka za solo-pevanje na Akademiji. Za studente koji su se spremali za pevanje napisala je udžbenik pod naslovom "Solo pevanje". Knjiga je imala dva izdanja 1950. i 1953. godine.

Još avgusta 1928. godine dodeljen joj je Orden Sv. Save V reda, za kulturni doprinos društvu.