Ljudska prava u Turskoj

Ljudska prava u Turskoj su zaštićena nizom međunarodnih ugovora, koji imaju prednost nad domaćim zakonodavstvom, prema članu 90. Ustava iz 1982. godine. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima Turska je potpisala tek 2000. godine. Od danas, međutim, Turska je potpisnica 16 od 18 međunarodnih ugovora Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima. Pitanje ljudskih prava je od velikog značaja za pregovore sa Evropskom unijom (EU). Akutna pitanja ljudskih prava uključuju posebno status Kurda u Turskoj. Kurdsko-turski sukob izazvao je brojna kršenja ljudskih prava tokom godina. U zemlji je u toku debata o pravu na život, mučenju, slobodi izražavanja, kao i slobodi veroispovesti, okupljanja i udruživanja.

Mural koji prikazuje ljudska prava u Turskoj. Navedena prava su: prava potrošnje, pravo na čistu životnu sredinu, pravo na dobijanje informacija, pravo na život, pravo glasa, pravo na obrazovanje, sloboda misli, pravo na zdravlje, jednakost, habeas corpus.

Turska fondacija za ljudska prava objavila je 2009. godine dva izveštaja u kojima su detaljno opisana kršenja ljudskih prava uključujući mučenje, zlostavljanje i izolaciju malih grupa u zatvoru. Izveštaji su dokumentovali 419 smrtnih slučajeva u pritvoru u periodu od 15 godina vojne vladavine, a samo 2008. zabeleženo je 39 smrtnih slučajeva u zatvoru. Pod ovlastima za vanredno stanje, pojačano je suzbijanje slobode medija sa nekoliko novinara koji su uhapšeni i zadržani u zatvorima, medijske kuće zatvorene ili preuzete od strane države zbog navoda o terorizmu, „antidržavnim aktivnostima“ i „ocrnjivanju turskosti“ ili „ vređanje islama”.

Turska i dalje drži zakone koji se smatraju nedemokratskim ili autoritarnim, kao što je zabrana manjinama da steknu osnovno obrazovanje na svom maternjem jeziku. Najveća manjina u zemlji, Kurdi, koji čine 15 odsto stanovništva, nemaju pravo na samoopredeljenje iako je Turska potpisala Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima. U martu 2017. Ujedinjene nacije su optužile tursku vladu za „masovno uništavanje, ubistva i brojna druga ozbiljna kršenja ljudskih prava“ etničke kurdske manjine.

Posvećenost međunarodnom pravu ljudskih prava

Republika Turska je preuzela različite obaveze vezane za ljudska prava, od kojih su neke izražene u turskom ustavu iz 1982. godine, čiji drugi deo garantuje „osnovna prava i slobode“ kao što su pravo na život, bezbednost ličnosti i pravo na imovinu. Pored toga, Turska je potpisala niz ugovora, prikazanih ispod:

Međunarodni zakoni o ljudskim pravima

Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima	15 avgust 2000 (s)
Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima	15 avgust 2000 (s) 23 septembar 2003 (r)
Opcioni protokol uz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima	3 februar 2004
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Ženska ljudska prava

Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena	20 decembar 1985 (a)
Opcioni protokol uz Konvenciju o eliminaciji diskriminacije žena	8 septembar 2000 (s), 29 oktobar 2002 (r)
Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala	13 decembar 2000 (s), 25 mart 2003 (r)
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Zaštita od torture, maltretiranja i nestanka

Evropska konvencija o sprečavanju torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja	11.01.88 (s), 26.02.88 (r)
Protokol br. 1 uz Evropsku konvenciju za sprečavanje torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja list2 = 10 maj 1995 (s), 17.09.97 (r)
Protokol br. 2 uz Evropsku konvenciju za sprečavanje torture i nehumanog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja	10 maj 1995 (s), 17.09.97 (r)
Konvencija protiv torture i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih postupaka ili kazni	25.01.88 (s), 02.08.88 (r)
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Terorizam i ljudska prava

Međunarodna konvencija protiv uzimanja talaca	15.08.89 (a)
Međunarodna konvencija o suzbijanju terorističkog bombardovanja	20 maj 1999 (s), 30 maj 2002 (r)
Međunarodna konvencija o suzbijanju finansiranja terorizma	27.09.01 (s), 28.06.02 (r)
Međunarodna konvencija o suzbijanju protivpravne zaplene aviona	16 decembar 1970 (s), 17.04.73 (r)
Međunarodna konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina protiv međunarodnih zaštićenih lica	6 mart 1998 (r)
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Regionalne konvencije

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda	4 novembar 1950 (s), 18 maj 1954 (r)
Protokol uz Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda	20 mart 1952 (s), 22.06.53 (r)
Protokol br.2 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950.	6 maj 1963 (s), 25 mart 1968 (r)
Protokol br.3 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950.	6 maj 1963 (s), 25 mart 1968 (r)
Protokol br.4 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950.	19 oktobar 1962
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Protokoli 5–8 Saveta Evrope

Protokol br.5 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950.	14 maj 1971 (s), 20 decembar 1971 (r)
Protokol br.6 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda	15.01.03 (s)
Protokol br.7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda	14 mart 1985
Protokol br.8 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda	04.02.86 (s), 19.09.89 (r)
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

Protokoli 9–12 Saveta Evrope

Protokol br. 9 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine	6 novembar 1990 (s)
Protokol br. 10 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine	28.02.96 (s), 5 maj 1998 (r)
Protokol br. 11 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine	28.02.96 (s), 5 maj 1998 (r)
Protokol br. 12 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine	04.11.00 (s)
Legenda: s je za potpisan zakon; r je za ratifikaciju; a je za pristupanje

• Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima potpisana je 1949. godine.
• Evropska konvencija o ljudskim pravima (1954) stavlja Tursku pod jurisdikciju Evropskog suda za ljudska prava.

Turska je 1987. godine prihvatila pravo da se pojedinačno obrati Savetu Evrope (član 25. Evropske konvencije o ljudskim pravima), a 1990. priznala je obaveznu nadležnost Evropskog suda za ljudska prava prema članu 46. U oktobru 2009. godine Evropska komisija za proširenje na Evropsku uniju potvrdila je to u vezi sa Turskom određeni napredak u poštovanju međunarodnog prava ljudskih prava. Međutim, implementacija nekih presuda Evropskog suda za ljudska prava koje zahtevaju izmene zakona je nerešena već nekoliko godina. Potrebni su dalji napori na jačanju institucionalnog okvira za ljudska prava, posebno u pogledu uspostavljanja nezavisne institucije za ljudska prava i Ombudsmana.

Generalni sekretar Saveta Evrope Torbjorn Jagland je 18. oktobra 2017. godine pozvao na oslobađanje aktivista za ljudska prava zatočenih u Turskoj u telefonskom razgovoru sa turskim ministrom pravde Abdulhamitom Gulom.

Evropski sud za ljudska prava

Broj presuda koje je doneo Evropski sud za ljudska prava sa najmanje jednom presudom. Godina nije reprezentativna za situaciju kršenja ljudskih prava u toj godini, jer slučajevi mogu da datiraju mnogo godina unazad.
Godina	Presuda
2001	169
2002	54
2003	76
2004	154
2005	270
2006	312
2007	319
2008	257
2009	341
2010	228
2011	159
2012	117
2013	118
2014	94
2015	79
2016	77
2017	99
2018	104
2019	96

Stanje ljudskih prava u Turskoj dugo je i dalje izazivalo ispitivanje, kako iznutra tako i spolja. Prema Ministarstvu spoljnih poslova, Turska je osuđena na 33 miliona evra u 567 različitih slučajeva između 1990. godine—kada je Turska efektivno dozvolila pojedinačne prijave Evropskom sudu za ljudska prava. Najviše zloupotreba je učinjeno na jugoistoku, u okviru kurdsko-turskog sukoba.

U 2007. godini, protiv Republike Turske je podneto 2830 predstavki pred Evropski sud za ljudska prava, pa je tako doneta 331 meritorna presuda kojom je potvrđeno 319 povreda i 9 nepovreda. Turska je 2008. godine bila na drugom mestu posle Rusije na listi zemalja sa najvećim brojem slučajeva kršenja ljudskih prava otvorenih pred Evropskim sudom za ljudska prava, sa 9.000 nerešenih slučajeva do avgusta 2008. godine. U 2011. godini, Evropski sud za ljudska prava je doneo 159 presuda u kojima je utvrđeno kršenje Turske, najviše od bilo koje zemlje, dok je Rusija bila druga sa 121 presudom.

Između 1. novembra 1998. i 31. decembra 2008. Evropski sud za ljudska prava je primio 24.945 zahteva iz Turske. Proglasio je 2.237 slučajeva prihvatljivim i 13.615 neprihvatljivih. U isto vreme doneto je 1.905 presuda u kojima je utvrđeno najmanje jedno kršenje u 1.652 slučaja. Iako gotovo da nema odluka u vezi sa članom 14. Evropske konvencije o ljudskim pravima (zabrana diskriminacije), mnoge presude u vezi sa članom 2 (pravo na život) i članom 3 konvencije (zabrana mučenja) donete su iz proceduralnih razloga, a ne iz svedočeći o umešanosti državnih agencija. Prema Evropskoj komisiji za proširenje EU, Turska je nastavila da napreduje u izvršenju presuda Evropskog suda za ljudska prava. Sva novčana odšteta je isplaćena na vreme, u ukupnom iznosu od 5,2 miliona evra u 2008. godini.

Evropski sud za ljudska prava je saslušao devet predmeta protiv Turske u vezi sa zabranom političkih partija od strane Ustavnog suda Turske. U svim osim u jednom slučaju (koji se tiče Islamističke Partije blagostanja), Evropski sud je presudio protiv odluke o zabrani, utvrdivši da Turska krši članove 10 i 11 Evropske konvencije (sloboda izražavanja i sloboda udruživanja). Odluka Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa Partijom blagostanja kritikovana je zbog nedostatka doslednosti sa njegovim drugim odlukama, posebno od strane Hjuman rajts voč.

Jednom presudom, Evropski sud za ljudska prava, Turska je osuđena na novčanu kaznu od 103.000 evra zbog njenih odluka o bandi Juksekova (poznatoj kao „banda sa uniformama“), povezanoj sa tajnom žandarmerijskom obaveštajnom jedinicom JITEM. Evropski sud za ljudska prava je takođe 2006. godine Tursku osudio na novčanu kaznu od 28.500 evra za ubistvo 72-godišnjeg kurdskog pisca Muse Antera 1992. godine u Dijarbakiru iz JITEM-a. Drugi slučajevi uključuju presudu Akkoc protiv Turske iz 2000. godine, koja se odnosi na ubistvo sindikaliste; ili slučaj Loizidou protiv Turske iz 1996. godine, koji je postavio presedan u sporu oko Kipra, pošto je Evropski sud za ljudska prava naredio Turskoj da da finansijsku kompenzaciju osobi proteranoj sa strane Kipra pod kontrolom Turske.

Evropski sud za ljudska prava je takođe 2005. dodelio kurdskoj poslanici Lejli Zani 9.000 evra od turske vlade, smatrajući da je Turska prekršila njena prava na slobodno izražavanje. Zana, koju je Amnesti internešenel priznao kao zatvorenika savesti i kome je Evropski parlament dodelio nagradu Saharov, bila je u zatvoru 1994. godine, navodno zbog toga što je bila član zabranjene PKK, ali zvanično zato što je govorila kurdski u javnosti tokom njenu poslaničku zakletvu.

Pravo na život

Pravo na život može biti ugroženo drugim sredstvima osim smrtnom kaznom. Posebno je tokom 1990-ih bilo mnogo slučajeva vansudskih pogubljenja, (političkih) ubistava od strane neidentifikovanih počinilaca i slučajeva „nestanka“.

Smrtna kazna

Smrtna kazna se u Turskoj ne sprovodi od 1984. Turska je ukinula kaznu za krivična dela u mirnodopsko vreme 2002. i za sva krivična dela 2004. Kazna je zamenjena teškom kaznom doživotnog zatvora. Prema članu 9 Zakona 5275 o izvršenju kazni ovi zatvorenici se drže u pojedinačnim ćelijama u zatvorima sa visokim stepenom bezbednosti i dozvoljeno im je da vežbaju u susednom dvorištu jedan sat dnevno.

Vansudska pogubljenja

Godine 1990. Amnesty International je objavio svoj prvi izveštaj o vansudskim pogubljenjima u Turskoj. U narednim godinama problem je postao ozbiljniji. Fondacija za ljudska prava Turske utvrdila je sledeće brojke o vansudskim pogubljenjima u Turskoj za godine od 1991. do 2001. godine:

1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999	2000	2001
98	283	189	129	96	129	98	80	63	56	37

Godine 2001. specijalni izvestilac UN-a za vansudska pogubljenja, po kratkom postupku ili samovoljna pogubljenja, gospođa Asma Jahangir, predstavila je izveštaj o poseti Turskoj. Izveštaj predstavlja detalje o ubistvima zatvorenika (26. septembra 1999, 10 zatvorenika ubijeno u zatvoru u Ankari; 19. decembra 2000, operacija u 20 zatvora pokrenuta širom Turske rezultirala je smrću 30 zatvorenika i dva žandarma).

Za godine 2000–2008 Udruženje za ljudska prava (HRA) daje sledeće brojke o sumnjivim smrtima/smrtima u pritvoru/vansudskom pogubljenju/mučenju od strane plaćenih seoskih čuvara.

2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008
173	55	40	44	47	89	130	66	65

Nerazjašnjena ubistva

Masovna kršenja ljudskih prava u jugoistočnim i istočnim regionima Turske naseljenim uglavnom Kurdima tokom 1990-ih imala su oblik prisilnih nestanaka i ubistava od strane nepoznatih počinilaca za koje državni organi nisu pokazivali spremnost da reše. Udruženje za ljudska prava je 2009. godine navelo da je do kraja 2008. godine ukupno 2.949 ljudi ubijeno od strane nepoznatih počinilaca, a 2.308 osoba je postalo žrtvama vansudskih pogubljenja.

Parlamentarna komisija za istraživanje ubistava nepoznatih počinilaca osnovana je 1993. godine i radila je oko dve godine. Mnogi članovi su se žalili da im nije pružena pomoć i da je njihov rad narušen. Jedan član komisije, Ejup Ašik, izjavio je da je turski Hezbolah stajao iza mnogih od ovih ubistava i dodao da je država imala tri efikasne ruke u borbi protiv terorizma: specijalne timove, seoske straže i Hezbolah. Iako je bio svedok oko 80 akcija Hezbolaha u provinciji Adijaman, tadašnji ministar unutrašnjih poslova je rekao da ne postoji ništa pod tim imenom. To ga je zauzvrat navelo da veruje da država podržava Hezbolah.

Hjuman rajts voč je prvi put pozvao na istragu veza između Hezbolaha i snaga bezbednosti 1992. godine. U posebnom izveštaju HRV je naveo:

Tokom 1992. godine došlo je do izuzetno uznemirujućeg porasta broja sumnjivih smrti u jugoistočnoj Turskoj. Nepoznati napadači ubili su stotine ljudi; mnogi od tih ljudi bili su lideri ili na odgovornim pozicijama u kurdskoj zajednici — lekari, advokati, nastavnici, politički lideri, novinari, aktivisti za ljudska prava, biznismeni... Među žrtvama su bili i aktivisti za ljudska prava. Trinaest od sumnjivih ubistava od januara 1992. počinili su novinari.

Dnevni list „Zaman” objavio je da je u periodu od 1987. do 2001. godine u istočnom delu zemlje izvršeno ukupno 2.914 političkih ubistava, od kojih 1.334 u zoni odgovornosti policije i 1.580 u zoni žandarmerije. i regioni južne istočne Anadolije. Nije razjašnjeno 457 ubistava u policijskim oblastima i 1.291 u oblastima žandarmerije.

Sledeće brojke su predstavljene u godišnjim izveštajima HRFT-a između 1990. i 2001. godine:

Godina	1990	1991	1992	1993	1994	1995	1996	1997	1998	1999	2000	2001
Žrtve	11	31	362	467	423	166	113	65	45	52	13	24

Udruženje za ljudska prava (HRA) predstavlja sledeće brojke za godine od 1999. do 2008. godine:

Godina	1999	2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008
Žrtve	212	145	160	75	50	47	1	20	42	29

Udruženje za ljudska prava Mazlumder predstavilo je brojke o ubistvima od strane nepoznatih napadača i sumnjivoj smrti za godine 2005. do 2008. godine:

Godina	2005	2006	2007	2008
Incident	170	138	384	315
Žrtve	203	167	373	343

Nestanci

Specijalni autobus postavljen u blizini akcije Subotnjih majki

U Turskoj je vojna kampanja protiv kurdskih secesionista u istočnoj Anadoliji bila praćena brojnim prisilnim nestancima, što je takođe dovelo do presuda Evropskog suda za ljudska prava o ubistvima. Bilo je samo nekoliko slučajeva „nestanka“ u Turskoj 1980-ih, ali veliki broj smrtnih slučajeva u pritvoru. Za 1990-te bilo je suprotno, kada je broj ljudi koji su „nestali” nakon što su ih agenti država brzo ubijali, rastao jedni druge.

Godine 1998. Radna grupa UN-a za prisilne ili nedobrovoljne nestanke objavila je Izveštaj o poseti Turskoj dva člana Radne grupe od 20. do 26. septembra 1998. godine. U njemu je između ostalog navedeno:

Većina nestanaka odnosila se na osobe kurdskog etničkog porekla i dogodila se u provincijama Dijarbakir i Sirt, u jugoistočnoj Anadoliji, gde se oružane i bezbednosne snage bore protiv PKK i gde je na snazi vanredno stanje. Neki od prijavljenih nestanaka dogodili su se u Antaliji, Izmiru i Istanbulu. Većina slučajeva je pratila isti obrazac: nestale osobe su navodno uhapšene u svojim domovima pod optužbom da pripadaju PKK i odvedene u policijsku stanicu, ali su vlasti kasnije odbile njihovo pritvaranje.

U svom izveštaju od 18. decembra 2001. godine, specijalni izvestilac UN-a za vansudska, pokratka ili proizvoljna pogubljenja, gospođa Asma Jahangir, napisala je: Dok se broj slučajeva otmica ili „nestanaka“ smanjio u poslednjih nekoliko godina, u vreme Poseta specijalnog izvestioca ovakvih incidenata je i dalje bilo, posebno u udaljenim oblastima jugoistočne Turske, i postojala je duboka zabrinutost zbog nedavnog nestanka dve osobe.

Na nekim mestima na Internetu se može naći lista koja se pripisuje HRA (ali ne i na sajtu HRA). Rečeno je da je prvobitna lista sadržala 839 imena, ali da je dodavanjem dodatnih imena lista na kraju obuhvatila 1.251 ime. U revidiranoj listi koja pokriva samo vreme između 1980. i 1999. Helmut Oberdiek je dostigao brojku od 818 slučajeva „nestanka“ u Turskoj.

Subotnje majke (organizacija) su održavale nedeljne proteste protiv „nestanaka“ između maja 1995. i 1999. godine. Morali su da obustave akciju 13. marta 1999. godine nakon 200. nedelje, zbog intenzivnog pritiska, pritvora i zlostavljanja. U martu 2009. subotnje majke su ponovo pokrenule akciju.

Mučenja

Široko rasprostranjenu i sistematsku upotrebu mučenja u Turskoj prvi je primetio Amnesty International nakon turskog državnog udara 1971. godine. Sve do 2002. godine organizacija je nastavila da govori o sistematskoj torturi u Turskoj. Ginter Ferhojgen, komesar za proširenje Evropske unije, otišao je u Tursku u septembru 2004. i tvrdio je da mučenje više nije sistematska praksa u Turskoj. Udruženje za ljudska prava (HRA) protestovalo je protiv ove ocene i ukazalo na nedavne brojke i definicije sistematske torture Evropskog komiteta za prevenciju torture i Komiteta UN protiv torture.

Čini se da su incidenti torture u porastu od 2005. godine. Prema oktobarskom izveštaju Predsedništva za ljudska prava premijera (HRP), broj slučajeva torture i okrutnog postupanja prijavljenih u prvih šest meseci ove godine premašio je broj prijavljenih u prvoj polovini 2007. HRP je izvestio da je u u prvoj polovini godine, 178 osoba prijavilo je okrutno postupanje, a 26 prijavilo mučenje, u odnosu na 79 prijava okrutnog postupanja i 17 prijava mučenja u istom periodu 2007. godine. U izveštaju o napretku iz novembra 2008. Evropska komisija je navela, „povećan je broj prijava nevladinim organizacijama u vezi sa slučajevima torture i zlostavljanja, posebno van službenih mesta pritvora, posebno tokom hapšenja, transfera ili u otvoreno bez registrovanog pritvora... Nedostaje brza, nepristrasna i nezavisna istraga o navodima o kršenju ljudskih prava od strane pripadnika snaga bezbednosti.“ U godišnjem izveštaju za 2009. Amnesti internešenel je naveo: „Izveštaji o mučenju i drugim stvarima“. zlostavljanje je poraslo tokom 2008. godine, posebno izvan zvaničnih pritvorskih mesta, ali i u policijskim stanicama i zatvorima.“ U svom Godišnjem pregledu za 2012, Freedom from Torture, dobrotvorna organizacija koja radi sa preživelima žrtvama torture, navela je da je dobrotvorna organizacija primio je 79 uputa pojedinaca iz Turske za kliničko lečenje i druge usluge.

Smrt u pritvoru

Važna karakteristika perioda nakon vojne intervencije 12. septembra 1980. godine bilo je nepoštovanje prava na život i porast slučajeva torture i smrti usled torture. HRFT je objavio dva izveštaja o smrti u pritvoru (14 i 15 godina od preuzimanja vojske) u kojima je predstavljena lista od 419 smrtnih slučajeva u pritvoru (za 15 godina) uz sumnju da je razlog možda bila mučenje. Još 15 smrtnih slučajeva pripisano je štrajkovima glađu, dok je medicinski zanemarivanje navedeno kao razlog za 26 smrti. Na osnovu ove liste Helmut Oberdiek je sastavio revidiranu listu za 20 godina (od 12. septembra 1980. do 12. septembra 2000) i zaključio da je u 428 slučajeva mučenje moglo biti razlog smrti zatvorenika. Samo u 2008. Turska fondacija za ljudska prava prijavila je 39 smrtnih slučajeva u zatvoru. U nekim slučajevima je bilo uključeno i mučenje. U 2012. godini, dvojica zatvorskih čuvara i jedan zvaničnik osuđeni su na doživotnu kaznu zatvora zbog mučenja aktiviste Engina Čebera, što je prva takva presuda u istoriji Turske.

Zatvorski uslovi

Turska je više puta kritikovana zbog loših uslova u zatvorima, a posebno zbog toga što nije rešila problem prenaseljenosti. Nakon turskog državnog udara 1980. politički zatvorenici kojima je suđeno na vojnim sudovima držani su u vojnim zatvorima i stoga su bili podvrgnuti vojnoj disciplini. Zatvorenici su bili obavezni da učestvuju u svakodnevnim prozivkama, pevanju marševa i vežbi na otvorenom. Konkretno, vojni zatvori Dijarbakir i Mamak (potonji u Ankari) postali su ozloglašeni po rutinskim premlaćivanjima koja su pratila pokušaje da se uvede vojna disciplina među civilima. Pored toga, takozvana „inauguralna premlaćivanja“ su institucionalizovana u skoro svim zatvorima u Turskoj.

U 2008. godini nastavljeni su navodi o zlostavljanju u zatvorima i tokom transfera. Izolacija malih grupa i dalje je problem u zatvorskom sistemu za osobe optužene ili osuđene za politički motivisana krivična dela. Turska fondacija za ljudska prava je registrovala 39 smrtnih slučajeva u zatvoru.

U martu 2020. godine, nakon životno ugroženog stanja u zatvorima tokom pandemije KOVID-19, vlada Turske je obavestila da priprema nacrt za oslobađanje 100.000 zatvorenika. Međutim, Amnesti internešenel, zajedno sa nekoliko drugih organizacija, izjavili su da su i dalje zabrinuti za novinare i branitelje ljudskih prava, koji će, prema vladinoj politici, ostati iza rešetaka.

Sloboda veroispovesti

Iako je njeno stanovništvo pretežno muslimansko, Turska tvrdi da je sekularna zemlja prema članu 24 turskog ustava. Dve glavne islamske struje u Turskoj su suniti i aleviti. U Turskoj Alevi su manjina, koja se procenjuje na 17 procenata muslimanskog stanovništva.

Verska nastava je obavezna u osnovnom i srednjem obrazovanju (član 24. Ustava). Uglavnom se predaje sunitska teologija. Vlada nadzire muslimanske verske objekte i obrazovanje preko svoje Uprave za verske poslove, koja je u nadležnosti premijera. Direktorijum reguliše rad 77.777 registrovanih džamija u zemlji i zapošljava lokalne i pokrajinske imame, koji su državni službenici. Sunitske imame imenuje i plaća država. Aleviti se mole u ​​cemevisu. „Džemevleri“ (mesta okupljanja) nemaju pravni status bogomolja u državi. Međutim, opštine Kušadasi i Tunčeli su 2008. godine donele odluku da se Alevi dževleri smatraju bogomoljama.

Tačni podaci o neislamskom stanovništvu u Turskoj nisu dostupni. Neki izvori procenjuju hrišćansko stanovništvo između tri i pet posto. Njihove zajednice uglavnom postoje u Istanbulu sa jermenskim i grčko-pravoslavnim hrišćanima; u jugoistočnoj Turskoj mogu se naći druge grupe poput Sirijaca i Jezida (sinkretistička vera). U velikim gradovima postoje jevrejske i druge zajednice kao što su Jehovini svedoci. Prema Ugovoru iz Lozane samo su jermenska, grčka i jevrejska zajednica priznate kao manjine.

Prema organizaciji za ljudska prava Mazlumder, vojska je optužila pojedince za nedostatak discipline za aktivnosti koje uključuju obavljanje muslimanske molitve ili brak sa ženama koje su nosile marame. U decembru 2008. Generalštab je izdao 24 otkaza, od kojih se pet odnosilo na navodni islamski fundamentalizam.

Sloboda izražavanja

Član 26. Ustava garantuje slobodu izražavanja. Članovi 27. i 28. Ustava garantuju „slobodu izražavanja” i „nesmetano širenje misli”. Stav 2 člana 27 potvrđuje da se „pravo na širenje ne koristi u cilju promene odredaba članova 1, 2 i 3 [Ustava]“, dotični članovi koji se odnose na unitarnu, sekularnu, demokratsku i republičku priroda države.

Zakon 765 (stari krivični zakon) koji je stupio na snagu 1. marta 1926. ograničio je slobodu izražavanja, uprkos nekoliko amandmana. Zakon 5237 koji je zamenio stari krivični zakon 1. juna 2005. godine sačuvao je nekoliko odredbi koje ograničavaju slobodu misli i izražavanja. Brojni posebni zakoni kao što su Zakon 5816 (prekršaji sećanja na Ataturka), Zakon o štampi i Zakon o političkim partijama takođe ograničavaju slobodu izražavanja.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka najčešće su korišćeni članovi 141 (članstvo u komunističkim organizacijama), 142 (komunistička ili separatistička propaganda) i 163 (članstvo ili propaganda antisekularnih organizacija) Zakona 765 (Turski krivični zakon, TPC). da kazni mirnu opoziciju. Zakon 3713 o borbi protiv terorizma (ili Zakon o borbi protiv terorizma, ATL) stupio je na snagu 12. aprila 1991. godine. Ukinuo je ove odredbe, ali je zadržao deo člana 142 TPC u članu 8 ATL. Novinari, političari, zaštitnici ljudskih prava i sindikalci osuđeni su po ovoj odredbi, često samo zato što su koristili reč „Kurdistan“.

Nakon što je Evropski sud za ljudska prava doneo više od 100 presuda u kojima je utvrđeno kršenje člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, donete su neke izmene postojećeg zakonodavstva. Član 8 ATL je ukinut Zakonom 4928 od 30. jula 2003. Drugi često korišćeni član 312/2 ZKP (podsticanje na mržnju i neprijateljstvo) je izmenjen Zakonom 4744 od 9. februara 2002. Nova verzija je suzila upotrebu ovog zakona. Član uvođenjem uslova „ako bi podstrekavanje moglo da ugrozi javni red“. Nove formulacije (i kazne) za takav „prestup“ sada su sadržane u članu 216. Zakona 5237. Rečenica da puka kritika ne bi trebalo da bude kažnjiva prema članu 159. Zakona 765 (ocrnjivanje Turčinstva, Republike ili Velike narodne skupštine). Turska) je dodat tekstu zakona, iako je to već utvrđeno u sudskoj praksi. „Prekršaj“ je sada opisan u članu 301. Zakona 5237.

Nakon oštrih kritika nevladinih organizacija i evropskih institucija, član 301 je ponovo izmenjen 30. aprila 2008. Izmenama je uveden uslov da se dobije dozvola od ministra pravde za pokretanje krivične istrage. Hjuman rajts voč je 26. jula 2017. izvestio da je tokom protekle godine stotine prodajnih mesta zatvoreno ili preuzeto pod ovlašćenjem vanrednog stanja. Više od 160 novinara i medijskih radnika sada je u zatvoru ili pritvoru prije suđenja, navodi turska nevladina organizacija za nadzor medija P24.

Nakon usvajanja izmena i dopuna člana 301, turski sudovi su do septembra 2008. godine prosledili ministru pravde 257 predmeta na prethodno odobrenje. Ministar je pregledao 163 slučaja i odbio je da odobri postupanje u 126 slučajeva. Ministar pravde je ovlastio nastavak krivičnih istraga u 37 slučajeva. Ovo uključuje jedan slučaj koji je pokrenut nakon izjave turskog pisca o jermenskom pitanju ubrzo nakon ubistva turskog novinara jermenskog porekla Hranta Dinka.

Ostale zakonske odredbe koje ograničavaju slobodu izražavanja uključuju članove 215, 216 i 217 Turskog krivičnog zakona, koji inkriminišu prekršaje protiv javnog reda, i Zakon o borbi protiv terorizma koji su primenjeni za krivično gonjenje i osudu onih koji izražavaju nenasilna mišljenja o kurdskim pitanjima.

Upotreba turskog pisma je propisana zakonom, što odražava istorijski prelaz sa arapskog na latinično pismo.

Prema izveštaju Hjuman rajts voča za 2019, Turska ima maksimalan broj zatvorenih novinara. U februaru 2018. godine istaknuti novinari Ahmet Altan, Mehmet Altan i Nazli Iličak osuđeni su na doživotnu kaznu zatvora bez uslovnog otpusta po optužbama za kupoprodaju.

Dana 3. jula 2020. godine, u suđenju visokog profila, turski sud osudio je počasnog predsednika Amnesti internešenela u Turskoj Tanera Kilića na šest godina i tri meseca zatvora, optužujući ga da je član terorističke organizacije. Bivši direktor organizacije Idil Eser takođe je osuđen na dve godine i mesec dana, zajedno sa članovima Gunalom Kursunom i Ozlemom Dalgiranom, po istim optužbama. Grupa za ljudska prava je negirala sve optužbe. Organizacije za ljudska prava su tvrdile da je držanje osoba optuženih za krivična dela terorizma u produženom pritvoru i dalje široko korišćeno u Turskoj i izrazile su zabrinutost da će to postati oblik kazne po kratkom postupku.

Hjuman rajts voč je 21. februara 2022. izvestio da je Ozturk Turkdogan, kopredsedavajući Udruženja za ljudska prava (Turska), krivično gonjen zbog svog legitimnog rada na polju ljudskih prava. Tužioci u Ankari pripremili su tri optužnice protiv Turkdogana u jednom mesecu za govore i izjave koje ne zagovaraju nasilje. Policija je 19. marta 2021. nakratko privela Turkdogana iz njegove kuće i oduzela mu laptop i telefon. Kasnije je pušten uz zabranu putovanja.

Sloboda medija

Prema Komitetu za zaštitu novinara, vlada AKP je sprovela jednu od najvećih rekonstrukcija slobode medija u svetu. Mnogi novinari su uhapšeni uz optužbe za „terorizam“ i „antidržavne aktivnosti“ kao što su slučajevi Ergenekon i Baljoz, dok su hiljade istražene po optužbama kao što su „ocrnjivanje turskog“ ili „vređanje islama“ u pokušaju da se poseju -cenzura. U 2017. godini, Komitet za zaštitu novinara je identifikovao 81 zatvorenog novinara u Turskoj koji su svi direktno zadržani zbog njihovog objavljenog rada (prvo mesto u svetu u 2017, sa više novinara u zatvoru nego u Iran, Eritreja ili Kina); dok je 2015. godine identifikovano devet muzičara zatvorenih zbog svog rada (treće mesto u toj godini posle Rusije i Kine). U 2015. godini Fridom Haus je turske medije ocenio kao neslobodne. Parlamentarna skupština Saveta Evrope je u svojoj rezoluciji „Funkcionisanje demokratskih institucija u Turskoj“ 22. juna 2016. godine upozorila da „nedavni događaji u Turskoj u vezi sa slobodom medija i izražavanja, erozijom vladavine prava i Kršenja ljudskih prava u vezi sa antiterorističkim bezbednosnim operacijama na jugoistoku Turske su (...) pokrenula ozbiljna pitanja o funkcionisanju njenih demokratskih institucija.“

Turske vlasti su 29. aprila 2017. blokirale onlajn pristup Vikipediji na svim jezicima širom Turske. Ograničenja su nametnuta u kontekstu čistki koje su usledile nakon pokušaja državnog udara, nekoliko nedelja nakon značajnog ustavnog referenduma, i nakon selektivnijeg delimičnog blokiranja sadržaja Vikipedije prethodnih godina. Nakon zabrane, Džimi Vejls, osnivač Vikipedije, nije pozvan na Svetsku izložbu gradova u Istanbulu od 15. do 18. maja. Turski profesor prava Jaman Akdeniz procenio je da je Vikipedija jedna od oko 127.000 veb lokacija koje su blokirale turske vlasti. Procenjuje se da je 45 procenata Turaka zaobišlo internet blokove, u jednom ili drugom trenutku, koristeći virtuelnu privatnu mrežu (VPN). Dana 15. januara 2020. pristup je počeo postepeno da se obnavlja, nakon što je Ustavni sud presudio da je zabrana prekršila slobodu izražavanja, 991 dan nakon što je blokada počela.

Rešenje puča 2016

Turski novinari protestuju zbog zatvaranja svojih kolega na Dan ljudskih prava, 10. decembra 2016.

Nakon pokušaja državnog udara u Turskoj 2016, vlada predsednika Redžepa Tajipa Erdogana proglasila je vanredno stanje i započela ideološku čistku vlade i civilnog društva. Vlada je za puč okrivila svog bivšeg saveznika Gulenov pokret i proglasila ga terorističkom organizacijom krajem 2015. Čistku su kritikovali na međunarodnom nivou, uključujući visokog komesara UN-a za ljudska prava Zeida Raad Al Huseina i američkog državnog sekretara Džona Kerija, koji je takođe osudio pokušaj državnog udara. Kritičari su rekli da turska vlada koristi terorističku pripadnost kao pretvaranje za suzbijanje neslaganja i kažnjavanje političkih protivnika Erdogana uopšte.

Vlada je navela povezanost sa Gulenovim pokretom ili Radničkom partijom Kurdistana (koja se takođe navodi kao teroristička organizacija) kao razlog za otpuštanja i hapšenja. Čistka je rezultirala otpuštanjem desetina hiljada državnih službenika, uključujući hiljade policajaca i nastavnika. Hapšenja su uključila hiljade pripadnika vojske; oko trećine sudija u zemlji; kurdski aktivisti, gradonačelnici, guverneri i članovi parlamenta, posebno oni koji su povezani sa HDP-om (koji se protivio puču); i novinari. Više od 50.000 ljudi je uhapšeno, a preko 160.000 otpušteno sa posla. Ugašene su razne televizijske stanice, radio stanice, novine, časopisi, izdavačke kuće, a desetine hiljada pasoša su oduzete. Mnogo pažnje međunarodnih medija i međunarodnih diplomatskih pregovora usledilo je nakon hapšenja deset branitelja ljudskih prava u julu 2017. godine, koji su postali međunarodno poznati kao Istanbul 10. Vikipedija je bila blokirana u Turskoj između aprila 2017. i januara 2020.

Prigovor savesti

Trenutno ne postoji odredba o prigovoru savesti. Član 72. turskog Ustava kaže: „Nacionalna služba je pravo i dužnost svakog Turčina. Način na koji će se ova služba obavljati, ili smatrati izvršenom, bilo u oružanim snagama ili u javnoj službi, reguliše se zakonom." Ovo bi u principu omogućilo nevojnu alternativu. Turska, Belorusija i Azerbejdžan su jedine evropske zemlje koje nisu uvele zakone o prigovoru savesti.

U januaru 2006, Evropski sud za ljudska prava je presudio da je Turska prekršila član 3 Evropske konvencije o ljudskim pravima koji zabranjuje ponižavajuće postupanje u predmetu koji se odnosi na Osmana Murata Ulkea, prvog prigovarača savesti koji je zatvoren zbog svog prigovora. Drugi prigovarač savesti, Mehmet Tarhan, osuđen je na četiri godine zatvora od strane vojnog suda 2005. godine zbog odbijanja da služi vojni rok, ali je kasnije pušten u martu 2006. Međutim, on je i dalje osuđenik i biće uhapšen na licu mesta. U povezanom slučaju, turski sud je sudio novinaru Perihanu Magdenu i oslobodio ga je zbog podrške Tarhanu i zagovaranja prigovora savjesti kao ljudskog prava.

Od 1989. godine 74 osobe su odbile da služe vojni rok u Turskoj. Samo šestorici od njih je suđeno zbog prigovora savesti ili upućeno u vojnu jedinicu u koju su raspoređeni nakon zarobljavanja. Mogu biti kažnjeni prema članu 63. turskog vojnog krivičnog zakona zbog izbegavanja vojne službe. Službenici koji privlače pažnju medija ili objavljuju članke o odbijanju služenja vojnog roka mogu takođe biti kažnjeni kaznom zatvora od šest meseci do dve godine prema članu 318 Krivičnog zakona Turske zbog „udaljavanja ljudi od oružanih snaga“. 2004. godine uveden je novi Krivični zakonik (Zakon br. 5237). Prema prethodnom Krivičnom zakoniku, „otuđenje lica iz oružanih snaga“ bilo je kažnjivo po članu 155 sličnom kaznom zatvora.

Neki pripadnici verskih denominacija koji svojim pripadnicima zabranjuju nošenje oružja, posebno Jehovini svedoci, takođe su odbili da služe vojni rok. Članovi Jehovinih svedoka redovno su osuđivani na zatvorske kazne po članu 63 Krivičnog zakona zbog izbegavanja služenja vojnog roka. Poslednjih godina, Jehovinim svedocima je, kako se izveštava, redovno dozvoljeno da obavljaju nenaoružanu vojnu službu u okviru oružanih snaga. Oni su to ispoštovali. Muhamed Serdar Delice, mladi musliman, izjavio je svoj prigovor savesti na služenje vojnog roka 2011. godine i tvrdio da je njegov prigovor zasnovan na njegovoj muslimanskoj veri. Nakon što je odslužio nekoliko meseci u Oružanim snagama, tvrdio je da je doživeo mešanje bez poštovanja u njegovu versku praksu, kao i indoktrinaciju o trodecenijskom ratu Turske sa kurdskim pobunjenicima. Većina Kurda su muslimani.

Uključeni su i drugi slučajevi zatvora:

• Halil Savda: Osuđen na 21,5 mesec zatvora.
• Mehmet Bal: Više puta je zatvaran 2002, 2003. i 2008. godine. Navodno je pretučen u zatvoru.

Savet Evrope i Ujedinjene nacije redovno su pozivali Tursku da pravno prizna pravo na prigovor savesti. U martu 2004. Parlamentarna skupština Saveta Evrope je izjavila da: „Uprkos geostrateškom položaju Turske, Skupština zahteva da Turska prizna pravo na prigovor savesti i uvede alternativnu civilnu službu.“ U septembru 2009. turska štampa je izvestila da je turska štampa izvestila o tome da turska vlada razmatra stvaranje propisa u vezi sa prigovaračima savesti. Prema amandmanu koji je planiran po tom pitanju, oni koji odbijaju da služe vojni rok više neće biti prinudno pozivani u vojsku dok su u pritvoru i moći će da ih brani advokat dok im se sudi. Oni će takođe moći da imaju koristi od Zakona o uslovnoj osudi.

Citati o slobodnom mišljenju u Turskoj

• Amnesti internešenel: „Branitelji ljudskih prava, pisci, novinari i drugi bili su nepravedno gonjeni prema nepravednim zakonima i podvrgnuti arbitrarnim odlukama sudija i tužilaca. Sudovi su se takođe ponašali neproporcionalno kada su zatvarali veb-stranice na osnovu objavljenih stavki. Ljudi koji su iznosili različita mišljenja ostali su rizika, sa pojedincima kojima preti nasilje od strane nepoznatih pojedinaca ili grupa. U više slučajeva obezbeđeni su policijski telohranitelji."
• Hjuman rajts voč: „Kritička i otvorena debata je porasla, čak i dok se ograničenja slobode govora nastavljaju.“
• Stejt department SAD: „Vlada je ograničila slobodu izražavanja upotrebom ustavnih ograničenja i brojnih zakona, uključujući članove krivičnog zakona koji zabranjuju uvrede vlade, države, „turske nacije“ ili institucija i simbola republika. Ograničenja slobode izražavanja su se odnosila na Internet, a sudovi i nezavisni odbor naložili su telekomunikacionim provajderima da blokiraju pristup veb lokacijama u približno 1.475 navrata."
• Evropska unija: „Postojao je određeni napredak u naporima da se ojačaju zaštitne mere za slobodu izražavanja, što je prioritet Pristupnog partnerstva. Međutim, samo dosledna evidencija implementacije će pokazati da li je revidirani član adekvatan ili ne.„

Sloboda okupljanja

Član 34. Ustava iz 1982. (sa izmenama i dopunama 17. oktobra 2001) kaže: „Svako ima pravo da održava nenaoružane i mirne skupove i demonstracione marševe bez prethodne dozvole“. Ograničenja se mogu uvoditi samo iz razloga nacionalne bezbednosti i javnog reda, ili sprečavanja činjenja zločina, javnog zdravlja i javnog morala ili radi zaštite prava i sloboda drugih. Član 3 Zakona 2911 o demonstracijama i skupovima predviđa: „Svako ima pravo da održi nenaoružano i mirno okupljanje bez prethodne dozvole.“ Ipak, Amnesti International je 2009. godine naveo da je pravo na slobodu mirnog okupljanja uskraćeno i službenici za sprovođenje zakona upotrebili su prekomernu silu da bi rasterali demonstracije.

Smrtni slučajevi usled prekomerne policijske sile tokom demonstracija imaju dugu istoriju u Turskoj. To uključuje:

• Masakr na trgu Taksim 1. maja 1977, broj poginulih varira između 34 i 42
• Dodatne žrtve na 1. maj Praznik rada (svi u Istanbulu):
• 1989: 1 osoba ubijena
• 1996: Ubijena 3 demonstranta.
• proslave Novruza ; obično na ili oko 21. marta svake godine
• Novruz 1991: Ubijena 31 osoba. Godišnji izveštaj Turske fondacije za ljudska prava (HRFT) navodi da je jedan demonstrant ubijen u Nusaibinu.
• Novruz 1992: Na svečanostima poginula je najmanje 91 osoba u tri grada na jugoistoku, Džizre, Širnak i Nusajbin, i 9 drugih u drugim delovima regiona, a prema Hjuman rajst voču, „sve ili skoro sve žrtve su rezultat neprovociranih, nepotrebni i neopravdani napadi turskih snaga bezbednosti na mirne kurdske civilne demonstrante.
• Novruz 1993: Tri osobe su ubijene u Adani i Batmanu.
• Sahrana Vedata Ajdina u Dijarbakiru juna 1991. godine, ubijeno je 15 ljudi. Godišnji izveštaj HRFT navodi da je ubijeno sedam demonstranata.
• Tokom demonstracija u Digoru povodom 9. godišnjice početka oružane borbe PKK 15. avgusta 1984. ubijeno je 15 demonstranata.
• 20 ljudi je poginulo u Gaziju i kvartu Istanbula 1. maja tokom nemira koji su započeli pucnjavom u kafiću koji su posećivali Aleviti.
• Sahrana militanata PKK krajem marta 2006: 13 ljudi je ubijeno u Dijarbakiru i drugim mestima.

Sloboda udruživanja

Zakon predviđa slobodu udruživanja. Prema zakonu, lica koja organizuju udruženje ne moraju prethodno da obaveštavaju organe vlasti, ali udruženje mora da obavesti pre nego što stupi u kontakt sa međunarodnim organizacijama ili dobije finansijsku podršku iz inostranstva i mora da dostavi detaljnu dokumentaciju o takvim aktivnostima.

Ustavom se potvrđuje pravo radnika da se sindikalno formiraju „bez pribavljanja dozvole“ i „da imaju pravo da se učlane u sindikat i da slobodno istupe iz članstva“ (član 51). Članovi 53 i 54 potvrđuju pravo radnika na kolektivno pregovaranje i na štrajk.

Do marta 2008. bilo je zabranjeno ukupno 26 političkih partija, od kojih su dve pred Ustavnim sudom (mesto gde se takve odluke donose) osnovane 25. aprila 1962. godine. Ova brojka ne uključuje 18 političkih partija koje su bile zabranjene neposredno nakon državnog udara 1980. i raspuštene 16. oktobra 1981. Velika narodna skupština Turske je 19. juna 1992. usvojila Zakon 2533 kojim se dozvoljava ponovno otvaranje ovih partija.

Fondacija za društvena, ekonomska i politička istraživanja (TESAV) ima detaljne informacije o zatvaranju političkih partija. Oni navode deset političkih partija (umesto dve) koje su zatvorene pre osnivanja Ustavnog suda.

1. Osnovane političke stranke zatvorene pred Ustavnim sudom:

Br.	Naziv (srp)	Naziv (tr)	osnovane	zatvorene	mesto
1	Demokratska partija	Demokrat Parti	07.01.1946	29.09.1960	Ankara
2	Stranka seljaka i seljaka	Çiftçi ve Köylü Partisi	24.04.1946	02.06.1946	Bursa
3	Turska socijalistička partija	Türkiye Sosyalist Partisi	14.05.1946	1952	Istanbul
4	Nacionalna partija	Millet Partisi	20.07.1948	27.01.1954	Ankara
5	Demokratska radnička partija	Demokrat İşçi Partisi	26.09.1950	1950	Istanbul
6	Vladajuća stranka	Güden Partisi	14.07.1951	1951	Istanbul
7	Islamska demokratska partija	İslam Demokrat Partisi	01.08.1951	1952	Istanbul
8	Otadžbinska partija	Vatan Partisi	22.10.1954	1966	Istanbul
9	Mala partija	Ufak Parti	23.05.1957	1957	Erzurum
10	Partija jednakosti	Müsavat Partisi	13.02.1961	1961	Istanbul

2. Političke stranke zatvorene od strane Ustavnog suda

Br.	Naziv (srp)	Naziv (tr)	osnovane	zatvorene	mesto
1	Radnička partija Turske	Türkiye İşçi Partisi	13.02.1961	20.07.1971
2	Radničko-seljačka stranka	İşçi – Çiftçi Partisi	30.03.1961	15.10.1968
3	Turska progresivna idealna stranka	Türkiye İleri Ülkü Partisi	06.05.1969	29.06.1971
4	Velika Anadolijska Partija	Büyük Anadolu Partisi	05.11.1969	19.12.1972
5	Partija nacionalnog poretka	Milli Nizam Partisi	26.01.1970	20.05.1971
6	Turska radnička partija	Türkiye Emekçi Partisi	12.02.1975	08.05.1980
7	Partija blagostanja	Refah Partisi	19.07.1983	16.01.1998
8	Turska Komfortna Partija	Türkiye Huzur Partisi	22.07.1983	25.10.1983
9	socijalistička partija	Sosyalist Parti	01.02.1988	10.07.1992
10	Zepena partija	Yeşiller Partisi	06.06.1988	10.02.1994
11	Narodna partija	Halk Partisi	20.12.1989	24.09.1991
12	Partija obnove	Diriliş Partisi	26.03.1990	18.02.1997
13	Ujedinjena komunistička partija Turske	Türkiye Birleşik Komünist Partisi	04.06.1990	16.07.1991
14	Narodna laburistička partija	Halkın Emek Partisi	07.06.1990	14.07.1993
15	Partija socijalističke unije	Sosyalist Birlik Partisi	15.01.1991	19.07.1995
16	Partija slobode i demokratije	Özgürlük ve Demokrasi Partisi	19.10.1992	23.11.1993
17	Socijalistička partija Turske	Sosyalist Türkiye Partisi	06.11.1992	30.11.1993
18	Demokratska partija	Demokrat Parti	12.12.1992	13.09.1994
19	Demokratska partija	Demokrasi Partisi	07.05.1993	16.06.1994
20	Partija demokratije i promena	Demokrasi ve Değişim Partisi	03.04.1995	19.03.1996
21	Radnička partija	Emek Partisi	25.03.1996	14.02.1997
22	Demokratska masovna stranka	Demokratik Kitle Partisi	03.01.1997	26.02.1999
23	Partija vrline	Fazilet Partisi	18.12.1997	22.06.2001
24	Partija narodne demokratije	Halkın Demokrasi Partisi	11.05.1994	13.03.2003
27	Partija demokratskog društva	Demokratik Toplum Partisi	09.11.2005	12.12.2009

Za broj udruženja, sindikata, političkih partija i kulturnih centara koji su ugašeni ili izvršili raciju, Udruženje za ljudska prava je iznelo sledeću cifru za godine 1999-2008:

	1999	2000	2001	2002	2003	2004	2005	2006	2007	2008
Zatvaranje	169	130	146	127	47	13	5	6	13	11
Racije	266	156	216	83	88	35	7	48	36	103

Etnička prava

Iako je Turska zemlja ogromne etničke, jezičke i verske raznolikosti – dom ne samo Turaka, Kurda i Jermena, već i, između ostalih, Alevita, Ezida, Asiraca, Laza, Kaferija, Roma, Grka, Kavkazaca i Jevreja, istorija države je jedna od teških represija nad manjinama u ime nacionalizma.

Prema članu 66 turskog ustava, „svako ko je vezan za tursku državu vezom državljanstva je Turčin“. Ustav potvrđuje princip nedeljivosti turske nacije, nacionalne države i ustavnog državljanstva koje nije zasnovano na etničkoj pripadnosti. Shodno tome, reč "turski" pravno se odnosi na sve građane Turske, iako individualno tumačenje može biti ograničenije. Po ustavu nema manjinskih prava jer su svi građani Turci. Ovaj ustavni član zanemaruje osnovna prava etničkih i verskih manjina. Iako je Ugovor iz Lozane, pre proglašenja Republike, garantovao neka prava nemuslimanskim manjinama, Turska je u praksi priznala samo Jermene, Grke i Jevreje kao manjine i isključila druge nemuslimanske grupe, kao što su Asirci i Jezidi, iz status manjine i ova prava. Zalaganje za zaštitu prava manjina može dovesti do sudskog gonjenja pošto brojne odredbe turskog zakona zabranjuju stvaranje manjina ili navodno postojanje manjina, kao što je član 81. Zakona o političkim partijama.

Kurdi

Nakon raspada Otomanskog carstva nakon Prvog svetskog rata i uspostavljanja Republike Turske 1923. godine, neka kurdska plemena, koja su još uvek bila feudalne (vlasničke) zajednice na čelu sa poglavicama (agha), postala su nezadovoljna određenim aspektima Ataturkove reforme koje imaju za cilj modernizaciju zemlje, kao što su sekularizam (pobuna šeika Saida, 1925) i zemljišna reforma (pobuna Dersim, 1937–1938), i inscenirane oružane pobune koje su ugušene vojnim operacijama.

Radničku partiju Kurdistana (koju su Turska, Sjedinjene Države, Evropska unija i NATO proglasile terorističkom organizacijom) osnovala je 1978. grupa kurdskih militanata na čelu sa Abdulahom Odžalanom, tražeći osnivanje nezavisne, marksističko-lenjinističke države u regionu, koji je trebalo da bude poznat kao Kurdistan. Prvobitni razlog koji je PKK naveo za ovo je ugnjetavanje Kurda u Turskoj. Pobuna u punom obimu počela je 1984. godine, kada je PKK objavila ustanak Kurda. Od početka sukoba poginulo je više od 40.000 ljudi, od kojih su većina bili turski Kurdi. Nakon hapšenja i zatvaranja Abdulaha Odžalana 1999. godine, PKK je modifikovala svoje zahteve u jednaka prava za etničke Kurde i pokrajinsku autonomiju unutar Turske.

Zbog velike populacije Kurda, uzastopne vlade su na izražavanje kurdskog identiteta gledale kao na potencijalnu pretnju turskom jedinstvu, što je osećaj koji se pogoršao od oružane pobune koju je pokrenula PKK 1984. Jedna od glavnih optužbi kulturna asimilacija dolazi od istorijskog potiskivanja kurdskog jezika od strane države. Kurdske publikacije nastale tokom 1960-ih i 1970-ih ugašene su pod raznim pravnim izgovorima. Nakon vojnog udara 1980. godine, kurdski jezik je zvanično zabranjen u vladinim institucijama.

Između 1959. i 2011. godine, Evropski sud za ljudska prava osudio je Tursku za hiljade kršenja ljudskih prava nad Kurdima. Mnoge presude se odnose na slučajeve kao što su smrt civila u bombardovanju iz vazduha, mučenje, prisilno raseljavanje, uništena sela, proizvoljna hapšenja, ubijeni i nestali Kurdi novinari, aktivisti i političari.

Od 2002. godine, kao deo svojih reformi usmerenih na integraciju u Evropsku uniju i pod pritiskom da unapredi prava Kurda, Turska je donela zakone koji dozvoljavaju kurdski radio i televizijsko emitovanje, kao i mogućnost privatnog kurdskog obrazovanja. Godine 2010. započeo je master nivo, a 2011. godine i postdiplomski univerzitetski program i osnovan je Odsek za kurdski jezik i književnost na državnom Univerzitetu Mardin Artuklu.

U avgustu 2009. turska vlada je vratila kurdsko ime jednom kurdskom selu i razmatrala je mogućnost da se verske propovedi održavaju na kurdskom jeziku u ruralnim selima kao deo reformi kako bi se odgovorilo na pritužbe etničke manjine i unapredila njena kandidatura za EU.

Neredi u Širnaku

Više od 4.000 Kurda je uhapšeno 2011. godine, uključujući desetine novinara i političara. U Dijarbakiru su se dogodila masovna suđenja lokalnim poslanicima, gradonačelnicima, akademicima i aktivistima za ljudska prava. Stotine Kurda ostaju u istražnom zatvoru, neki od njih više meseci.

U januaru 2013. turski parlament je usvojio zakon koji dozvoljava upotrebu kurdskog jezika u sudovima, ali sa ograničenjima. Zakon je usvojen glasovima vladajuće AKP i prokurdske opozicione stranke za prava BDP, protiv kritika sekularističke stranke i nacionalističke MHP, pri čemu su poslanici MHP i CHP skoro došli u sukob sa poslanicima BDP-a zbog zakon. Uprkos njihovoj podršci u parlamentu, BDP je bio kritičan prema zakonskoj odredbi da će okrivljeni plaćati troškove prevoda i da se zakon primenjuje samo na izgovorenu odbranu na sudu, ali ne i na pismenu odbranu ili pretpretresnu odbranu. istraga. Prema jednom izvoru zakon nije u skladu sa standardima EU. Zamenik premijera Turske Bekir Bozdag odgovorio je na kritike zakona sa obe strane rekavši da će biti plaćene naknade optuženima koji ne govore turski jezik. od strane države, dok će oni koji govore turski, a više vole da govore u sudu na drugom jeziku, morati sami da plate taksu. Evropski komesar za proširenje Štefan File pozdravio je novi zakon.

U februaru 2013, turski premijer Redžep Tajip Erdogan rekao je tokom sastanka sa muslimanskim liderima javnog mnjenja da ima „pozitivne stavove“ o imamima koji drže propovedi na turskom, kurdskom ili arapskom jeziku, prema jeziku koji se najčešće govori među posetiocima džamije. Ovaj potez dobio je podršku kurdskih političara i grupa za ljudska prava.

Jezici manjina

Uprkos poboljšanju jezičkih prava manjina u Turskoj, jedini jezik nastave u obrazovnom sistemu je turski jezik. Manjinski jezici su nezakoniti za upotrebu kao glavni jezici u obrazovanju. Manjinama je dozvoljeno da uče svoje jezike samo kao sporedni predmet u privatnim i javnim obrazovnim institucijama. Sve do reformi koje su započele 2002. godine, postojala su zakonska ograničenja za objavljivanje na jezicima manjina, osim na grčkom, jermenskom i hebrejskom, koji su jezici manjina koji su zvanično priznati Ugovorom iz Lozane. Od septembra 2002. i te manjine imaju pravo da vode privatne kurseve na kojima se predaje bilo koji jezik koji se govori u Turskoj. Neke od kurdskih kurseva su njihovi vlasnici zatvorili 2005. godine zbog ograničenja i nezainteresovanosti. Međutim, od 2010. godine, postojali su aktivni kursevi kurdskog jezika za manje predmete sa sve većim brojem učenika. Državni univerzitet Mardin Artuklu je 2010. godine započeo master program kurdskog jezika i književnosti („Kurdologija“). Univerzitet Dikle, još jedan turski državni univerzitet u Dijarbakiru, počeo je da održava kurseve kurdskog jezika u junu 2011. godine. U septembru 2011. godine na Univerzitetu Mardin Artuklu otvoren je prvi dodiplomski odsek za kurdski jezik i književnost u Turskoj. Prema rečima zamenika rektora univerziteta, ovo je bila ne samo prva univerzitetska katedra na ovu temu u Turskoj, već i prva u celom svetu.

Nevladine organizacije su pozvale Tursku da usvoji definicije Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima. Ako bi Turska postala potpisnica ovog sporazuma, morala bi da prihvati i subvencioniše obrazovanje manjina na maternjem jeziku, i to najmanje tokom celog perioda obaveznog obrazovanja. Do danas je 21 država članica Saveta Evrope od 49 pristupila ratifikaciji.

Državna turska radio-televizija od jula 2003. emituje kratke programe na brojnim jezicima manjina, uključujući bosanski, arapski, kabardijski i kurdski. Pravni osnov je bila Uredba o jeziku radio i televizijskih programa iz decembra 2002. godine. U početku su TV programi bili ograničeni na 45 minuta dnevno; radio programi su imali ograničenje od 60 minuta dnevno. U junu 2006. ukinuta su ograničenja za muzičke i filmske programe na jezicima manjina.

Drugi vidovi diskriminacije

Žene

Tridesetih godina 20. veka Turska je postala jedna od prvih zemalja u svetu koja je dala puna politička prava ženama, uključujući pravo da biraju i budu birane na lokalnom nivou (1930) i širom zemlje (1934). Zbog toga je izmenjen Ustav.

Član 10. turskog ustava zabranjuje svaku diskriminaciju, državnu ili privatnu, na osnovu pola. Turska je 1995. godine izabrala ženu za premijerku Tansu Čiler. To je takođe prva zemlja koja je imala ženu, Tulaj Tugcu, za predsednicu svog Ustavnog suda. Pored toga, Državni savet Turske, vrhovni sud za administrativne predmete, takođe ima ženu sudiju Sumru Cortoglu kao svoju predsednicu. Međutim, zastupljenost žena u političkim telima i telima koja donose odluke je niska. U Velikoj narodnoj skupštini Turske procenat žena je 9,1 (17,3 odsto je prosek u svetu). Godine 1975. taj procenat je bio 10,9, a 2006. 16,3. Samo 5,58 odsto gradonačelnika su žene, a u celoj Turskoj postoji jedan guverner (među 81) i 14 lokalnih guvernera.

Od 1985. godine, Turkinje imaju pravo da slobodno vrše abortuse u prvih 10 nedelja trudnoće i pravo na lekove za kontracepciju koje plaća socijalno osiguranje. Izmene Građanskog zakonika iz 1926. dale su pravo ženama da iniciraju i dobiju razvod; pravo još uvek nije priznato na Malti, zemlji EU.

Ipak, u regionima Istočne i Jugoistočne Anadolije, stariji stavovi preovlađuju među lokalnim kurdskim, turskim i arapskim stanovništvom, gde se žene i dalje suočavaju sa nasiljem u porodici, prisilnim brakovima i takozvanim ubistvima iz časti. U cilju borbe protiv ovoga, vlada i razne druge fondacije su angažovane u obrazovnim kampanjama u jugoistočnoj Anadoliji kako bi se poboljšala stopa pismenosti i nivo obrazovanja žena.

Kritičari su 2008. godine istakli da je Turska postala glavno tržište za strane žene koje međunarodna mafija nagovara i na silu dovodi u zemlju da rade kao seksualne robinje, posebno u velikim i turističkim gradovima.

Anketa Turske Asocijacije preduzetnica iz 2008. pokazala je da skoro polovina gradskih Turkinja veruje da je ekonomska nezavisnost žena nepotrebna, što odražava, po mišljenju psihologa Lejle Navaro, nasleđe patrijarhata.

Deca

Dečji rad je manji, ali još uvek prisutan problem u Turskoj. Uprkos umerenom napretku Vlade u eliminisanju dečijeg rada i njegovih najgorih oblika, deca se najvećim delom i dalje bave poljoprivrednim aktivnostima. U 2013. godini, Ministarstvo rada SAD je izvestilo da 2,6% (što odgovara oko 320.000 dece) dece uzrasta od 5 do 14 godina radi, i da se 57% njih nalazi u poljoprivrednom sektoru, 15% u industrijskom sektoru i 27% u usluge. Iako rad ove dece ostaje sezonski, činjenica da se dečiji rad još uvek javlja delimično je posledica činjenice da poljoprivredna preduzeća sa veoma ograničenom radnom snagom ne podležu zakonu Vlade. U decembru 2014. godine, Spisak robe proizvedene dečjim ili prinudnim radom Departmana prijavio je 8 roba proizvedenih isključivo dečijim radom u Turskoj. Većina ovih proizvoda su poljoprivredna dobra uključujući pamuk, kim, lešnike, kikiriki, mahunarke i šećernu repu.

U martu 2021, izveštaj koji je objavila Turska fondacija za ljudska prava tvrdi da je više od 3.000 studenata pretrpelo kršenje prava tokom protesta i demonstracija u Turskoj između 2015. i 2019. godine.

Seksualnost

Istanbulska gej parada 2008. godine

Taksim trg u Istanbulu 2013.

Homoseksualni seksualni odnosi između odraslih osoba po pristanku privatno nisu zločin u Turskoj. Dob za pristanak i za heteroseksualni i za homoseksualni seks je osamnaest godina. S druge strane, krivični zakonik ima nejasno formulisane zabrane „javnog egzibicionizma“ i „prestupa protiv javnog morala“ koje se ponekad koriste za diskriminaciju LGBT zajednice. Od 2006. Turska niti ima zakon koji dozvoljava homoseksualcima da stupe u brak, niti ima zakon protiv diskriminacije turske LGBT zajednice. Lambda Istanbul, LGBT organizacija osnovana 1996. godine, raspuštena je u maju 2008. nakon odluke suda. Tužilaštvo je tvrdilo da su njegovi ciljevi protivni „zakonu i moralu“, ali je Hjuman rajts voč kritikovao tu odluku, tvrdeći da je zatvorena samo iz proceduralnih razloga. Dana 28. novembra 2008. Vrhovni apelacioni sud je poništio odluku suda u Istanbulu kojom je naloženo zatvaranje organizacije solidarnosti lezbijki, homoseksualaca, biseksualaca i transrodnih osoba, Lambda Istanbul.

Homoseksualci imaju pravo na izuzeće od služenja vojnog roka, ako to zatraže, samo ako je njihovo „stanje“ potvrđeno medicinskim i psihološkim testovima, što često podrazumeva predstavljanje ponižavajućeg, eksplicitnog dokaza homoseksualizma i analni pregled.

Diskriminacija LGBT osoba u Turskoj je široko rasprostranjena. Prema istraživanju istraživačkog centra Pev iz 2013. godine, 78% turskih ispitanika smatra da homoseksualnost nije prihvaćena u društvu.

Ubistvo Ebru Sojkan, istaknute transrodne aktivistkinje za ljudska prava, 10. marta 2009, „pokazuje kontinuiranu klimu nasilja zasnovanu na rodnom identitetu protiv koje bi vlasti trebalo hitno da preduzmu korake“, rekao je Hjuman rajts voč 13. marta 2009. Novinski izveštaji i članovi turske grupe za ljudska prava rekli su da je napadač izbo nožem i ubio Ebru (28) u njenoj kući u centru Istanbula. Članice Lambda Istanbul, koja se zalaže za prava lezbijki, homoseksualaca, biseksualnih, transrodnih i transseksualnih (LGBTT) osoba, izjavile su da je Ebru u poslednjih mesec dana tražila od Tužilaštva zaštitu od čoveka koji ju je pretukao u više navrata i pretio da će je ubiti. Lambda Istanbulu je rečeno da je pre nekoliko nedelja policija privela čoveka, ali ga je dva sata kasnije pustila. Isti čovek je pod policijskim pritvorom kao i osumnjičeni za ubistvo.

Hjuman rajts voč je 21. maja 2008. godine objavio izveštaj od 123 stranice koji dokumentuje dugu i kontinuiranu istoriju nasilja i zlostavljanja na osnovu seksualne orijentacije i rodnog identiteta u Turskoj. Takođe je sproveo više od 70 intervjua tokom trogodišnjeg perioda, dokumentujući kako se gej muškarci i transrodne osobe suočavaju sa premlaćivanjem, pljačkama, policijskim uznemiravanjem i pretnjom ubistvom. Intervjui su takođe razotkrili fizičko i psihičko nasilje sa kojima se lezbijke i biseksualne žene i devojke suočavaju u svojim porodicama. Organizacija je utvrdila da je u većini slučajeva odgovor vlasti neadekvatan, ako ne i nepostojeći.

Građani sa invaliditetom

Konvenciju UN o pravima osoba sa invaliditetom Republika Turska je potpisala 30. marta 2007. Konvencija je razmatrana u TBMM-u (Velika nacionalna skupština Turske) 8. maja 2008. godine, a ratifikovana je 3. decembra 2008. godine. U julu 2005. godine usvojen je Zakon 5378 o osobama sa invaliditetom.

U jednom konkretnom slučaju, grupa za zastupanje osoba sa mentalnim invaliditetom pod nazivom Mental Disability Rights International kritikovala je tretman mentalno obolelih u izveštaju pod nazivom „Iza zatvorenih vrata: Kršenje ljudskih prava u psihijatrijskim ustanovama, sirotištima i centrima za rehabilitaciju Turske“. Kao rezultat ove kritike, najveća turska psihijatrijska bolnica, Psihijatrijska bolnica Bakirkoj u Istanbulu, ukinula je upotrebu „nemodifikovanih“ ECT procedura.

Rasizam

Analitičari su ukazali (2010) na porast rasizma i govora mržnje u Turskoj, uključujući protiv Jermena i Jevreja. U izveštaju se kaže: „Ako neko prođe kroz štampu u Turskoj, lako bi se našli slučajevi rasizma i govora mržnje, posebno kao odgovor na žalosni pokolj i patnju u Gazi. To su slučajevi u kojima više ne postoji razlika između kritikovanja i osuđujući dela Izraela i stavljajući Jevreje na liniju vatre“.

Religija

Zlostavljanje verskih manjina je uobičajen problem u Turskoj i ponekad ga sankcioniše državno rukovodstvo. Hrišćani, na primer, žive u strahu od progona i pate od diskriminatornih zakona koji nemuslimanima stavljaju u nepovoljniji položaj u poređenju sa muslimanskom većinom u zemlji.

Među diskriminisanim verskim manjinama u Turskoj su i Alevi, čija je „muslimanstvo“ još uvek nepotvrđeno. Kao rezultat nacionalne i vladine politike, njihova verska prava su takođe ograničena i u mnogim slučajevima su progonjena verska manjina.

Zločini iz mržnje

Tokom 2008. godine došlo je do porasta „zločina iz mržnje“ u Turskoj koji potiču od rasizma, nacionalizma i netolerancije. Uprkos odredbama Ustava i zakona, do sada nije bilo osuđujućih presuda za zločin iz mržnje, bilo zbog rasizma ili diskriminacije. Od početka 2006. godine u Turskoj je izvršen niz ubistava nad pripadnicima etničkih ili verskih manjina ili različite seksualne orijentacije ili društvenog seksualnog identiteta. Član 216. turskog krivičnog zakona predviđa opštu zabranu javnog izazivanja ljudi na mržnju i gađenje.

Čini se da Turska nije poprište velikih ili otvorenih ispoljavanja rasizma prema pojedincima u najstrožem smislu te reči. Međutim, izgleda da je jedan od glavnih izazova sa kojima se Turska suočava na polju zabrinutosti Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije potreba da se pomiri snažan osećaj nacionalnog identiteta i želja da se očuva jedinstvo i integritet države sa pravo različitih manjinskih grupa u Turskoj da izraze sopstveni osećaj etničkog identiteta, na primer kroz održavanje i razvoj jezičkih i kulturnih aspekata tog identiteta.

Interno raseljena lica

Oko milion ljudi je raseljeno iz gradova i sela na jugoistoku Turske tokom 1980-ih i 1990-ih kao rezultat pobunjeničkih akcija Kurdistanske radničke partije (PKK) i politike borbe protiv pobunjenika turske vlade.

Udruženje migranata za društvenu saradnju i kulturu (GOK-DER) osnovano je u Istanbulu 1997. godine. Ogranci su kasnije osnovani u Dijarbakiru, Vanu i Hakariju. GOK-DER je pet puta tužen zbog svojih aktivnosti. Četiri od njih okončana su oslobađajućom presudom. Jedan slučaj kojim se zahteva zatvaranje GOK-DER još uvek je u toku nakon što je Kasacioni sud poništio odluku Sudskog suda br. 1 u Dijarbakiru da se udruženje ne učlani. Ovaj sud mora ponovo da sasluša predmet i zakazao je sledeće ročište za 2. februar 2010. godine.

U julu 2008. Bešir Atalaj, ministar unutrašnjih poslova, odgovorio je na zahtev zamenika Ševketa Kesea. On je rekao da se 314.000 ljudi prijavilo za pomoć kako bi se vratili u svoje selo. Do maja 2008. 151.469 ljudi vratilo se u svoja sela u 14 provincija. Isplaćeno im je oko 530 miliona turskih lira.

Dana 12. aprila 2006, istraživača Džonatana Sagdena uhapsila je policija u Bingolu, dok je vršio istraživanje na pretežno kurdskom jugoistoku zemlje o mogućnostima povratka interno raseljenih lica i zlostavljanjima koja su navodno uključivala tursku žandarmeriju i naoružanu državu lokalne odbrambene jedinice zvane „seoske straže”. Sutradan je deportovan u London.

Prava radnika

Ustavom se potvrđuje pravo radnika da se sindikalno formiraju „bez pribavljanja dozvole“ i „da imaju pravo da se učlane u sindikat i da slobodno istupe iz članstva“ (član 51). Članovi 53 i 54 potvrđuju pravo radnika na kolektivno pregovaranje i na štrajk. Zakon zabranjuje štrajkove državnih službenika, javnih radnika angažovanih na zaštiti života i imovine, radnika u rudarskoj i naftnoj industriji, sanitarnim službama, odbrani države, bankarstvu i obrazovanju; međutim, mnogi radnici u ovim sektorima su uopšte nekažnjeno sprovodili štrajkove kršeći ova ograničenja. Zakon zahteva da sindikat, da bi postao agent za pregovaranje, mora predstavljati 50 odsto plus jedan od zaposlenih na datom radnom mestu i 10 odsto svih radnika u toj konkretnoj industriji. Zakon o radu zabranjuje sindikalnim liderima da postanu službenici ili na drugi način obavljaju dužnosti u političkim partijama i da rade za ili budu uključeni u rad bilo kojeg profitnog preduzeća. Većina stručnjaka za rad u zemlji procjenjuje da je otprilike 20 posto plate i platni radnici u radnoj snazi bili su sindikalni.

Zakon o radu iz 2003. godine uspostavio je 45-časovnu radnu nedelju, zabranio je diskriminaciju na osnovu pola, vere ili političke pripadnosti i pravo na nadoknadu u slučaju otkaza bez valjanog razloga. Takođe je nalagalo da radno vreme dnevno ne može biti duže od 11 sati.

Turska ima standardni državni penzioni sistem zasnovan na evropskim modelima od 1930-ih. Štaviše, Turska od 1999. godine ima državni sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti, uveden Zakonom 4447 koji je obavezan za sve prijavljene radnike.

Spoljašnje veze

• US Department of State: Bureau for Democracy, Human Rights and Labor (country reports)
• European Commission for Enlargement
  • Progress Reports on Turkey (1998–2005)
  • Progress Report 2009
• Turkey Press Freedom Website covering press freedom situation in Turkey by SEEMO
• Human Rights Watch Reports on Turkey Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2014)
• Amnesty International Library Arhivirano na sajtu Wayback Machine (17. februar 2015)
• Progress Reports on Turkey Arhivirano na sajtu Wayback Machine (29. oktobar 2020)
• Reports and Investigations
• Questions and Answers; Human Rights in Turkey, Human Rights Agenda Association Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. februar 2021)
• Database on Refugee Rights in Turkey