Pređi na sadržaj

Aleksandrijska medicinska škola

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aleksandrija, je grad u kome je nastala empiristička škola, koja je od lekara tražila uspeh u radu, a ne teorijsko znanje.[1]

Aleksandrijska medicinska škola jedna je od najstarijih emprijskih obrazovnih ustanova u istoriji medicine začeta u periodu helenizma na prostoru antičke Grčke u gradu Aleksandriji 311. p. n. e. U jednom istorijskom momentu sjedinile su na na prostoru Egipta sve različite medicinske doktrine koja su potekle sa istoka i u Aleksandriji (koja je sve više ličila na jedan kosmopolitski grad), spojile u jednu sveopštu „kritičnu masu znanja” Aleksandrijsku empirijsku školu.[2] I dok se Aleksandrijska škola sve više razvijala Medicinske škole u Knososu i Knidu vremenom su izgubile svoje značenje.[2]

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Aleksandrijks bibloteka je bila riznica oko 700.000 pisanih rolni (celokupnog dotadašnjeg ljudskog znanja, najbogatijeg na svetu)

Grčki grad Aleksandriju na ušću Nila, je planirao i osnovao Aleksandar Veliki 331. p. n. e., i u njemu koncentrisao kulturna strujanja iz raznih krajeva: misticizam Istoka i grčki racionalizam, u bogatoj biblioteci, sa oko 700.000 pisanih rolni (riznicu celokupnog dotadašnjeg ljudskog znanja, najbogatijeg na svetu). Tako je Aleksandrija sa svojim školama, bila neka vrsta univerziteta u kome su se okupljali i radili najistaknutiji pisci, lekari, naučnici, i filozofi iz tadašnjeg istorijskog perioda.[2]

Drevni Grci su Egipat izuzetno cenili i u njemu su videli tajanstvenu zemlju, veoma plodnu skrivenim mudrostima. U jednom momentu sjedinile su na na prostoru Egipta sve različite medicinske doktrine koja su potekle sa istoka i u Aleksandriji (koja je sve više ličila na jedan kosmopolitski grad), spojile u jednu sveopštu kritičnu masu znanja.[2]

U Aleksandriji poseban značaj dat je izučavanju medicini. Proučavala su se medicinska dela Hipokrata i Aristote, i prvi puta skupljena kolekcija „Corps Hipoccraticum“. Uvodi se po prvi put anatomija i metodička studija ljudskih leševa.[2]

Razvoj anatomije i fiziologije

[uredi | uredi izvor]

Kako je medicinska nauka antičke Grčke zapala u političku dekadencu i nazadovanje — na ovom prostoru obnovljen je naučni rad, posebno u oblasti anatomije: rade se brojne sekcije na leševima, pa čak i vivisekcije na osuđenicima na smrt.[3]

Najsjajniji anatomi i lekari Aleksandrijske škole bili su Herofil i Erazistrat.[4]

Herofil
Herofil drži čas anatomije

Iako se Herofil (oko 300. p. n. e) smatra osnivačem prave anatomije, on se svestrano zalago i za primenu lekove.[1] Anatomski je proučavao sve organe u telu, a mozak je smatrao središtem živaca i nosiocem duše.[5]

Herofil je takođe bio ne samo velika anatom već i jedan od velikih lekara te škole. On je opisa i brojne moždane strukture, koje je naziva moždane ovojnice, horoidni pleksus i četiri moždane komore.[6]

Erazistrat
Erazistrat otkriva uzrok bolesti kod Antioha

Erazistrat (304—250. p.n.e) grčki lekar, odrastao u Antiohiji, bio je veliki anatom, onog doba, koji je opisao brojne anatomske strukture čovekovog tela.[7] Bio je mladi savremenik Herofila i zajedno sa njim glavni predstavnik aleksandrijske medicinske škole.

Sistemski je secirao leševe, na smrt osuđene zločince, a verovatno i tela živih živiotinja, i tako naučno unapredio anatomiju. Opisao je srce i njegove zalistke, krvne sudove i nerve, mozak i njegove komore i vijuge, izlazišta moždanih nerava, limfne sudove u mezenterijumu i jetri.

Ipak najveće Erazistratove zasluge su na području fiziologije. On je prvi ispravno opisao fiziološke funkcije ventrikularnih srčanih zalistaka. Pod uticajem Demokrita atomistike i peripatetičke škole nastojao je da sve životne pojave protumači na strogo mehanički način. Po njegovom mišljenju kroz ceo organizam prolaze i povezuju ga tri sistema kanala: arterije, vene i živci; prve vode pneumu, druge krv, a treće nervni fluid. Talasanje pneume po njemu svodio se na mehanički rad srca.[8]

Pokušao je i da mehničkim principima objasniti disanje i varenje. Prvi je spoznao razliku između motornih i senzornih nerava, a „izbaco je“ Hipokratovo učenje,[9] i zalagao se za primenu slabih lekova.

Erazistat je odbacio humoralnui patologiju „četiri soka”, polazeći od stava da su bolesti posledica nakupljanja krvi (pletore) ili njenog nedostataka u nekom delu tela, koji je imao za posledicu humoralnu diskraziju. Po njemu pletora je prepunjenost vena krvlju, koja prelazi u arterije i tamo mehanički isteruje pneumu.

Kako je većinu bolesti, Erazistrat smatrao da nastaju zbog preobilne ishrane, on je predlago da se protiv pletore ne koristi toliko puštanje krvi koliko post.[10]

Razvoj hirurgije i farmakologije

[uredi | uredi izvor]

Aleksandrijska škola dovodi do razvoja hirurgije i farmakologije. U njoj se pripremaju lekovi, ali se istovremeno istražuju otrovi i pripremaju protivotrovi.

Osnivanje empirijske škole

[uredi | uredi izvor]

Procvat anatomije u aleksandrijskoj školi doveo je do naučnih rezultata koji nisu uvek bili u skladu sa hipotezama dogmatske škole. Kao reakcija na sterilni dogmatizam nastala je u 3. v.p. n. e u Aleksandriji tzv. empirijska škola koja je napustila pretpostavke, filozofiju i teoriju, držeći se samo iskustava (empirije) kao jedinoga sredstva za sticanje novih, pozitivnih saznanja.

Glaucko Tarencio

U Aleksandriji se paralelno razvija empiristička škola. Iako će empristički način učenja dobiti na značaju tek u 17. veku kad se od lekara sve više počinje da traži uspeh u radu, a ne teorijsko znanje, pre tragove ovog učenja nalazimo u delima lekara Aleksandrijske škole. Njen glavni predstavnik bio je lekar Glaucko Tarencio ( 1. vek p. n. e.) za koga se može reći da je bio prethodnik medicine utemeljene na dokazima.

Za njega su bili pouzdana osnova jedino rezultati; stečeni ličnim iskustvom, ili iskustvaom drugih lekara ili slična analogija kad nije posedovao prethodne podatake za upoređivanje iz sopstvenog ili tuđeg iskustva.

Od ostalih velikana ove škole treba pomenuti i Oribazijea (6. vek), koji je napisao sabrana dela o medicini u 70 knjiga i Pavla iz Egine (7. vek, najistaknutiji predstavnik vizantijske hirurgije.[11][12][13][14][15][16][17]

Nedostaci empirijske škole

Empirijska škola imala je svoje negativne strane. Napuštanje teorije uzrokovalo je pad naučnog nivoa medicine, koja se sve više počela posvećivati isključivo praktičnim problemima. Nestala je povezanost između fiziologije i patologije, i na kraju su za lekara toga doba bili važni samo spoljni znaci bolesti, simptomi.[18]

Aleksandrijska medicinska škola začetnik medicinske astrologije

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Medicinska astrologija

Začetke medicinske astrologije nalazimo delima lekara i filozofa iz grčko-aleksandrijskog perioda. Filozofi, ali pre svega lekara Aleksandrijske medicinske škole posezali su za astrologijom i cenili je kao umeće koje značajno pomaže čoveku.[19]

Uz sve razlike između astrologije i medicine, koje su zapravo umeća - artes (a medicina je to zapravo sve do 19. veka, premda se o takvom njenom određenju i danas vode žustre rasprave),[a] postoje značajne veze. Obe se discipline temelje se na posmatranju i iskustvu i uključuju teorijski i praktični aspekt. Ako uvažimo činjenicu da je astrologija pre svega grana divinacije, dakle proricanja, jasno je da je bar jedan deo medicine, tj. prognostika, može dovesti u vezu sa astrologijom. Ako se međutim osvrnemo na istoriju medicine i pođemo od grčke medicine, videćemo da je prema mnogim izvorima već od Hipokrata (koji je uvažavao mnoga astrološka pravila) astrologija kroz istoriju medicine predstavlja njen značajan deo.[20]

Na uloge astrologije u medicini, ukazuje velika grupau tekstova tzv. popularnog hermetizma, spisa pripisana legendarnim Egipćanima Nehepsu i Petozirisu i Hermesu Trismegistosu (koji se smatrao zaštitnikom astrologije i alhemije), datirana već u 3. veku p. n. e., u kojima je otkrivena veza između astrologije i medicine. U njihovim delima radi se uglavnom o tekstovima koji prorađuju područje botanike, minerologija, ali i medicine i medicinske astrologije. U njima se određene lekovite biljke i minerali, ali i delovi ljudskog tela povezuju sa znakovima zodijaka, s planetama i njihovim međusobnim položajima itd. U svim tim astrološko-alhemijsko-magijskim traktatima osnovna pretpostavka je teza o međusobnoj povezanosti svih delova kosmosa, teza o delovanju zakona simpatije i antipatije.

Astrologija pritom ima važnu ulogu u medicini, ne samo u predviđanju toka bolesti, već i u njihoovom lečenju. Veza između astrologije i medicine naglašena je i u delima Klaudija Ptolemeja (2. vek), naročito u onima u kojima iz astrologije, poput Quadripartituma i Centiloquiuma – dela, koje su obilno koristili i lekari, a koje su postojala i pod nazivom Kαρπος, i koje mu se pripisivala i umnožavala kroz čitav srednji vek i renesansu (kasnije se međutim ta atribucija pokazala neispravnom).[20]

Gubitak značaja škole

[uredi | uredi izvor]

Prelaskom Egipta u status Rimske provincije i pada Aleksandrije u ruke Saracena (641. godine),[21] Aleksandrijska medicinska škola postepeno je gubila na značaju, a razvijalo se i zlatno doba medicine u Rimu.[18]

Napomene

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Prema antičkoj koncepciji u tim se disciplinama ne radi o naučnoj spoznaji s obzirom na to da se bave samo pojedinačnim; nauka je moguća samo ako je opšta, sigurna, nužna, dok se pojedinačno može steći samo nesigurno znanje.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b "Herophilus", Encyclopedia of World Biography Supplement Vol. 25 Thomson Gale. (Michigan: Gale).
  2. ^ a b v g d History & Society : School of Alexandria Encyklopedia Britannica
  3. ^ García Font, Juan, Historia de la ciencia, Danae, Barcelona, 1974.
  4. ^ Adrian Wills (1999). „Herophilus, Erasistratus, and the birth of neuroscience”. The Lancet. 354 (9191): 1719—1720. doi:10.1016/S0140-6736(99)02081-4. 
  5. ^ Galen (1984). Furley, David J.; Wilkie, J.S., ur. Galen on respiration and the arteries. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-08286-8. 
  6. ^ von Staden, H., ur. (1989). Herophilus: The Art of Medicine in Early Alexandria. Cambridge University Press. 
  7. ^ Fraser, P. (1969). The Career of Erasistratus of Ceos. 103. Rendiconti: Istituto Lombardo. str. 518—537. .
  8. ^ Lloyd, G. E. R. (1975). „A Note on Erasistratus of Ceos”. The Journal of Hellenic Studies. 95: 172—175. JSTOR 630879. S2CID 162191151. doi:10.2307/630879. 
  9. ^ Adams, Francis (1891). The Genuine Works of Hippocrates. New York: William Wood and Company. 
  10. ^ Medicinska enciklopedija (1970) Zagreb: JLZ.SV.1:313;555-6.
  11. ^ Grmek MD, Glesinger L, Dragić M, Pintar I, Levental Z, Dragić Đ.History of medicine. In: Šerger A, editor. Medical encyclopedia.Volume V. Zagreb: Jugoslovenski leksikografski zavod; 1970.p. 354−94.
  12. ^ Tomić-Karović K. Snake as a cultural-historical phenomenon. LijecVjesn 1952; 74(3—6): 72−9.
  13. ^ Ignjatović, M. (2003). „Beginings of medicine, surgery, and war surgery inthe prehistoric and old age Serbia”. Vojnosanit Pregl. 60 (1): 105−10. .
  14. ^ Gleisinger L. History of medicine. Zagreb: Školska knjiga; 1978.
  15. ^ Surgery. Treatment of wounds. Review of the development ofsurgery through history [editorial]. In: Šerger A, editor. Medicalencyclopedia. Volume III. Zagreb: Jugoslovenski leksikografskizavod; (1968). pp. 670−4.
  16. ^ Cvetković Ž. Medical corps service. In: Gažević N, editor.Military encyclopedia. Volume VIII. 2nd ed. Beograd: Redakcijavojne enciklopedije; (1974). pp. 343−57.
  17. ^ Levi I. Hospital. In: Gažević N, editor. Military encyclopedia.Volume I. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojne enciklopedije; (1970). pp. 682−4.
  18. ^ a b Stanojević V. History of medicine. Beograd-Zagreb: Medicinskaknjiga; 1962.
  19. ^ Cornell, H.L., M.D., The Encyclopaedia of Medical Astrology (1933), Astrology Classics [Abington, MD, 2010.]
  20. ^ a b Flashar, H., Antike Medizin, Darmstadt, 1971
  21. ^ Retsö, Jan (2003). The Arabs in Antiquity: Their History from the Assyrians to the Umayyads. Routledge. ISBN 978-0-7007-1679-1. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Александријска_медицинска_школа&oldid=28835731”