Akakaije Kesarijski

Akakije Kesarijski (grč. Ακακιος ο Mονοφθαλμος, 300-366.) je bio episkop Cezareje u Palestini, učenik i naslednik od 339. godine poznatog istoričara Jevsevija Kesarisjkog, čiju je biografiju napisao.

Poznat je po sukobu sa jerusalimskim episkopom Kirilom i ulozi u arijanskom sporu, u kojoj je stao na stranu onih koji su se protivili odlukama Prvog Nikejskog sabora. Grigorije Bogoslov u jednom od svojih govora ga naziva „jezikom arijanaca“. Akakije je dobio oprečne kritike od crkvenih istoričara. Ruski istoričar V. V. Bolotov je primetio da „njegovi moralni kvaliteti ne odgovaraju njegovim darovima i obrazovanju“, a engleski teolog Henri Gvatkin uporedio ga je sa Eshinom iz Nikejske ere. Po imenu Akakija iz Cezareje, jedna od stranaka arijanaca u periodu sporova zvala se „akakijani“.

Nadimak „Jednooki” koji je Akakije nosio, mogao je ukazivati i na fizičku manu i na izbegavajući i prevrtljiv način vođenja sporova po kojima je bio poznat. Jeronim Stridonski objašnjava Akakijev nadimak kao fizičku manu: „Akakije, slep na jedno oko i zato prozvan Jednooki“. Izvanredne sposobnosti i autoritet prijatelja i naslednika Jevsevija iz Cezareje donele su mu slavu kao vođe arijanaca još za života Jevsevija Nikomedijskog. Akakije je 341. godine prisustvovao saboru od 90 episkopa u Antiohiji, koji je sazvao car Konstancije II povodom osvećenja „zlatne bazilike“, na kome je upisao Simvol vere koju je usvojio ovaj sabor i osudio Markela iz Ankire. Sukob sa episkopima zapadnog dela Rimskog carstva, na čelu sa papom Julijem I, doveo je do svrgavanja Akakija, zajedno sa ostalim episkopima „evsevijanske“ stranke, na saboru na Sardiniji 343. godine. Odbivši da prizna odluke ovog Sabora, on je zajedno sa svojim istomišljenicima učestvovao u osudi svojih protivnika, uključujući papu Julija i Osija Kordobskog, na saboru u Filipopolju. Ovi sporovi ni na koji način nisu umanjili Akakijev autoritet u Konstancijevim očima.

Bio je Jevsevijev učenik i naslednik na katedri Kesarije Palestinske, od 340. godine do smrti(oko 366). Bio je oštrouman i načitan, ali i dovitljiv i energičan u postupcima (Sozomen IV, 23). Nastavio je Jevsevijev rad na obnavljanju biblioteke u Kesariji, uz pomoć i prezvitera Evzoija, ali je nastavio i Jevsevijevu taktiku podržavawa umerenog arijanstva. Tako je postao vođa kompromisne partije “Omijaca”, koja je po njemu nazivana “Akakijevci”, jer  je pod njegovim vođstvom, uz podrčju i cara Konstancija, postala zakratko vodeća partija na Istoku. Za njega je sveti Atanasije rekao: "da kod takvih kakav je Akakije ništa nije sigurno, ni reč, ni pismo, ni vera “sve se prema vremenu menja i pretvara” (O saborima, 38). Ali nisu samo pravoslavni bili nesigurni u Akakija, nego i arijanci. Na njega se zatožali arijanski istoričar Filostorije: “Drugačiji je bio po shvatawima (u veri), a drugačiji na jeziku”. Prevrtljivost Akakijeva vidi se i po ponašanju na mnogobrojnim saborima na Istoku u njegovo vreme. On je u početku bio uz većinu umerenih episkopa na Istoku. Na saboru u Sardici 343.godine, koji ga je i svrgnuo ali bez uspeha, on je pobegao u Filipopolj i tamo zasedao protiv svetog Atanasija i ostalih u Sardici. Zatim je bio na saboru u Milanu 355 (posle kojeg je Akakije u Rimu hirotonisao antipapu Feliksa, umesto prognanoga Liberija, uz podršku Konstancijevu). Na saboruu Selekviji 359, gde je predložio kompromisni “omijski” simvol vere, protivan je bio ne samo Nikejcima, nego i Omiusijancima, među kojima je bio i sveti Kirilo Jerusalimski koga je Akakije bio proterao sa Jerusalimske katedre. Na opštem saboru Istočnih i Zapadnih u Carigradu 360. godine njegova kompromisna poluarijanska partija pobedila i Nikejce i Omiusijance i krajnje Arijance. Pod carem Jovijanom 363. godine on na saboru u Antiohiji, pod svetim Meletijem, potpisao je Nikejski Simvol, ali se zatim pod carem Valentom povrati ka poluarijanizmu. Zato je svrgnut od Istočnih episkopa (Omiusijanaca) na saboru u Lampsaku 365. godine, a posle toga je uskoro i umro. Blaženi Jeronim veli da su Akakija zvali “Jednooki”, jer je bio bez jednoga oka, ali to nije umanjivalo njegovu sposobnost i aktivnost. Jeronim još veli da je Akakije napisao 17 knjiga na Otkrovenje, 6 knjiga raznih pitanja i druge besede. Neki fragmenti tih Raznih pitanja sačuvani su na latinskom kod Jeronima (Pismo 119, 6), kao i izvesni fragmenti na Poslanicu Rimljanima (u katenama) i fragmenti iz polemičkog spisa Protiv Markela. Nije sačuvana njegova biografija Jevsevija Kesarijskog, a sporna je Pohvalna beseda Sv. Merkuriju, koja se njemu pripisuje (sačuvana je samo na koptskom.)

Prema Jeronimu Stridonskom, nakon proterivanja pape Liberija od strane cara 357. godine, Akakije je podržao antipapu Feliksa. Od početka 350-ih godina Akakije je bio u sukobu sa episkopom jerusalimskim Kirilom po pitanju prvenstva njihovih tronova. Razmenjivali su međusobne optužbe za jeres sve dok Akakije, uz podršku palestinskih episkopa, nije uspeo da ga protera. Kiril je vraćen dve godine kasnije odlukom Selevkijskog sabora 359. godine, ali je Akakiju uspeo da Konstancije tu odluku poništi. Ćirila je ponovo osudio Carigradski sabor 360. godine i bio je u izgnanstvu sve do Julijanova pristupanja 361. godine.

Akakije Kesarijski je svoje dogmatske stavove izneo na Saboru u Selevkiji, kada je, na pitanje vasilijanaca u kom smislu je Sin sličan Ocu, Akakije odgovorio da je sličan po volji, želji, ali ne i po suštini.

Akakije je bio poznat i po učenosti. Tokom njegove vladavine biblioteka koju su osnovali njegovi prethodnici nastavila je da se popunjava. Napisao je raspravu od 17 knjiga o Propovedniku, druga teološka dela i biografiju Jevsevija iz Cezareje, a sve su to sada izgubljene. Fragment dela Aντιλογια protiv Marcela Ankirskog sačuvan je u Panarionu Epifanija Kiparskog.