Je Đenjing

U kineskoj tradiciji prezime (Je) prethodi imenu.

Je Đenjing
Lični podaci
Datum rođenja	(1897-04-28)28. april 1897.
Mesto rođenja	Mejsjan, Kina
Datum smrti	22. oktobar 1986.(1986-10-22) (89 god.)
Mesto smrti	Peking, Kina
Politička karijera
Politička stranka	Komunistička partija Kine
Mandati 3. predsednik Stalnog komiteta Nacionalnog narodnog kongresa 5. mart 1978 — 17. jun 1983. Prethodnik Sung Čingling (vd) Naslednik Peng Džen 3. ministar narodne odbrane 17. januar 1975 — 26. februar 1978. Prethodnik Lin Bjao Naslednik Sju Sjangcjan

Je Đenjing (pojednostavljeni kineski: 叶剑英; tradicionalni kineski: 葉劍英; 28. april 1897 — 22. oktobar 1986) je bio kineski komunistički revolucionarni vođa i političar, jedan od deset maršala Narodne Republike Kine. Bio je najviši vojni vođa u puču 1976. koji je zbacio Grupu četvorice i okončao Kulturnu revoluciju. Bio je ključni pobornik Deng Sjaopinga u njegovoj borbi za vlast sa Hua Guofengom. Nakon što je Deng došao na vlast, Je je bio šef kineske države u svojstvu predsednika Stalnog komiteta Nacionalnog narodnog kongresa od 1978. do 1983. godine.

Biografija

Rođen kao Je Jivej (kineski: 叶宜伟) u bogatoj hrišćanskoj trgovačkoj porodici Haka u starom ruralnom selu u okrugu Đenjing (današnjem preimenovanom u okrug Mejsjan). Većina Je Đenjingove braće i sestara je umrla pre punoletstva zbog teških bolesti.

Nakon što je 1919. diplomirao na Vojnoj akademiji u Junanu, pridružio se Kuomintangu. Predavao je na Vojnoj akademiji Vampoa, a 1927. godine pristupio je Komunističkoj partiji Kine.

Te godine je učestvovao u neuspelom ustanku u Nančangu i bio je primoran da pobegne u Hongkong sa još dvojicom vođa ustanka, Džou Enlajem i Je Tingom (bez srodstva), sa samo parom pištolja koji su mogli da podele između njih. Ubrzo nakon toga, on je verno obavljao svoje dodeljene dužnosti tokom ustanka u Guangdžouu, iako se tome protivio; nakon neuspeha ovog ustanka ponovo je bio primoran da pobegne u Hongkong sa Je Tingom i Nje Žongdženom. Međutim, Je je imao mnogo više sreće od Je Tinga, koji je postao žrtveni jarac za neuspehe Kominterne i primoran da ode u izgnanstvo. Je u biti nije bio kriv, a kasnije je studirao vojnu nauku u Moskvi.

Nakon povratka u Kinu 1932. pridružio se sovjetu Đangsi, služeći kao načelnik štaba Armije Četvrtog fronta Džanga Guotaoa. Međutim, nakon što su se Džangovi borci susreli sa Mao Cedungovim snagama tokom Dugog marša, dvojica lidera nisu se složila oko daljeg pokreta kineske Crvene armije. Džang je insistirao da se okrene ka jugu kako bi uspostavio novu bazu u regionima naseljenim Tibetancima i Ćang narodima. Ovo se kasnije pokazalo kao katastrofa, kao što je Mao očekivao, jer je Džang izgubio preko 75% svojih ljudi i povukao se u komunističku bazu u Jananu. Tokom neslaganja dvojice lidera, Je, iako je bio Džangov šef Osoblja, stao je uz Maoa i umesto da bezuslovno podrži Džanga kao što je napravio tokom ustanka u Guangdžouu, Je je pobegao u Maov štab sa Džangovim šifrantima i mapama. Kao rezultat toga, Džangova komunikacija sa Kominternom je prekinuta, dok je Mao uspeo da uspostavi radio vezu, što je dovelo do toga da je Kominterna prihvatila Maovo vođstvo. Mao nikada nije zaboravio Jeov doprinos, kasnije primetivši da je „Je Đenjing spasao (Kinesku komunističku) partiju, (Kinesku) Crvenu armiju i (Kinesku) revoluciju“.

Nakon uspostavljanja Narodne Republike Kine, Je je postavljen na čelo Guangdonga, što ga je koštalo političke karijere pod Maovom vladavinom. Je je shvatao da su ekonomski uslovi u provinciji bili veoma različiti od onih u ostatku Kine, pošto su većina kantonskih zemljoposednika bili i sami seljaci koji su učestvovali u proizvodnji bez eksploatacije svojih zakupaca. Zbog toga je odbio da oduzme zemlju zemljoposednicima, i umesto toga zaštitio je njihova preduzeća i zemlju. Međutim, Jeova politika bila je u suprotnosti sa opštim direktivama agrarne reforme koju je zahtevala Partija, a koja je naglašavala klasnu borbu. Njegova politika se smatrala previše mekom. Jea i njegove lokalne kadrove je ubrzo zamenio Lin Bjao, a sprovedena je mnogo oštrija politika i stotine hiljada kantonskih zemljoposednika su pogubljene, čime je Jeova politička karijera završila.

Međutim, Mao nije zaboravio šta je Je učinio za njega tokom Dugog marša, i tako ga je uklonio samo sa političkih funkcija, a da je sačuvao njegove vojne pozicije. Kao rezultat toga, do 1968, Je je ostao aktivan na različitim vojnim funkcijama, pošto je 1955. postao maršal. Je je bio pametan u korišćenju svog vojnog uticaja da pruži ograničenu podršku i bio je odgovoran za mešanje u pokušaje atentata na reformatore.

Nakon što je Lin Bjao svrgnut i poginuo 1971. godine, Jeov uticaj je porastao, a 1975. je imenovan za ministra odbrane, preuzimajući funkciju Lin Bjaoa. Od 1973. bio je i potpredsednik Centralnog komiteta Komunističke partije Kine.

Predvodio je zaveru generala i partijskih starešina koja je zbacila Đang Ćing i Grupu četvorice; tokom početnog planiranja u njegovoj rezidenciji, on i Li Sjennjen su komunicirali pisanjem, iako su sedeli jedan pored drugog, zbog mogućnosti prisluškivanja.

Zahvaljujući Jeovoj podršci predsednika Hua Guofenga, potvrđen je za potpredsednika stranke na Jedanaestom Nacionalnom kongresu Komunističke partije Kine 1977. godine. Pošto su fizički zahtevi ministra odbrane bili preveliki za osamdesetogodišnjaka Jea, on je podneo ostavku na tu funkciju. Godine 1978. i imenovan je za predsednika Stalnog komiteta Nacionalnog narodnog kongresa, popunivši mesto koje je ostalo nezauzeto od Džu Deove smrti 1976. godine. Kao takav, Je je bio ceremonijalni šef Kine.

U skladu sa Dengovim pristupom jedna zemlja, dva sistema, Je je razradio opciju mirnog ponovnog ujedinjenja sa Tajvanom kroz svoj „Predlog od devet tačaka“ od 30. septembra 1981. u kome bi Tajvan imao visok stepen autonomije nakon ponovnog ujedinjenja. „Predlog od devet tačaka“ pominjao je i trgovinu, transport i poštanske usluge kao o „tri karike“ preko moreuza i „četiri razmene“ u oblastima kulture, akademije, ekonomije i sporta.

Povukao se sa mesta predsednika Stalnog komiteta NNK 1983. godine, a 1985. se potpuno povukao iz Stalnog komiteta Politbiroa. Umro je nešto više od godinu dana kasnije u 89. godini.