Aleksandar-Šandor Popović

Aleksandar Popović
Lični podaci
Datum rođenja	(1847-12-10)10. decembar 1847.
Mesto rođenja	Bečej,
Datum smrti	1877.

Aleksandar Popović (Bečej, 10. decembar 1847 — 1877) bio je srpski geolog. Prea nekim izvorima on je otac srpske geologije, koji je prvi istražio i opisao Frušku goru.

On je geološkim istraživanjima skrenuo pažnju svetskih naučnih krugova na našu zemlju. Aleksandar Popović napisao je prve gimnazijske udžbenike na srpskom jeziku, bavio se popularnom medicinom i zdravstvenim prosvećivanjem, autor je verovatno prve muzičke kritike u nas, odlično je pevao, svirao violinu i komponovao horska i druga dela, prevodio s engleskog i nemačkog, i to Šekspira, Šilera i Getea, pisao je poeziju i književnu kritiku, otkrio izvor u Vrnjačkoj Banji i današnji najveći srpski brend - vodu „Knjaz Miloš“ ("selo Vrnjci će sa svojom vodom postati jednom glasovito"... bile su njegove reči).

Biografija

Rodio se u Bečeju kao jedan od tri sina Sofije i Vase Popovića. Otac mu se bavio veletrgovinom građevinskim materijalom, žitom i vinom, i bio tako bogat da je davao novac na zajam državi. Kuća mu je bila na glavnom gradskom trgu preko puta crkve, i dominirala je Bečejom poput mesnog dvora. Iako veoma imućan, otac mu je među Srbima bio veoma poštovan i voljen, pa su ga izabrali za svoga kneza. U Austrougarskoj već sledeće godine po Aleksandrovom rođenju, 1948, počinju veliki nemiri i revolucije u kojima je kuća Vase Popovića spaljena i celo imanje razneto. Misleći da su mu sinovi i žena ubijeni, Vasa Popović je ratovao zajedno s ustanicima širom Južne Ugarske i Vojne krajine da bi porodicu, na kraju, pronašao skrivenu kod ženinog brata u mestu Aradac.

Kao puki siromasi, vraćaju se u Bečej, Vasa podiže kućicu i dućan na zgarištu svoje stare palate i, kažu, sasvim zdrav i bez ijednog dana bolovanja umire na Vidovdan 1856. godine. Majka Sofija, nekada „prva dama Bečeja“, prinuđena je da prihvata razne poslove ne bi li prehranila svoja tri sina. Tada i mladi Aleksandar, kao najbolji učenik svoje osnovne škole, ušavši tek u osmu godinu života, daje časove slabijim učenicima i zarađuje za kućni budžet. Poslednji sačuvani porodični kapital, shvata majka Sofija, jeste pamet njenih sinova i ona vešto uspeva da im obezbedi razne privatne, državne i crkvene školske stipendije.

Pošto ih je smestila po internatima po Pešti, ona rasprodaje sve što joj je preostalo i preseljava se da živi blizu njih. Najstariji sin Stevan, pitomac akademije Tekelijanum, odličan student i književno talentovan, dobija poziv da daje časove prinčevima Đorđu i Arsenu Karađorđeviću, koji tada žive u Pešti izbeglički život s ocem, knezom Aleksandrom Karađorđević. Knez je tako zadovoljan znanjem i karakternim osobinama siromašnog studenta da Stevana ubrzo proglašava službenim vaspitačem svojih naslednika. Od tada Stevan ima sredstava da izdržava i sebe i majku i braću (Stevan Popović, 1845 — 1917, književnik i političar, upravnik Tekelijanuma, napisao dvadesetak novela, uređivao književne časopise, poslanik Ugarskog sabora).

Aleksandar Popović se tada upisuje na prirodne nauke na Filozofskom fakultetu u Pešti, gde na njega presudno utiče velikan mađarske nauke Jožef Sabo, profesor geologije. Između starog profesora i Aleksandra rađa se i veliko prijateljstvo.

Profesoru u čast, Aleksandar počinje da se potpisuje i kao Šandor, što postaje njegovo drugo ime. Njih dvojica prepešačili su Frušku goru i dobar deo Srbije sakupljajući naučnu građu, a s tih putovanja nastala je Popovićeva knjiga Geološke crtice o Srbiji, koja se, uz dela Jovana Cvijića, smatra temeljem srpske geologije. Saradnja i potpuno poverenje između Saboa i Popovića bili su na velikom iskušenju tokom 1872. godine, kada je Aleksandar Popović poslao profesoru Sabou vest da je na Fruškoj gori otkrio do tada tamo nepoznat trahit. Sabo odmah s ponosom obaveštava Mađarsko geološko društvo o ovom otkriću. Poznatoi profesor A. Koh, međutim, putuje u Petrovaradin i s podsmehom sa terena referiše da je reč o zabuni i grešci. Ako je greška moguća kod mladog Popovića, ona je veliki skandal za uglednog Saboa. Profesor ipak veruje svom Šandoru, i „blanko“ staje uz njega. Stvar se, međutim, komplikuje jer su „vredni“ građevinari u međuvremenu potpuno iscrpeli trahit na mestu na kom ga je Popović pronašao. Čitavu godinu dana Aleksandar Popović traga za novim dokazima o postojanju trahita na Fruškoj gori, da bi na kraju napori bili krunisani uspehom: Trahit je ponovo pronađen, i Popović i Sabo trijumfuju u naučnim krugovima srednje Evrope. Sabo koristi priliku da svog pulena „gurne“ i za redovnog člana Mađarsko geološkog društva, a Popović je odmah postao i dopisni član Bečkog geološkog zavoda.

U međuvremenu, pozvan je da bude profesor u Velikoj novosadskoj gimnaziji. Predaje prirodopis, matematiku i mađarski, a po potrebi i fiziku, nemački, psihologiju i pevanje. Iako ispod naučnog nivoa, ovaj posao odgovara njegovim patriotskim ambicijama i on, uz savremenike kakvi su J. J Zmaj, Laza Kostić, Jaša Ignjatović, Sterija Popović i drugi, sanja slobodu i prestižnu Srbiju u kulturnoj Evropi.

Crnih očiju, „bujne kokorave kose“, duhovit i prijatan, Aleksandar Popović postaje znamenita figura društvenog života Novog Sada. U predavanju „O oku“ u Srpskom kolu, koje je sačuvano, Aleksandar Popović kaže da čitanje utiče na razvijanje kratkovidosti, ali i da su naočare sve jeftinija pomoć, pa zaključuje:

"Ali mi specijalno u Ugarskoj ne treba da se polašimo da će to naočarsko doba skorom nastupati, jer u zemlji u kojoj još i danas više od 60 odsto stanovništva ne znaju čitati ni pisati, u toj zemlji nema velike opasnosti od kratkovidosti."

Ne odustajući od naučnih ambicija, Aleksandar Popović je pripremao geološku ekspediciju za Bosnu i Hercegovinu i Crnu Goru, i kod profesora Saboa prijavio doktorski rad iliti „rigorozum“ - kako se to tada, na srpskom, zvalo. Međutim, iznenada je preminuo od tuberkuloze koju je doneo s geoloških putovanjima po zabitima, ne napunivši ni trideset godina. Čuvši vest o tome, stari profesor Jožef Sabo je, kažu, kriknuo i izgovorio: " Prijatelju, samo ja mogu da ocenim šta je nauka izgubila smrću Šandorovom. "

Jovan Jovanović Zmaj piše mu rekvijumski pozdrav, u kome kaže da pravi velikani ne umiru, jer se oko groba okuplja venac novih sledbenika, a za svakog mladog prijatelja Šandora, kako ga je on i on zvao, na kraju govori:

"Geolog sišao je

U one dublje sloje

Naučnim gonom gonjen

Na svake žrtve sklonjen

U svoga življa stan."

Renesansno obdaren, Aleksandar Popović, poput Cvijića, razmišljao je i o karakternim osobinama svog naroda. Zato proročki deluje mnogi redovi ostali iza njega, kao, na primer, ovi:

"Ako dakle hoćemo i mi da živimo istinski, ako hoćemo da nas ne potisnu, da ne padnemo u večni zaborav, onda moramo raditi sa svom snagom i u svakoj prilici... Radnja i opet radnja - to nek je lozinka!"