Džani Skot

Džani Skot
Džani Skot, 2011
Mesto rođenja	Filadelfija, SAD

Džani Skot (rođena 1954–1955, Filadelfija) je američka novinarka i biograf. 2001. godine je osvojila Pulicerovu nagradu za nacionalno izveštavanje kao deo tima New York Times-a o rasama u Americi.

Porodica, mladost i obrazovanje

Džani Skot je rođena u prosperitetnoj porodici plave krvi koja živi izvan Filadelfije. Njeni preci su bili železnički baron, socijalisti, kongresmen i finansijer. Rečeno je da je njena baka, Houp Montgomeri Skot, bila inspiracija za Trejsi Lord glumice Ketrin Hepbern u filmu i predstavi Filadelfijska priča. Njen otac, Robert Montgomeri Skot, bio je filantrop i predsednik Filadelfijskog muzeja umetnosti; građanski vođa u Filadelfiji, zvali su ga suštinski Filadelfijanac. Njen deda po majci, pukovnik Robert L. Montgomeri, otišao je u finansije da bi „popunio porodičnu kasu“ i osnovao investicionu firmu Džani Montgomeri Skot. Časopis porodice Montgomeri navodi da nijedna američka porodica ne može da tvrdi da ima istaknutiju ili stariju lozu od njihove, uključujući pretka za koga se tvrdi da je komandovao naprednom divizijom normanske vojske kod Hejstingsa 1066. Njen pradeda, Tomas A. Skot, pomogao je da se iz „eksperimenta“ izgradi Železnica Pensilvanije u tada najveću korporaciju na svetu, dva puta; drugi predak, Horas Bini, služio je u Kongresu i bio je poznat po svojim javnim govorima, kao i osnivanju Hasty Pudding Club-a na Harvardu.

Džani Skot je odrasla na Ardrosanu, imanju od 800 hektara na glavnoj liniji Filadelfije. Tamo je živela do 14. godine, kada je njen otac preselio porodicu u Englesku. Njena porodica se na kraju vratila u Ardrosan da živi, ali ona to nikada nije učinila. Bila je postavljena za specijalnog pomoćnika ambasadora u Engleskoj, Valtera Anenberga. Nastavila je školovanje u ženskom internatu na selu.

Pohađala je Univerzitet Harvard, koji je diplomirala 1977. godine, opisujući svoje vreme tamo kao prekretnicu u svom životu. Ona izveštava da se „veoma dobro zabavljala“, smatrajući da je „lepo biti sa muškarcima“, upoznavši drugačije ljude, uključujući radikale, i iskusivši intelektualno okruženje. Tamo je započela spisateljsku karijeru „gotovo iz hira“. Pisala je za The Harvard Crimson, opisujući to kao svoju glavnu aktivnost dok je bila u školi. Takođe je pisala za The Real Paper, nedeljnu alternativu, i nastavila da piše za nju nakon diplomiranja.

Karijera pisanja

Novinarstvo

Nakon prijava za 72 novine, postala je reporterka The Record-a, u okrugu Bergen, Nju Džersi. Posle pet godina tamo, dobila je posao za desk Los Anđeles Tajmsa u San Dijegu. Preselila se u Kaliforniju; tu je upoznala svog muža, „surfera — pravog tipa iz Južne Kalifornije“. Kasnije je prebačena u kancelariju u Los Anđelesu, gde je pokrivala medicinu i politiku. Sa suprugom i dvoje dece, preselila se kasnije u Njujork. Dok je bila u Njujorku, napustila je L.A. Tajms i pridružila se The New York Times-u gde je radila 14 godina (1994–2008) kao izveštač u metropolitanskoj i kulturnoj službi, pokrivajući rasu, klasu i demografiju promene.

Džani Skot je doprinela „najupečatljivijem obeležju“ izveštavanja The New York Times-a o 11. septembru. Radeći sa Kristin Kej, urednicom, predložila je ideju pisanja eseja o pojedincima izgubljenim u napadu. Angažujući svoje kolege, Skot je pokrenula projekat tri dana nakon napada. Ovo je dovelo do toga da se 2310 sličica profila koje su se mesecima pojavljivale u The New York Times-u kasnije sakupe u knjizi od 555 stranica, Portreti tuge. Stil svakog eseja bio je impresionistički, a ne telegrafski stil čitulja. Ovo je bilo potrebno da bi se pomoglo čitaocima da vide žrtve kao stvarne ljude.

Biograf

Kada je prvi put saznala za majku Baraka Obame, Skot je osetila da je uobičajeno predstavljanje nje kao „bele žene iz Kanzasa“ previše pojednostavljeno i propušta izuzetnu životnu priču. Godine 2008. napustila je Times kako bi napisala potpuniju priču. Rezultirajućih 200 intervjua tokom dve i po godine dovelo je do objavljivanja knjige A Singular Woman: The Untold Story of Barack Obama's Mother. Knjiga je bila bestseler, drugoplasirana za nagradu PEN/Žaklin Bograd Veld za biografiju 2012. i jedna od deset najboljih publicističkih knjiga časopisa Times za 2011.

Njena druga knjiga, The Beneficiary: Fortune, Misfortune and the Story of My Father, pratila je svet koji je oblikovao njenog oca i „istraživala težinu nasleđa, upornost zavisnosti i moć zakopanih tajni“. Njen otac je pisao dnevnike više od 40 godina; Džani ih je nasledila kada je on umro od alkoholne ciroze 2005. Ona otkriva svoju porodičnu istoriju samoubistava, generacije alkoholizma, vanbračne veze, odsutne roditelje i borbu sopstvenog oca sa alkoholizmom i depresijom. Ono što je sve to povezivalo bila je kolekcija grandioznih kuća koje su bile „potpuno nepraktične“. Džani oseća da je njen otac zarobljen „emocionalnom težinom“ njegovog nasledstva. Ožalošćena je slabim pokušajima svog oca da se izbori sa alkoholom i depresijom; i njegovim nedostatkom iskrenosti u razgovoru o ovim problemima sa porodicom. Manje je tužna zbog njegovog neverstva, koje je bilo uobičajeno u porodici. Ona primećuje da vernost u dugom braku nije za svakoga; ona na neverstvo ne gleda kao na karakternu manu, već kao na karakternu činjenicu. Knjiga je bila zapažena knjiga New York Times-a 2019. i bila je na listi najboljih knjiga New York Times-a za 2019. godinu.

Lični život

Džani Skot je bila udata za Bila Ritera, voditelja televizijskih vesti. Bili su zajedno 19 godina i imali dvoje dece. Godine 2005, dok su bili u braku, veza između Skota i Džozefa Lelivelda, bivšeg izvršnog urednika New York Times-a, postala je javna. Džani Skot je bila njegov partner 19 godina do njegove smrti 2024.