Пређи на садржај

Љубомир Стојановић

С Википедије, слободне енциклопедије
Љубомир Стојановић
Лични подаци
Датум рођења(1860-08-18)18. август 1860.
Место рођењаУжице, Кнежевина Србија
Датум смрти16. јун 1930.(1930-06-16) (69 год.)
Место смртиПраг, Чехословачка
НародностСрбин
УниверзитетВелика школа
Професијафилолог
Политичка каријера
Политичка
странка		Народна радикална странка
Самостална радикална странка
Републиканска странка
Потпис
Љубомир Стојановић.

Љубомир Стојановић (понекад помињан као Љуба Стојановић; Ужице, 6/18. август 1860 — Праг, 16. јун 1930) био је српски филолог, академик и политичар. Стојановић је био редовни члан Српске краљевске академије, оснивач Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Филолог и историчар по образовању, Љубомир Стојановић је завршио Филозофски факултет Велике школе у Београду, а усавршавао се у Бечу, Петрограду и Лајпцигу. Стојановић је најпре био гимназијски професор, а потом професор на Великој школи у Београду од 1891. до 1899. године. У политику је ушао 1897, као члан Народне радикалне странке. Као оснивач и председник Самосталне радикалне странке, произашле из издвајања млађих радикала из Народне радикалне странке, после 1901. године (странка званично од 1905) био је више пута министар просвете и црквених дела (1903, 1904, 1906, 1909).У два наврата био је и председник самосталске владе (1905-1906). Избори које је спровела самосталска влада Љубомира Стојановића (23. јула 1905), остали су запамћени као најслободнији у низу парламентарних избора спроведених по Уставу од 1903. године. Државни саветник био је од 1910. до 1912, током Првог светског рата

После Првог светског рата Стојановић је био један је од оснивача Републиканске странке и први председник њеног Главног одбора. Од 1913 до 1923. године био је секретар Српске краљевске академије наука, будуће Српске академије наука и уметности; врло активан на научном пољу. Стојановић је објавио издања великог броја старих рукописа, докумената, записа, натписа, родослова и писама: Мирослављево јеванђеље, Стари српски натписи и записи (6 књ.), Стари српски родослови и летописи, каталоге рукописа Српске краљевске академије, Народне библиотеке у Београду и друго. Стојановић је објављивао и критички приређена дела Вукова, укупно 17 томова, од којих је најзначајнија Вукова преписка. Писао је и приређивао уџбенике граматике за средње школе, студије о старим српским штампаријама, српским црквама од 15. до 16. века, о архиепископу Данилу, а као најзначајније дело издваја се биографија Живот и рад Вука Стефановића Караџића. Први је у научним круговима писао о Благајској плочи.

Описиван је као моралиста у политици: „Други један цензор јавних нарави, Љуба Стојановић, више се бунио на људе што су онакви какви су, него што је испитивао зашто су такви. С његовим, у неку руку, тоталитарним схватањем демократије, на лењир изведене, савршене у поретку и људима, он је у потцењивању свега данашњег полазио од онога што би у далекој будућности једног дана требало бити, зато је свој суд о свему секао као на пању. Прилазити „необрађеним масама“ са тежњом да их разуме и стрпљиво их преображава, он није умео. С тим и таквим непоткупљивим ставовима, Љуба Стојановић ни на који начин није желео удовољавати вољи бирача, и зато је приликом постављања његове кандидационе листе у округу, објашњавања са народом, уместо њега, то морао чинити неко други. Несавитљив у свом моралном аскетизму, независан од свега и свакога и готов на свако лично самопрегоревање, Љуба Стојановић није могао да појми да свако други није у стању да поступа као он, у каквим год приликама био - личним, породичним, с каквом год главом и оптерећењем у глави...“

Објавио је монументално дело о средњовековним српским изворима „Стари српски записи и натписи“ у 6. томова: 1. књига 1902. на 480 страна; 2. 1903. године на 482 стране; 3. 1905. године на 487 страна; 4. 1923. године на 227 страна; 5. 1925. године на 334 стране; 6. 1926. године на 347 страна.

Лазар Томановић је о њему записао да је умро у једном Санаторијуму у Прагу, са жељом да му при сахрани не долазе људи, да нема венаца ни говора. Пошто је волео независност, повукао се из политике у Академију, као њен секретар, да се бави српском историјом. Одбио је државну пензију. Своје велико имање је оставио Српском семинару београдског Универзитета. На Цетињу су се њих двојица (Томановић и Стојановић) срели као два антипода, јер је Стојановић био републиканац, али су имали мирни академски разговор. Томановић је сматрао да је Стојановић у противуречју, јер је био за републику, а изучавао је српску историју.[1] У Ужицу је постојала његова родна кућа, али је срушена априла 2016. године.[2][3][4]

По њему је названа награда коју Матица српска додељује за најбоље мастер радове из области српског језика.[5]

Важнија дела

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Томановић 2018, стр. 523.
  2. ^ Неизвесна судбина куће Љубомира Стојановића (РТС, 4. март 2015)
  3. ^ Срушили родну кућу оца србистике да би градили станове („Политика“, 14. април 2016)
  4. ^ Отисак палца у Ужицу („Политика“, 16. април 2016)
  5. ^ Матица српска установила награду („Вечерње новости”, 1. новембар 2021)

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Љубомир_Стојановић&oldid=28532112”