Anglo-francuski rat (1202—1204)
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Dodati reference i formatirati. (februar 2018) |
Francuska monarhija nikako nije mogla znatnije da ojača dok god su kraljevi Engleske držali Normandiju, Men, Anžu i Akvitaniju, a pogotovu što se engleski kraljevi nisu zadovoljavali onim što imaju na evropskom kopnu. Prebogato Vojvodstvo Normandija se gotovo graničilo sa Parizom. Kada je 1180. godine Filip II došao na francuski presto shvatio je da mu glavni cilj mora biti slamanje moći dinastije Plantageneta. U početku svoje vladavine Filip II nije mogao ništa sem da nastavi staru politiku francuskih kraljeva - spletkarenje, i da čeka i nada se.
Početkom 1190. godine Filip II je u nadi da će osloboditi Hristov grob koji su zauzeli muslimani krenuo u Svetu zemlju zajedno sa engleskim kraljem Ričardom I Lavlje Srce u Treći krstaški rat. Nije oslobodio Jerusalim, ali je tokom opsade Akre ispunio svoj zavet i tu je izgubio zdravlje. U julu 1191. godine Filip II Avgust je objavio odluku da zbog lošeg zdravlja napušta Palestina i preko Rima, Sijene i Milana i Alpa, pre nego što će pasti veliki snegovi, vratio se u svoju zemlju, ali bez jednog oka i mnogo razdražljiviji i nespokojniji no što je bio kada je krenuo. Verovatnije je da je pravi razlog povratka Filipa II bio političke prirode. Naime, grof Filip I od Flandrije je umro i francuski kralj je požurio da obezbedi deo nasleđa koji je pripadao njegovoj ženi. Uz to, mogla mu se ukazati prilika da prigrabi i neke zemlje engleskog kralja dok je on je još bio u Palestini.
Ubrzo pošto je stigao u Francusku, Filip II je predao senešalu Normandije dokument, tvrdeći da je to ugovor na koji je Ričard I „Lavljeg Srca“ pristao na Siciliji i po kome je Filip II dobio veliki deo Normandije. Kada je senešal odbio da ispoštuje ugovor bez neposrednog naloga od engleskog kralja, Filip II je pozvao svoju vlastelu u napad na Normandiju. Ali, s obzirom da je Ričard I bio krstaš, njegove zemlje su bile pod papskom zaštitom i vlastela je odbila da krene u pohod. Filip II se tada ponovo okrenuo spletkama, sklopivši savez sa Ričardovim bratom Jovanom. Francuski kralj je trebalo da pomogne Jovanu da postane kralj Engleske, Jovan bi za uzvrat trebalo da mu preda sve kontinentalne posede svoje kuće. Glasine o ovoj zaveri ubrzo su se proširile i Ričard I „Lavljeg Srca“ je požurio da se vrati iz Palestine. Time su Filipovi se planovi opet osujetili. Ostalo mu je samo da pokuša da se odupre svom neustrašivom protivniku i mnogo sposobnijem vojskovođi tog vremena u dugačkom i iscrpljujućem ratu. Kada je 1199. godine Ričard I „Lavljeg Srca“ poginuo u sukobu sa jednim sitnim vlastelinom u Poatuu, namera francuskog kralja nije daleko odmakla.
Ubrzo je Filip II shvatio da će naslednik Ričarda I „Lavljeg Srca“ Jovan bez Zemlje biti ipak manje težak protivnik. Iako je bio sposoban vojskovođa i upravljač, Jovan nije imao lične osobine svog brata i nije mogao da zadrži poverenje i odanost svojih barona. Nesiguran i nesposoban da duže istraje u nekom vojnom poduhvatu - zbog čega je i dobio podrugljivi nadimak mlitavi mač - svirep i nepouzdan u meri koja se ipak nije mogla tolerisati jednom plemiću, makar i njegovog ranga, seksualno nezajažnjiv i razoran on je neprekidno kršio moralne hrišćanske zabrane i gazio prava viteške Etikaetike. Nije bilo iole lepe gospe ili gospođice, žene ili ćerke nekog grofa, barona ili bilo kog drugog da je nije iskoristio, ako ne uz njen pristanak, onda obećanjima, ucenama ili naprosto silom. Pored toga, imao je i suparnika koji je polagao pravo na englesku krunu. Bio je to njegov bratanc Artur Bretanjski, vojvoda od Bretanje i grof od Anžua, sin njegovog straijeg brata Džefrija. Filip II je pažljivo sprovodio pripreme. Dok je čekao da mu Jovan pruži pravu priliku, pokušao je da stekne Arturovo prijateljstvo i skupljo je novac za ratnu blagajnu. Prilika mu se ubrzo ukazala kada se Jovan oženio verenicom jednog od njegovih vazala Iga X Lizinjana, grofa od La Marša u Poatuu. Gnevni grof od La Marša požalio se sudu francuskog kralja. Jovan je, naravno, odbio da se odazove na sudski poziv, pa su mu presudom bili oduzeti posedi koje je držao kao vazal francuske krune. Filip II je zatim sklopio savez sa Arturom, ustupio mu nešto trupa i napao Normandiju, a Artur je ušao u Poatu. Dok je Artur opsedao zamak Mirabo, gde je živela njegova baba, ostarela kraljica Eleonora od Akvitanije, Jovan ga je iznenada napao i zarobio. Artur je hitno bio otpremnjen u Jovanov zamak u Falezu i tu mu se izgubio svaki trag. Ne postoje neoborivi dokazi da je bio ubijen po naređenju engleskog kralja. Arturovi vazali iz Bretanje i Anžua odmah su insistirali da njihov gospodar bude oslobođen, a kada je to Jovan bez Zemlje odbio, prešli su na stranu francuskog kralja.
Filip II je uspeo da prištedi dosta novac i nije se ustručavao da ga korsiti na na načine koji bi njemu najviše odgovarali. Ako bi mogao da potkupi zapovednika nekog zamka to je i činio. Ako potkupljivanje nije uspevalo, dovodio je najamnike. Jovan bez Zemlje nije imao toliko novca a ni poverenje svojih ljudi. Francuski kralj je postepeno zauzimao engleske tvrđave i velike gradove u Normandiji. Zatim je prešao u Turenu i uspešno opsedao utvrđenja Šinon i Loš. Do kraja 1205. godine zagospodario je Normandijom, Menom, Anžuom i Turenom, a potčinila mu se i većina vlastelina iz Poatua. Jovan bez Zemlje je odbijao da ovo prihvati kao poraz. Pokušavao je u Engleskoj da sakupi novac kako bi povratio svoje posede u Francuskoj i sklopio je čitav niz saveza sa svojim sestrićem, carem Otonom IV i sa kneževima iz doline Rajne kao i sa svim francuskim vazalima koji su se dali potkupiti.