Aleksandar Ivanovič Urusov

Aleksandar Ivanovič Urusov
Aleksandar Ivanovič Urusov
Datum rođenja	(1843-04-02)2. april 1843.
Mesto rođenja	Moskva, Ruska Imperija
Datum smrti	16. jul 1900.(1900-07-16) (57 god.)
Mesto smrti	Moskva, Ruska Imperija
Državljanstvo	Rusija
Univerzitet	Moskovski državni univerzitet
Zanimanje	advokat

Princ Aleksandar Ivanovič Urusov (rus. Александр Иванович Урусов; Moskva, 2. april 1843 — Moskva, 16. jul 1900) bio je ruski pravnik, književni kritičar, prevodilac i filantrop.

Biografija

Aleksandar Urusov je rođen u Moskvi. Porodica Urusov je bila tatarskog porekla, i dobila je plemićki status u vreme Aleksandra I Pavloviča. Njegov otac, pukovnik Ivan Aleksandrovič Urusov, bio je zamenik moskovskog vojnog načelnika Arsenija Zakrevskog. Njegova majka princeza Jekaterina Ivanovna Urusova (rođena Elsnits) pripadala je aristokratskoj porodici Nariškin.

Nakon što je diplomirao na Moskovskom univerzitetu 1866. pridružio se okružnom sudu u Sankt Peterburgu kao advokat i postao poznat nakon što je izrekao oslobađajuću presudu za Marfu Volohovu, seljanku koja je lažno optužena za ubistvo svog muža. Prema Aleksandru Hercenu, „do kasnih 1860-ih Urusov je postao glavna zvezda ruske advokature“.

Tokom 1871. Aleksandar Urusov je uspešno na sudu branio nekoliko članova takozvane Nečajevske grupe: neki od njegovih klijenata su oslobođeni optužbi. Prema izveštaju tajnog agenta šefu Specijalnog žandarmskog korpusa, Urusov je „u Moskvi prilično uživao u svojoj popularnosti i statusu narodnog tribuna“.

Godinu dana kasnije u Ženevi Urusov je izdao saopštenje u kojem savetuje švajcarskim vlastima da ne izručuju Sergeja Nečajeva Rusiji. Optužen zbog toga da je „održavao kriminalne kontakte sa revolucionarima“, Urusov je septembra te godine uhapšen u Moskvi i deportovan u Finsku gde je ostao u izgnanstvu do 1876. „Veoma se nadam da će on tamo ostati pod stvarnim, a ne izmišljenim policijskim nadzorom“, je upisao car Aleksandar II u policijski dosije Urusova.

Zabranjeo mu je da se pojavljuje na sudu. Urusov se okrenuo novinarstvu i postao je popularan književni i pozorišni kritičar, pišući pod pseudonimom Aleksandar Ivanov. Bio je prijatelj Ivana Turgenjeva, redovno se dopisivao sa Antonom Čehovom, smatran je autoritetom za francusku poeziju i književnost (posebno Bodlera i Flobera), a kasnije je izvršio snažan uticaj na krug mladih ruskih simbolista. Urusov je prvi prepoznao veliki talenat u Konstantinu Balmontu i pomogao mu da objavi knjigu Pod severnim nebom (Sankt Peterburg, 1894). U svojim esejima i člancima Urusov (koji je sebe opisao kao „liberala“) bio je žestoki kritičar društvene nepravde u Rusiji i propagirao je iste principe koje je zastupao na sudu.

Krajem 1870-ih Urusov se preselio u Varšavu i tamo se istakao kao uspeašan sudski tužilac. Godine 1878. drugi poznati ruski advokat Anatolij Koni pomogao mu je da se vrati u Sankt Peterburg gde se pridružio gradskom regionalnom sudu kao pomoćnik tužioca. Urusov je dobio dozvolu da se vrati advokatskoj praksi 1881. posebnim naređenjem ministra pravde Dmitrija Nabokova.

Postao je poznat u Evropi 1891. pomažući u oslobađanju francuskog pisca Leona Bloa, optuženog za klevetu.

U poslednjoj deceniji 19. veka, zdravlje mu se naglo pogoršalo. Umro je 1900. nakon duže bolesti.

Kolega pravnik i pisac Sergej Andrejevski je govorio na njegovoj sahrani. U govoru je nazvao Ursova prvi velikim uzorom za branioce koji je Rusija imala."