Amoriti

Pločice isposane klinastim pismom iz amoritskog kraljevstva Mari, prva polovina drugog milenijuma p. n. e.

Amoriti ili Amorićani su semitski narod, koji je zauzeo zapadnu obalu Eufrata od druge polovine 3. milenijuma p. n. e. Nakon elamitske invazije 2004. p. n. e. Amoriti su zavladali Vavilonijom.

Poreklo

Terakota para, verovatno Inana i Dumuzi, grad Girsu, amoritski period, 2000-1600. p. n. e. Muzej Luvr AO 16676.

U najranijim sumerskim izvorima o Amoritima, počev od oko 2400. godine pre nove ere, zemlja Amorita („zemlja Mar.tu“) nije povezana sa Mesopotamijom, već sa zemljama zapadno od Eufrata, uključujući Hanan i ono što postalo Sirija do 3. veka pre nove ere, tada poznato kao Zemlja Amura, a kasnije kao Aram i Eber-Nari.

Oni se pojavljuju kao necivilizovan i nomadski narod u ranim mesopotamskim spisima od Sumera, Akada i Asirije, zapadno od Eufrata. Etnički termini Mar.tu („Zapadnjaci“), Amuru (predloženo u 2007. da potiču od aburru, „pašnjak“) i Amor korišćeni su za njih na sumerskom, akadskom i staroegipatskom. Od 21. veka p. n. e., verovatno izazvano dugom velikom sušom koja je počela oko 2200. p. n. e., velika migracija amoritskih plemena infiltrirala se u južnu Mesopotamiju. Oni su bili jedan od uzroka propasti Treće dinastije Ura, a amoritske dinastije ne samo da su uzurpirale dugo postojeće autohtone gradove-države kao što su Isin, Larsa, Ešnuna i Kiš, već su i osnovale nove, najpoznatiji od kojih je postao Vavilon, iako je u početku to bila manja država.

Postojbina

Postoji širok spektar pogleda u vezi sa domovinom Amorita. Jedna krajnost je gledište da kur mar.tu/māt amurrim pokriva čitavo područje između Eufrata i Sredozemnog mora, uključujući i Arabijsko poluostrvo. Najčešći stav je da je „domovina“ Amorita bila ograničena oblast u centralnoj Siriji identifikovana kao planinski region Džebel Bišri. Kako je amoritski jezik blisko povezan sa bolje proučenim hananskim jezicima, pri čemu su svi oni ogranci severozapadnih semitskih jezika, za razliku od južnosemitskih jezika koji se javljaju na Arabijskom poluostrvu, obično se smatra da oni potiču iz regiona oko Sirije i Transjordana.

Istorija

Razne amoritske države (Jamad, Katana, Mari, Andarig, Vavilon i Ešnuna) i Asirija oko 1764. p. n. e.

U najranijim sumerskim tekstovima, sve zapadne zemlje iza Eufrata, uključujući i savremeni Levant, bile su poznate kao „zemlja mar.tu (Amoritija)“. Taj izraz se pojavljuje u Enmerkaru i Gospodaru Arate, koji je opisuje u vreme Enmerkara kao jednu od oblasti naseljenih govornicima drugog jezika. Jedan drugi tekst poznat kao Lugalbanda i ptica Anzud opisuje kako se, 50 godina nakon početka Enmerkarove vladavine, narod Martu nastanio u Sumeru i Akadu (južna Mesopotamija), zbog čega je bila neophodna izgradnja zida za zaštitu Uruka.

Amoriti se takođe ponekad pominju u tablicama iz istočnosemitskog kraljevstva Ebla, koje datiraju od 2500. godine pre nove ere do uništenja grada oko 2250. godine pre nove ere: iz perspektive Eblata, Amoriti su bili ruralna grupa koja je živela u uskom basenu srednjeg i gornjeg Eufrata u severnoj Siriji. Za akadske kraljeve centralne Mesopotamije, mar.tu je bio jedna od „četiri četvrti” koja okružuje Akad, zajedno sa Subartu/Asirijom, Sumerom i Elamom. Naram-Sin iz Akada beleži uspešne kampanje protiv njih u severnoj Siriji oko 2240. p. n. e., a njegov naslednik Šar-Kali-Šari je sledio njihov primer.

Artefakti iz amoritskog kraljevstva Mari, prva polovina drugog milenijuma pre nove ere

U vreme poslednjih dana Treće dinastije Ura, doseljeni Amoriti su postali tolika sila da su kraljevi kao što je Šu-Sin bili primorani da izgrade zid od 270 km (170 mi) od Tigra do Eufrata da ih drže odvojeno. Amoriti se pojavljuju kao nomadska plemena pod vođstvom poglavara, koji su upadali u zemlje koje su im bile potrebne za ispašu njihovih stada. Deo akadske književnosti ovog doba omalovažavajuće govori o Amoritima i implicira da su akadski i sumerski govornici Mesopotamije gledali na njihov nomadski i primitivni način života sa gađenjem i prezirom.

„Oni su pripremali pšenicu i gú-nunuz (zrno) kao poslasticu, ali su Amoriti to jeli a da ne prepoznaju šta sadrži!“

Prisustvo Amorita u Egiptu bilo je neizbežno barem od Prvog prelaznog perioda. Četrnaesta egipatska dinastija levantske krvi, sa središtem u delti Nila, imala je vladare koji su nosili amoritska imena, kao što je Jakbmu. Štaviše, postoje dokazi koji sugerišu da su kasniji Hiksi u Egiptu bili amalgam azijskih naroda iz Sirije, čiji su deo bili i Amoriti. Na osnovu hramske arhitekture, Manfred Bitak zagovara postojanje snažne paralele između verskih praksi Hiksa u Avarisu sa onima u oblasti oko Biblosa, Ugarita, Alalaha i Tel Braka, definišući „duhovni dom“ Hiksa kao „najseverniju Siriju i severnu Mesopotamiju“, oblasti koje su se u to vreme obično povezivale sa Amoritima. Godine 1650. p. n. e., Hiksi su uspostavili Petnaestu dinastiju Egipta i vladali većim delom Donjeg i Srednjeg Egipta istovremeno sa Šesnaestom i Sedamnaestom dinastijom Tebe.

Pad

Ova era je okončana u severnoj Mesopotamiji, porazom i proterivanjem Amorita i Vavilonaca kojima su dominirali Amoriti iz Asirije od strane Puzur-Sina i kralja Adasija između 1740. i 1735. p. n. e., a na krajnjem jugu usponom domaće dinastije Silend oko 1730. p. n. e. Amoriti su se održali u još jednom malom i slabom Vavilonu sve dok Hetiti nisu zauzeli Vavilon (oko 1595. p. n. e.), što je okončalo prisustvo Amorita, i dovelo nove etničke grupe, posebno Kasite, u prvi plan u južnoj Mesopotamiji. Od 15. veka pre nove ere, termin Amuru se obično primenjuje na region koji se proteže severno od Kanana sve do Kadeša na reci Oront u severnoj Siriji.

Izvori sa natpisa i tablica

U ranim vavilonskim natpisima sve zapadne zemlje (uključujući Asiriju i Hanan) bile su poznate kao zemlja Amorita. Amoriti su dva puta zauzeli Vaviloniju

• pri kraju 3. milenijuma p. n. e.
• na početku 1. milenijuma p. n. e.

Staro ime je etnički termin, koji je povezan sa Amuru ili Amar, kako su ih zvali Asirija i stari Egipat.

Postojale su stare teorije da su Amoriti nomadski narod, koji se preselio u druge zemlje da bi napasao stoku. Noviji arheološki dokazi pokazuju da Amoriti nikad nisu izvršili invaziju tokom Treće urske dinastije. Mnogi Amoriti su miroljubivo živeli u malim enklavama. Postoje dokazi da su pod trećom urskom dinastijom služili vojsku i da su bili u radnim grupama tokom akadske i treće urske dinastije.

Kako je polako propadala treća urska dinastija i dolazilo do dezintegracije svi regioni su ponovo postajali nezavisni. Region u kome su živeli Amoriti nije bio izuzetak od toga pravila. Elamiti su napadali i slabili vojsku carstva. Neki Amoriti su ugrabili priliku i za sebe preuzeli vlast. Nije bilo amoritske invazije, nego su Amoriti došli na vlast na mnogim mestima zahvaljujući oslabljenom carstvu. Elamiti su konačno opljačkali Ur i okončali period treće urske dinastije oko 20. veka p. n. e. Posle nekog vremena najmoćniji vladar Mesopotamije postao je Amorit Šamši Adad I.

Poraz Amoritske vojske - Gistav Dore

Izgleda da su Amoriti imali kult boga Meseca Sina i Amura. Većina Amorita, a posebno oni u Mariju u Siriji pisali su akadskim dijalektom na tablicama iz 1800.-1750. p. n. e. Bilo je tu mnogih semitskih oblika i konstrukcija. Njihov originalni jezik je bio severozapadni semitski dijalekt.

Posledice po Mesopotamiju

Uspon Amorita imao je duboke i trajne političke, socijalne i ekonomske posledice. Podela u kraljevine uklonila je svaki trag sumerskih gradova-država. Ljudi, zemlja i stoka nisu više fizički pripadali bogovima, hramovima ili kraljevima. Novi vladari su izdali svoju ili svešteničku zemlju na neograničen period. Osim toga oslobodili su stanovnike nekoliko gradova od poreza i prisilnog rada. Nastalo je novo društvo velikih ratara, slobodnih građana i trgovaca. Sveštenici su izgubili privilegije da je ekonomski život zemlje u njihovim rukama.

Mesopotamska civilizacija je preživela dolazak Amorita na vlast, kao što je preživela i akadsku dominaciju i period nemira pre uspona treće dinastije iz Ura. Promene nisu mnogo pogodile religiozne, etičke i umetničke koncepte. Amoriti su obožavali sumerske bogove i stare sumerske mitove i epske priče.

Genetika

Skourtanioti et al. (2020) conducted ancient DNA analysis on 28 human remains dating to the Middle and Late Bronze Age from Tell Atchana, ancient Alalakh, a city which was founded by Amorites and contained a Hurrian minority later on, which the authors called an Amorite cultural assemblage. The analysis found that the inhabitants of Alalakh were a mixture of Copper age Levantines and Mesopotamians, and were genetically similar to contemporary Levantines from Syria (Ebla) and Lebanon (Sidon).

Literatura

• E. Chiera, Sumerian Epics and Myths, Chicago, 1934, Nos.58 and 112;
• E. Chiera, Sumerian Texts of Varied Contents, Chicago, 1934, No.3.;
• H. Frankfort, AAO, pp. 54–8;
• F.R. Fraus, FWH, I (1954);
• G. Roux, Ancient Iraq, London, 1980.
• Burke, Aaron (2013). „Introduction to the Levant During the Middle Bronze Age”. Ur.: Steiner, Margreet L.; Killebrew, Ann E. The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: c. 8000-332 BCE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-166255-3. 
• Gzella, Holger (2013). „Peoples and Languages of the Levant During the Bronze and Iron Ages”. Ur.: Steiner, Margreet L.; Killebrew, Ann E. The Oxford Handbook of the Archaeology of the Levant: c. 8000-332 BCE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-166255-3. 
• Pfälzner, Peter (2012). „Levantine Kingdoms of the Late Bronze Age”. Ur.: Potts, Daniel T. A Companion to the Archaeology of the Ancient Near East. 1. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4443-6077-6. 
• A. Andrason and J.-P. Vita, "Amorite: A Northwest Semitic Language?", Journal of Semitic Studies 63/1 ( 2018): 18–58.
• D. Cohen. Les langues chamito-semitiques. Paris: CNRS, 1985.
• I. Gelb. La lingua degli amoriti, Academia Nazionale dei Lincei. Rendiconti 8, no. 13 (1958): 143–163.
• H. B. Huffmon. Amorite Personal Names in the Mari Texts: A Structural and Lexical Study. Baltimore, 1965.
• Remo Mugnaioni. “Notes pour servir d’approche à l’amorrite” Travaux 16 – La sémitologie aujourd’hui. Aix-en-Provence: Cercle de Linguistique d’Aix-en-Provence, Centre des sciences du language, 2000, p. 57–65.
• M. P. Streck. Das amurritische Onomastikon der altbabylonischen Zeit, vol. 1: Die Amurriter, Die onomastische Forschung, Orthographie und Phonologie, Nominalmorphologie. Alter Orient und Altes Testament Band 271/1. Münster, 2000.
• Asher-Greve, Julia M.; Westenholz, Joan G. (2013). Goddesses in Context: On Divine Powers, Roles, Relationships and Gender in Mesopotamian Textual and Visual Sources (PDF). ISBN 978-3-7278-1738-0. 
• Beaulieu, Paul-Alain (2003). The pantheon of Uruk during the neo-Babylonian period. Leiden Boston: Brill STYX. ISBN 978-90-04-13024-1. OCLC 51944564. 
• Beaulieu, Paul-Alain (2005). „The God Amurru as Emblem of Ethnic and Cultural Identity”. Ur.: Soldt, Wilfred H. van; Kalvelagen, R.; Katz, Dina. Ethnicity in Ancient Mesopotamia. Leiden: Nederlands Instituut voor het Nabije Oosten. ISBN 978-90-6258-313-3. OCLC 60116687. 
• Edzard, Dietz-Otto (1987), „Martu A. Gott”, Reallexikon der Assyriologie (na jeziku: nemački), Pristupljeno 2022-07-08 
• George, Andrew R. (1993). House most high: the temples of ancient Mesopotamia. Winona Lake: Eisenbrauns. ISBN 0-931464-80-3. OCLC 27813103. 
• Klein, Jacob (1997). „The God Martu in Sumerian Literature”. Ur.: Finkel, I. L.; Geller, M. J. Sumerian Gods and their Representations. ISBN 978-90-56-93005-9. 
• Lambert, Wilfred G. (1970). „Objects Inscribed and Uninscribed”. Archiv für Orientforschung. Archiv für Orientforschung (AfO)/Institut für Orientalistik. 23: 46—51. ISSN 0066-6440. JSTOR 41637307. Pristupljeno 2022-07-08. 
• Rahmouni, Aicha (2008). Divine epithets in the Ugaritic alphabetic texts. Leiden Boston: Brill. ISBN 978-90-474-2300-3. OCLC 304341764. 
• Schwemer, Daniel (2008). „The Storm-Gods of the Ancient Near East: Summary, Synthesis, Recent Studies: Part II”. Journal of Ancient Near Eastern Religions. Brill. 8 (1): 1—44. ISSN 1569-2116. doi:10.1163/156921208786182428. 
• Sharlach, Tonia (2002). „Foreign Influences on the Religion of the Ur III Court”. General studies and excavations at Nuzi 10/3. Bethesda, Md: CDL Press. ISBN 1-883053-68-4. OCLC 48399212. 
• Wiggins, Steve (2007). A reassessment of Asherah: with further considerations of the goddess. Piscataway, NJ: Gorgias Press. ISBN 978-1-59333-717-9. OCLC 171049273. 

Spoljašnje veze

• Amorites in the Jewish Encyclopedia