Pređi na sadržaj

Jozef Matauh

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Jozef Matauh
Lični podaci
Datum rođenja(1895-11-21)21. novembar 1895.
Mesto rođenjaOstrava, Austrougarska
Datum smrti10. avgust 1976.(1976-08-10) (80 god.)
Mesto smrtiKlosternojburg, Austrija
ObrazovanjeUniverzitet u Beču
Naučni rad
Poljefizička hemija
InstitucijaKarleton univerzitet, Univerzitet Saskačevan
NagradeNobelova nagrada za hemiju 1971.

Jozef Matauh (21. novembar 1895 — 10. avgust 1976) je bio nuklearni fizičar i hemičar. Bio je poznat po razvoju Matauh-Hercog dvostrukog-fokusirajućeg masenog spektrometra, po svom radu na istraživanju izotopskih izobilja pomoću masene spektrometrije,[1] i određivanju atomske težine.[2] Veći deo svoje karijere proveo je na Institutu za hemiju Kajzer Vilhelm (kasnije Institut Maks Plank).

Razvio je Matauhovo pravilo izobare („Isobarenregel“) 1934. godine. On je tačno predvideo da poslednji element retkih zemljanih elemenata, element 61 (kasnije nazvan prometijum), neće imati stabilne izotope.[3]

Mladost[uredi | uredi izvor]

Jozef Hajnrih Elizabet Matauh je rođen 21. novembra 1895[1] u Ostravi, u Moravskoj.[4]

Matauh se školovao na Univerzitetu u Beču, gde je radio sa Feliksom Erenhaftom. Erenhaft je verovao da je otkrio "pod-elektron", manji od bilo čega što je izmerio Robert Endruz Miliken. Matauhovi rezultati su se, međutim, slagali sa Milikenovim, a ne sa Erenhaftovim.[4] Matauh je doktorirao u Beču 1920.[2]

Uz pomoć drugog profesora, Matauh je proveo 1927–1928 u Rokfeler fondaciji na Kalifornijskom tehnološkom institutu. Tamo je radio sa Vilijamom Smajtom na razvoju ranih masenih spektrometara.[4]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Matauh se vratio u Beč 1928. kao neplaćeni predavač.[5] Tamo je radio sa studentom Rihardom F.K. Hercogom na razvoju Matauh-Hercog masenog spektrometra sa dvostrukim fokusom. Prvi spektrometar novog tipa, pojavio se 1934. godine.[4] Njegov rad je značajno poboljšao oštrinu i osetljivost masenih spektroskopa.[2] Mehanizam dvostrukog fokusiranja omogućio je razdvajanje i merenje izotopa koji se ne mogu izolovati hemijskim sredstvima, i kao takav je bio veliki doprinos nuklearnoj fizici.[6] Matauh je postao vanredni profesor na Univerzitetu u Beču 1937.[5]

Godine 1938. Liza Majtner je pobegla iz Nemačke nakon što je nacistička okupacija Austrije promenila njeno državljanstvo sa austrijskog u nemačko, čime je postala predmet antisemitskih Nirnberških zakona iz 1935.[7] Oto Han je pozvao Matauha da se pridruži Institutu. Godine 1939. Matauh je nasledio Lizu Majtner na mestu šefa odeljenja za masovnu spektroskopiju u okviru odeljenja za fiziku na Institutu za hemiju Kajzer Vilhelm. Instaliran je novi maseni spektrograf Matauh-Hercog. Dana 31. jula 1941. Matauh je nasledio Lizu Majtner na mestu šefa odeljenja za fiziku.[8]

Jozef Matauh je 1940. imenovan za vanrednog profesora nuklearne hemije na Univerzitetu u Berlinu.

Han i Matauh su tražili sredstva za veliku ekspanziju fundamentalnih istraživanja u atomskoj fizici.[9] Godine 1942. odobren je projekat Minerva, koji je uključivao izgradnju nove zgrade i dodavanje kaskadnog generatora i akceleratora čestica.[8][9] Dana 1. novembra 1943. Matauh je napredovao na mesto zamenika direktora Instituta. ‍:283[8]

15. februara 1944. i ponovo 24. marta 1944. godine, tokom bombardovanja Berlina u Drugom svetskom ratu, Institut je pretrpeo velika oštećenja.[8][7] Oštećenja su uključivala direktorovu kuću, jedno krilo Instituta, Matauhov novi maseni spektrograf i vredne istraživačke radove.[9] ‍:283Institut je privremeno premešten u Gojfelden u okrugu Virtemberg, u fabrici tekstila kompanije Ludvig Hasis.

Dana 1. aprila 1946. godine, u Getingenu u britanskoj okupacionoj zoni, Oto Han je postao predsednik Društva Kajzer Vilhelm (Kaiser-Wilhelm-Gesellschaft).[10] Od 1. oktobra 1946. Han je dao ostavku na mesto direktora Instituta za hemiju Kajzer Vilhelm, ostavljajući Matauhu da upravlja Institutom.[8] Matauh je zvanično postao direktor 31. jula 1947.[11] Međutim, Matauh je bolovao od tuberkuloze[12] i proveo je mnogo vremena tražeći lečenje, putujući i radeći u inostranstvu.[8] Godine 1948. Matauh je bio gostujući profesor na Univerzitetu u Bernu, u Švajcarskoj. U njegovom odsustvu, Fric Štrasman je postao v.d. direktora.[7] Matauh i Fric Štrasman su aktivno podržali predloženo imenovanje Lize Majtner za šefa odseka za fiziku Univerziteta u Majncu.[13] Han i Štrasman su tražili da se Majtnerova vrati kao direktor, ali je ona odbila njihovu ponudu.

Od 1949. godine, Društvo Kajzer Vilhelm je preimenovano u Društvo Maks Plank.[14] Takođe 1949. godine, preimenovani Institut za hemiju Maks Plank preselio se iz Gojfeldena u Majnc u Nemačkoj. U to vreme se sastojao od dva odeljenja: za masenu spektrometriju i nuklearnu fiziku je bio Matauhov odsek, dok je za nuklearnu hemiju bio Štrasmanov odsek.[8] S obzirom na Matauhovo stalno odsustvo, Štrasman je formalno zamenio Matauha na mestu direktora, postavši drugi direktor Instituta za hemiju Maks Plank 28. aprila 1950. godine. Međutim, do restrukturiranja Instituta od strane Senata Instituta došlo je 1952. godine, menjajući njegov istraživački fokus. Štrasman je dao ostavku 31. marta 1953. i preselio se na Univerzitet u Majncu. Matauh je ponovo postao direktor Instituta za hemiju Maks Plank. Institut je zvanično otvorio nove objekte u Majncu 1956.[7]

Godine 1957, Matauh je bio jedan od grupe od osamnaest vodećih nuklearnih istraživača Savezne Republike Nemačke koji su napisali manifest protiveći se kancelaru Konradu Adenaueru i ministru odbrane Francu Jozefu Štrausu, u težnji da naoruža vojsku Zapadne Nemačke taktičkim nuklearnim oružjem.[15]

Matauh se penzionisao 1965.[3] Kristijan Junge (1912-1996) je nasledio Jozefa Matauha na mestu direktora Instituta 1. oktobra 1968.[8] Jozef Matauh je umro 10. avgusta 1976. u Klosternojburgu, u Austriji.[16]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Matauh se prvenstveno fokusirao na masenu spektroskopiju i istraživanje energije vezivanja atomskih jezgara.[8]

Početkom 1930-ih, na Univerzitetu u Beču, Matauh je radio sa Rihardom F.K. Hercogom na fundamentalnim aspektima jonske optike u primeni na masovnu spektroskopiju. Razvili su Matauh-Hercog maseni spektrometar sa dvostrukim fokusom.[4] Sektorski maseni spektrometar koji su predstavili 1934. godine postao je poznat širom naučnog sveta kao „Matauh-Hercog-sistem”.[17] Matauh–Hercogova geometrija se sastoji od radijanskog električnog sektora, dužine drifta koju prati magnetni sektor pravog ugla () suprotnog pravca krivine.[18] Ulazak jona sortiranih prvenstveno po naelektrisanju u magnetno polje proizvodi efekat fokusiranja energije i mnogo veći prenos od standardnog energetskog filtera. Prednost ove geometrije je u tome što su joni različitih masa fokusirani na istu ravnu ravan, što omogućava upotrebu fotografske ploče ili drugog ravnog detektorskog polja.

On je 1934. razvio Matauhovo pravilo izobare koje je korišćeno za predviđanje radioaktivnosti elemenata tehnecijuma i prometijuma. Prema pravilu, „ako dva susedna elementa na periodnom sistemu imaju izotope sa istim masenim brojem (izobare), jedan od izotopa mora biti radioaktivan“.[19] Iako pravilo, u stvari, ne važi za sve elemente, Matauh je mogao tačno da predvidi da poslednji element retkih zemalja, element 61 (kasnije nazvan prometijum), neće imati stabilne izotope. Ovo je dovelo istraživače do spoznaje da je element 61 verovatno izuzetno redak i da nije verovatno da će se naći prirodno.[3][20]

Tokom 1950-ih, u periodu stabilnosti nakon rata, Matauh je bio u mogućnosti da izgradi snažan program masene spektrometrije na Institutu Maks Plank.[6] Koristeći masenu spektrometriju, on i drugi istraživači su bili u mogućnosti da odrede precizna merenja masa izotopa, posao koji je započeo u Berlinu. Mereći nuklearne mase, mogli su precizno da odrede nuklearne mase neutrona, protona i hlora. Takođe su se fokusirali na plemenite gasove, mereći male količine plemenitih gasova iz meteorita.[21][22]

Odlikovanja i nagrade[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Nier, Keith A.; Yergey, Alfred L.; Gale, P. Jane, ur. (2. 7. 2015). The encyclopedia of mass spectrometry. Volume 9, Historical perspectives. Part B, Notable people in mass spectrometry. 9. Elsevier. str. 147—149. ISBN 9780081003954. 
  2. ^ a b v „Josef Mattauch”. Österreichischer Gewerbeverein. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  3. ^ a b v Marshall, James L.; Marshall, Virginia R. (2016). „Rediscovery of the Elements: The Rare Earths–The Last Member” (PDF). The Hexagon (Spring): 4—9. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  4. ^ a b v g d Standing, K.G.; Ens, W. (6. 12. 2012). Methods and Mechanisms for Producing Ions from Large Molecules. Springer US. str. 3—4. ISBN 978-1468479263. 
  5. ^ a b Hentschel, K. (2. 10. 2011). Physics and National Socialism: An Anthology of Primary Sources. Springer Science & Business Media. ISBN 9783034802031. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  6. ^ a b Standing, K.G.; Ens, W. (6. 12. 2012). Methods and Mechanisms for Producing Ions from Large Molecules. Springer US. str. 3—4. ISBN 978-1468479263. 
  7. ^ a b v g Palme, Herbert (2018). „Cosmochemistry along the Rhine” (PDF). Geochemical Perspectives. 7 (1): 4—10. Arhivirano iz originala (PDF) 2020-07-31. g. Pristupljeno 2019-12-26. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z „Chronik des Kaiser-Wilhelm- / Max-Planck-Instituts für Chemie” (PDF). Max-Planck-Instituts für Chemie. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  9. ^ a b v Weiss, Burghard (novembar 1993). „The 'Minerva' project. The accelerator laboratory at the Kaiser Wilhelm Institute/Max Planck Institute of Chemistry : continuity in fundamental research”. Ur.: Renneberg, Monika; Walker, Mark. Science, technology, and national socialism. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40374-0. 
  10. ^ „Otto Hahn 1946–1960”. Max-Planck-Gesellschaft. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  11. ^ Sime, Ruth Lewin (24. 2. 2012). „The Politics of Forgetting: Otto Hahn and the German Nuclear-Fission Project in World War II”. Physics in Perspective. 14 (1): 59—94. Bibcode:2012PhP....14...59S. doi:10.1007/s00016-011-0065-6. 
  12. ^ Sime, Ruth Lewin (1996). Lise Meitner: A Life in Physics (PDF). Berkeley: University of California Press. str. 353. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  13. ^ Hentschel, K. (1996). „Lise Meitner: Letter to Otto Hahn June 6, 1948”. Physics and National Socialism. 18. Birkhäuser Basel. str. 401. ISBN 978-3-0348-9865-2. doi:10.1007/978-3-0348-9008-3_120. 
  14. ^ Sime, Ruth Lewin (1996). Lise Meitner: A Life in Physics (PDF). Berkeley: University of California Press. str. 353. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  15. ^ Castell, Lutz; Ischebeck, Otfried, ur. (2003). Time, Quantum and Information. Heidelberg: Springer Berlin Heidelberg. str. 50—51. ISBN 978-3-662-10557-3. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  16. ^ „Josef Mattauch”. cosmos-indirekt.de. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  17. ^ „Mattauch-Herzog Award”. DGMS. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  18. ^ Klemm, Alfred (1946). „Zur Theorie der für alle Massen doppelfokussierenden Massenspektrographen” [The theory of a mass-spectrograph with double focus independent of mass]. Zeitschrift für Naturforschung A. 1 (3): 137—141. Bibcode:1946ZNatA...1..137K. doi:10.1515/zna-1946-0306 Slobodan pristup. 
  19. ^ Helmenstine, Anne (1. 11. 2019). „Why Is Technetium Radioactive?”. Science Notes. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  20. ^ Mattauch, J. (1934). „Zur Systematik der Isotope”. Z. Phys. 91 (5–6): 361—371. Bibcode:1934ZPhy...91..361M. doi:10.1007/BF01342557. 
  21. ^ „Josef Mattauch”. Österreichischer Gewerbeverein. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  22. ^ „Directors and research fellows from 1949 until 1953”. Max-Planck-Gesellschaft. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  23. ^ „All Medalists since 1921”. Österreichischer Gewerbeverein. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  24. ^ Hahn, Otto (februar 1966). „BAND 21 a ZEITSCHRIFT FÜR NATUIJFORSCHUNG HEFT 1/2 Josef Mattauch zum 70. Geburtstag” (PDF). Zeitschrift für Naturforschung A. 21 (1–2): 1. doi:10.1515/zna-1966-1-202. Pristupljeno 26. 12. 2019. 
  25. ^ a b „Josef Mattauch”. cosmos-indirekt.de. Pristupljeno 26. 12. 2019. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јозеф_Матаух&oldid=27689378”