Ana Diogen
| Ana | |
|---|---|
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | druga pol. 11. veka |
| Datum smrti | prva pol. 12. veka |
| Mesto smrti | Srbija |
| Porodica | |
| Supružnik | Uroš I Vukanović |
| Potomstvo | Uroš II, Beloš, Desa, Jelena, Marija |
| Srpska velika županica | |
| Period | prva pol. 12. veka |
Ana (druga pol. 11. veka — prva pol. 12. veka) je bila supruga srpskog velikog župana Uroša I Vukanovića (um. oko 1145. godine) i majka potonjih srpskih velikih župana Uroša II, Beloša i Dese, a takođe i majka ugarske kraljice Jelene i kneginje Marije.[1][2][3][4] Poznata je samo na osnovu poznijih izvora. Njeno ime (Ana) zabeleženo je u nekim starim srpskim rodoslovima, gde se pominje kao supruga Bele Uroša, koji se u istoriografiji prepoznaje kao veliki župan Uroš I.[5][6]
Isti rodoslovi beleže da je Ana bila ćerka francuskog kralja, ali taj navod nije prihvaćen u istoriografiji,[7][8][9] pošto se veća vrednost poklanja svedočenju italijanskog hroničara Pjetra Rancana, koji je za vreme službe na ugarskom dvoru od 1488. do 1490. godine sastavio delo pod nazivom "Epitome rerum Hungarorum", u kome je zabeležio da je neimenovana majka ugarske kraljice Jelene, supruge kralja Bele II (1131-1141), bila sestričina neimenovanog vizantijskog cara (lat. Eius uxor matrona singulari prudentia Helena dicta est, quam perhibent neptem ex sorore fuisse Constantinopolitani imperatoris).[10]
Na osnovu svedočenja Ane Komnine takođe je poznato da se Uroš zajedno sa bratom Stefanom Vukanom nalazio u grupi srpskih velikaša koji su 1094. godine poslati u Carigrad kao taoci,[11][12] te se stoga pretpostavlja da je njegov brak sa carevom sestričinom mogao biti sklopljen upravo za vreme njegovog zatočenja u vizantijskoj prestonici. Na osnovu tih podataka, istoričari su pokušavali da pruže odgovor na pitanje o mogućem identitetu Uroševe supruge, koja je prema različitim pretpostavkama mogla biti srodnica vizantijskih careva Aleksija I (1081-1118) i Jovana II (1118-1143).[13][14][15]
Prema jednoj od tih pretpostavki, Uroševa supruga je bila Ana Diogenisa, ćerka Konstantina Diogena i Teodore Komnine, koja je bila sestra cara Aleksija I. Pošto za pretpostavku o Aninom poreklu iz porodice Diogena ne postoji neposredna potvrda u izvorima, pitanje o identitetu Uroševe supruge se u nauci i dalje smatra otvorenim.[16][17]
Pomenuta pretpostavka o poreklu od porodice Diogena proistekla je iz starijih navoda po kojima je Ana, supruga srpskog velikog župana Stefana Nemanje, bila ćerka vizantijskog cara Romana IV Diogena (1067-1071), što je u istoriografiji odbačeno kao hronološki nemoguće, a dodatnim analizama je pokazano da je podatak o caru Romanu kao Aninom ocu nastao naknadnim dodavanjem, koje se našlo i u nekritički priređenom izdanju žitija iz 1794. godine, odakle se potom proširilo po literaturi.[18]
Potomstvo
[uredi | uredi izvor]Srpski veliki župan Uroš I i njegova supruga Ana imali su sledeće potomstvo:
U nekim rodoslovima se kao sin Bele Uroša i Ane pominje i Zavida, pretpotavljeni otac srpskog velikog župana Stefana Nemanje.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Kalić 1970, str. 22-23.
- ^ Kalić 1981, str. 200.
- ^ Kalić 1986, str. 21–35.
- ^ Kalić 1997, str. 63–81.
- ^ Stojanović 1883, str. 30.
- ^ Stojanović 1927.
- ^ Engel 1801, str. 191.
- ^ Kovačević 1900, str. 39.
- ^ Živković 2006, str. 131.
- ^ Kulcsár 1977, str. 119.
- ^ Krekić 1966, str. 389.
- ^ Živković 2006, str. 127.
- ^ Wertner 1888, str. 65-68.
- ^ Wertner 1891a, str. 543.
- ^ Wertner 1891b, str. 8-13.
- ^ Vajay 1979, str. 21-22.
- ^ Farkas 2016, str. 87-118.
- ^ Radojčić 1913, str. 528–531.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Vajay, Szabolcs (1979). „Byzantinische Prinzessinnen in Ungarn” (PDF). Ungarn-Jahrbuch. 10: 15—28.
- Engel, Johann Christian (1801). Geschichte des Ungrischen Reichs und seiner Nebenländer, III: Geschichte von Serwien und Bosnien. Halle: Gebauer.
- Živković, Tibor (2006a). Portreti srpskih vladara (IX-XII vek). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
- Kalić, Jovanka (1970). „Raški veliki župan Uroš II”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 12: 21—39.
- Kalić, Jovanka (1981). „Srpski veliki župani u borbi s Vizantijom”. Istorija srpskog naroda. 1. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 197—211.
- Kalić, Jovanka (1986). „Kneginja Marija”. Zograf: Časopis za srednjovekovnu umetnost. 17: 21—35.
- Kalić, Jovanka (1997). „Župan Beloš”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 36: 63—81.
- Kalić, Jovanka (1998). „Evropa i Srbi u XII veku”. Glas SANU. 384 (10): 95—108.
- Kovačević, Ljubomir (1900). „Nekolika pitanja o Stefanu Nemanji: Prilog kritici izvora za srpsku istoriju HII. veka”. Glas SKA. 58: 1—108.
- Krekić, Bariša (1966). „Ana Komnina”. Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije. 3. Beograd: Vizantološki institut. str. 367—394.
- Kulcsár, Petrus, ur. (1977). Pietro Ranzano: Epithoma rerum Hungararum id est annalium omnium temporum, liber primus et sexagesimus. Budapest: Akadémiai Kiadó.
- Radojčić, Nikola (1913). „Prvo izdanje Teodosijeva Žitija Sv. Save”. Srpski književni glasnik. 30: 528—531.
- Stojanović, Ljubomir (1883). „Srpski rodoslovi i letopisi”. Glasnik Srpskog učenog društva. 53: 1—160.
- Stojanović, Ljubomir (1927). Stari srpski rodoslovi i letopisi (PDF). Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda: Prvo odeljenje. 16. Beograd: Srpska kraljevska akademija.
- Farkas, Csaba (2016). „A basileus unokahúga” (PDF). Fons: Forráskutatás és Történeti Segédtudományok. 23: 87—118.
- Wertner, Moriz (1888). „Zur Genealogie der Nemanjiden: Eine Widerlegung”. Der Deutsche Herold. 19: 65—68.
- Wertner, Moriz (1891a). „Die fürstlichen Nemanjiden: Beiträge zur Kenntniss der ungarisch-serbischen Beziehungen”. Ungarische Revue. 11: 536—571.
- Wertner, Mór (1891b). A középkori délszláv uralkodók genealogiai története. Temesvár: Nyomatott a Csanád-egyházmegyei könyvsajtón.
| Normativna kontrola: Ljudi |
|---|
