Andrija Habuš

andrija habuš
Andrija Habuš
Lični podaci
Datum rođenja	(1913-09-17)17. septembar 1913.
Mesto rođenja	Sveta Marija, kod Čakoveca,, Austrougarska
Datum smrti	18. jun 1944.(1944-06-18) (30 god.)
Mesto smrti	Brezovice, kod Krupnja, Područje Vojnog zapovednika u Srbiji, Nacistička Nemačka
Profesija	tekstilni radnik
Porodica
Supružnik	Vukica Mitrović
Delovanje
Član KPJ od	1935.
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba

Andrija Habuš (Sveta Marija, kod Čakoveca, 17. septembar 1913 — Brezovice, kod Krupnja, 18. jun 1944) bio je komunistički revolucionar i učesnik Narodnooslobodilačke borbe.

Još kao učesnik gimnazije u Varaždinu, 1930. postao je član tada ilegalnog Saveza komunističke omladine (SKOJ), a svoju političku aktivnost nastavio je dolaskom na studije u Zagreb, gde je delovao u studentskom pokretu. Početkom 1935. primljen je u članstvo Komunističke partije (KPJ), nakon čega je učestvovao u akcijama radničkog pokreta. U proleće 1935. učestvovao je u predizbornoj kampanji i agitaciji za Udruženu opoziciju, zbog čega je bio uhapšen. Krajem iste godine, usled policijskog progona, morao je da napusti Zagreb i zaposli se kao tekstilni radnik.

Početkom 1936. došao je u Beograd, gde se odmah uključio u rad sindikalne i partijske organizacije, aktivno delujući među beogradskim tekstilnim radnicima. Tokom 1938. radio je na stvaranju Stranke radnog naroda, a od 1939. delovao je u Savezu bankarskih činovnika. Zajedno sa suprugom Vukicom Mitrović bio je jedan od najaktivnijih sindikalnih i partijskih aktivista Beograda, zbog čega je više puta hapšen i proganjan od policije. Početkom 1941. postao je član Okružnog komiteta KPJ za Beograd.

Nakon okupacije Jugoslavije, prešao je na rad u Zemun, gde je radio na organizovanju pokreta otpora. Avgusta 1941. bio je uhapšen, ali se nakon bekstva iz zatvora vratio u Beograd. Na teren Kosmaja, upućen je oktobra 1941, gde je kao sekretar Sreskog komiteta KPJ rukovodio akcijama Kosmajskog NOP odreda i aprila 1942. bio teško ranjen. U svojstvu instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, avgusta 1942. je upućen na teren Požarevca, a marta 1943. prebačen na teren Valjeva. Najviše je delovao u Rađevini, radeći na stvaranju partijskih organizacija i partizanskih grupa. Opkoljen od četnika u selu Brezovice, izvršio je samoubistvo juna 1944, kako ne bi živ pao u zarobljeništvo.

Biografija

Rođen je 17. septembra 1913. godine u selu Sveta Marija, kod Čakoveca. Poticao je iz siromašne zemljoradničke porodice. Njegovi roditelji Josip i majka Gizela, rođena Šurdi, imali su četvoricu sinova — Miška, Josipa, Andriju i Viktora. Ionako loše, materijalno stanje porodice naglo se pogoršalo 1921, kada je umro Andrijin otac Josipa, nakon čega se njegova majka danonoćnim radom trudila da othrani decu. Njeni roditelji, su još 1915. kada je napunio dve godine uzeli Andriju kod sebe u Kotoribu. Ovde je odrastao i završio četiri razreda osnovne škole. Baba i deda su želeli da postane činovnik, pa su ga poslali kod tetke u Križevce, gde je završio pet razreda gimnazije. Potom je prešao kod ujaka u Bjelovar, gde je šesti razred gimnazije. Kako su se u međuvremenu pogoršalo porodično materijalno stanje, morao se vratiti u Kotoribu, a dalje školovanje je nastavio u Varaždinu, uz svakodnevno putovanje vozom. Maturirao je juna 1933. godine.

Odrastajući u siromaštvu, rano je uvideo socijalnu nepravdu, a na njegovo političko opredeljenje značajno je uticao stari revolucionar Josip Radmanić, koji je bio učesnik u Mađarskoj revoluciji 1919. godine. On ga je upoznao sa komunizmom i zainteresovao ga za levičarsku literaturu, radnički pokret i njegovu borbu za pravednije društvene odnose. Ovo je uticalo da Andrija, 1930. godine, kao učenik sedmog razreda varaždinske gimnazije postane član ilegalnog Saveza komunističke omladine (SKOJ). Kako je rano počeo da proučava marksističku literaturu, za kratko vreme je postao jedan od najboljih marksista u svojoj generaciji.

Partijska aktivnost u Zagrebu 1933—1935.

Godine 1933. upisao je Filozofski fakultet na Zagrebačkom sveučilištu. U to vreme se na sveučilištu i među studentima, sve više osećao uticaj ilegalne Komunističke partije. Održavani su sastanci, štrajkovi i demonstracije, koji su označavali početak sve otvorenije borbe protiv vladajućeg režima Kraljevine Jugoslavije. Pored odlazaka na predavanja, kao i učešća u studentskom pokretu, Andrija je zbog lošeg materijalnog položaja prihvatao svakog posla. Decembra 1933. otišao je na odsluženje vojnog roka. Pošto je bio student, služio je đački rok od devet meseci, a nakon odsluženja dovio je čin rezervnog potporučnika. Kada se u jesen 1934. vratio u Zagreb, prešao je sa Filozofskog na Poljoprivredno-šumarski fakultet, jer su tamo bili povoljniji uslovi za studiranje. Ovde je blisko sarađivao sa Stevanom Nikolićem, sekretarom fakultetskog rukovodstva SKOJ i članom Sveučilišnog komiteta SKOJ, koji ga je početkom 1935. primio u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Proslava prvog maja, rad Maksimilijana Luča

Nakon prijema u KPJ, počeo je da obavlja odgovorne partijske funkcije na fakultetu i van njega — bio je član fakultetskog komiteta SKOJ, a nakon odlaska Nikolića, 1935. i sekretar ovog komiteta. Bio je organizator mnogih akcija, u kojima su učestvovali studenti Poljoprivredno-šumarskog fakulteta. U jesen 1934, prilikom izbora za Upravu stručnog udruženja pobedili su kandidati, koje je predložila skojevska organizacija. Bila je ovo prva velika pobeda studenata-komunista na Zagrebačkom sveučilištu. Iste godine, prilikom proslave godišnjice Velike oktobarske socijalističke revolucije, studenti agronomije su bili najaktivniji, a jedan od njih je pred prisutnima razvio crvenu zastavu. Zahvaljujući dobroj organizaciji, niko do 400 učesnika ovog skupa nije bio uhapšen.

Uporedo sa političkim radom na fakultetu, Andrija je učestvovao i u akcijama radničkog pokreta u Zagrebu. Krajem 1934. bio je jedan od organizatora štrajka pekarskih radnika, a u proleće 1935. je pomagao u organizaciji štrajka u fabrici „Gaon”. Iste godine, aktivirao se i u radu Sindikata živežarskih radnika, gde je izvesno vreme radio kao sindikalni funkcioner. Po zadatku KPJ, radio je i u Hrvatskom društvu Međumuraca, gde je svojim političkim radom doprineo da ovo društvo postane stecište opoziciono raspoloženih ljudi iz Međumurja i da se aktivnije povežu i uključe u borbu radničkog pokreta. Posebno se angažovao u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore maja 1935, kada je u donjem Međumurju istupao na konferencijama i zborovima Udružene opozicije. Posebno se angažovao na raskrinkavanju profašističke politike Jugoslovenske narodne stranke i njenog lidera Svetislava Hođere, a tumačio je i politiku Komunističke partije, zbog čega je aprila 1935. uhapšen. U policiji je bio pretučen, ali je zbog nedostatka dokaza i opšte situacije oko izbora pušten, nakon čega je zajedno sa bratom Viktorom proteran u rodno mesto.

Nakon kraćeg zadržavanja u Svetoj Mariji, ilegalno se vratio u Zagreb, gde je pod imenom Nedeljko Boban nastavio sa partijskim radom. Policija je nakon pola godine traganja za njim, uspela je da ga uhapsi prilikom provale u zagrebačku partijsku organizaciju, u jesen iste godine. Za vreme provale policija je pooštrila kontrolu u gradu, pa je bio otkriven i uhapšen. Policija nije uspela da ga dovede u vezu sa uhapšenim komunistima, pa je nakon mesec i po dana provedenih u pritvoru, bio stražarno sproveden u rodno mesto. Tokom boravka u rodnom kraju, među omladinom je širio komunističke ideje i ilegalnu literaturu, pomagao u formiranju partijske organizacije u Kotoribi i dr. Kako su mu uslovi za život u rodnom mestu bili veoma loši, a nije mogao da nastavili fakultet ili dobije posao u državnoj službi, odlučio je da se zaposli kao nekvalifikovani radnik. Pošto je bio poznat zagrebačkoj policiji, posao je potražio u Sarajevu, gde se zaposlio u fabrici čarapa „Ključ”. Za kratko vreme, u fabrici je završio kurs i stekao polukvalifikaciju, ali se i upoznao sa teškoćama radničkog života.

Revolucionarni rad u Beogradu 1936—1938.

U proleće 1936. Andrija Habuš je došao u Beograd, gde se kao polukvalifikovani radnik zaposlio u Štofari Vlade Ilića na Karaburmi. Ovde se odmah povezao sa Vukicom Mitrović, koja je bila sindikalni funkcioner Mesne podružnice Sindikata tekstilno-odevnih radnika. Veoma brzo se angažovao u pridobijanju radnika štofare za Ujedinjene radničke sindikate (URS), a delovao je i u drugim fabrikama. Tokom 1936. i 1937. radio je kao bibliotekar u Mesnoj podružnici sindikata i veoma se angažovao na ovom poslu, dopunivši biblioteku revolucionarnom beletristikom i legalnom marksističkom literaturom. Svojim radom je mnogo doprineo populisanju ove literature, ali i uopšteno knjiga, među radnicima, a posebno radničkom omladinom.

Talac, spomenik kožarskom radniku u Gradskom parku u Zemunu, rad Borisa Kalina

Kako je postigao dobre rezultate na pridobijanju radnika u Štofari Vlade Ilića, po dogovoru sa sindikatom je završio štrikerski kurs i početkom 1937. se zaposlio u fabrici pletenih proizvoda „Moravija”, u kojoj su uslovi za sindikalno delovanje bili veoma slabi, a većina organizovanih radnike pripadala je prorežimskom Jugoslovenskom radničkom sindikatu (JUGORAS), čiji je predsednik bio Dragiša Cvetković. Uz pomoć, Stevana Jovičića i Jovana Dukića, koji su se sredinom iste godine, takođe zaposlili u „Moraviji”, uspeo je da formira partijsku ćeliju i stvori aktiv od tridesetak radnika, koji su delovali u akcijama revolucionarnog radničkog pokreta. Kako je njegov rad na okupljanju radnika bio zapažen, krajem 1937. ga je otpustio lično vlasnik fabrike. Zajedno sa Vukicom Mitrović, Stevanom Dukićem, Anđom Ranković, Životom Jevtovićem, Lepom Stamenković i dr, decembra 1937. pomagao je u organizaciji i vođenju štrajka 950 radnika u „Beogradskoj tekstilnoj industriji AD”, koji je trajao 30 dana i uspešno je završen. Učestvovao je i u demonstracijama i manifestacijama protiv tadašnjeg vladajućeg režima Kraljevine Jugoslavije, a često je bio i učesnik obračuna sa žandarmerijom. Prilikom manifestacija povodom dočeka francuskog ministra inostranih poslova Ivona Delbosa, 12. decembra 1937. Andrija je bio teško ranjen. Tokom manifestacije, kojom su građani Beograda izražavali simpatije prema Vladi narodnog fronta Francuske, došlo je do sukoba sa žandarmima. Izrevoltiran brutalnošću policije, Andrija je skočio na jednog žandarma i oborio ga na zemlju, ali ga je tada drugi žandarm bajonetom ubo u stomak.

Februara 1938. Andrija se oženio Vukicom Mitrović, svojom partijskom drugaricom, koju je upoznao odmah po dolasku u Beograd. Kako su oboje bili partijski angažovani, ali i poznati policiji, često su menjali stanove, a ponekad su i živeli u ilegali. Sve to se održavalo i na njihove bračne odnose, ali su oni uvek skladan bračni par. Pod Vukicinim uticajem, u jesen 1938. upisao se na Pravni fakultet u Beogradu, ali je već nakon prvog semestra morao odustati od studija, jer je prešao u ilegalnost. Početkom 1938. bio je sekretar Mesne podružnice Sindikata tekstilno-odevnih radnika, koja je obuhvatala sve tekstilne radnike na teritoriji Beograda, a u julu je prešao u Savez metalskih radnika Jugoslavije. Uporedo je bio angažovan na raznim partijskim zadacima, a posebno se angažovao u radu na stvaranju legalne partije — Stranke radnog naroda. Kao sindikalni funkcioner bio je povezan sa Inicijativnom odborom ove stranke za Srbiju, u kome su bili Pavle Pavlović, Ljuba Radovanović, Veselin Masleša, Mirko Tomić i Branko Solarić, i po njihovim direktivama radio među beogradskim radnicima. Ceneći njegovu aktivnost, Inicijativni odbor ga je predložio za poslaničkog kandidata na parlamentarnim izborima. Ove planove omela je policijska provala u partijsku organizaciju Beograda, kada su uhapšena 32 člana KPJ, među kojima i neki članovi Inicijativnog odbora. Kako su Andrija i Vukica par dana pre hapšenja promenili stan, policija nije uspela da ih uhapsi. Tada su bile raspisane poternice za njima, a oni su prešli u ilegalnost.

Revolucionarni rad u Beogradu 1939—1941.

Po odluci KPJ, Andrija i Vukica su se sve do proleća 1939. nalazili u ilegalnosti, kada se Andija prijavio Državnom sudu za zaštitu države. Na ovaj način, izbegao je policijsko hapšenje i eventualnu torturu, jer je bio direktno sproveden u istražni zatvor na Adi Ciganliji, gde je ostao sve do početka suđenja. Na suđenju održanom juna 1939. bio je usled nedostatka dokaza oslobođen i pušten na slobodu, ali ga je policija proterala u rodno mesto. U toku jula se ponovo vratio u Beograd i zaposlio kao službenik u Savezu nabavno-prodajnih zadruga, a od avgusta iste godine je bio član Saveza bankarskih osiguravajućih trgovačkih i industrijskih činovnika (SBOTIČ). Kao partijski radnik, tada se našao u novoj situaciji jer je delovao među službenicima i činovnicima, a ne radnicima kao do tada. Ipak u radu je imao uspeha i određeni broj njih je uključio u revolucionarni radnički pokret. Uporedo sa ovim, radio je i na drugim partijskim zadacima. Prisustvovao je skojevskim sastancima i sastancima Združene omladine u okviru Saveza nabavno-prodajnih zadruga i pomagao im u radu. Održavao je veze i sa tekstilnim radnicima i prisustvovao njihovim partijskim i sindikalnim sastancima. Bio je izvesno vreme sekretar partijskog biroa tekstilnih radnika i sekretar Rejonskog komiteta KPJ u Beogradu.

Revolucionarka Vukica Mitrović (1912—1941), supruga Andrije Habuša

Istovremeno sa sindikalnim i partijskim dužnostima, nastavio je rad na organizovanju Stranke radnog naroda, koja je trebala da predstavlja legalna oblik rada KP Jugoslavije. Kada je jula 1939. formiran Mesni odbor ove stranke u Beogradu Andrija je postao njegov sekretar, a pored njega članovi su bili — Lepa Perović, Vojin Guzina, Lazar Lazić, Stevan Dukić i dr. Pod njegovim rukovodstvom, mesni odbor je razvio svestranu aktivnost, pa su kasnije stvoreni rejonski odbori, kao i odbori po fabrikama i preduzećima. Pošto rad ove stranke nije bio odobren, aktivnost ovih odbora se odvijala u poluilegalnim uslovima. Mesni odbor organizovao je predavanja o fašizmu, narodnom frontu, Sovjetskom Savezu i drugim tada aktuelnim temama, kojima je prisustvovalo i po 200 radnika. Oktobra 1939. održana je Pokrajinska konferencija Stranke radnog naroda, kojoj je prisustvovalo oko 30 delegata, među kojima i Andrija. Nakon konferencije, Andrija je još izvesno vreme rukovodio Mesnim odborom, a zatim ga je krajem iste godine predao Lepi Perović, s obzirom da je već naredne godine ova partija prestala sa radom.

Aktivno je učestvovao u demonstracijama 14. decembra 1939, tokom kojih je učestvovao u sukobu demonstranata sa žandarmerijom u Aleksandrovoj ulici, nakon čega su demonstranti uspeli da se probiju do Vukovog spomenika. Ovde je policija otvorila vatru na njih, nakon čega je povorka bila razbijena, pa je Andrija sa grupom demonstranata otišao ka Kalenić pijaci. Uveče je i ovde policija otvorila vatru na demonstrante i tom prilikom je bio ranjen Đuro Strugar. Zajedno sa dvojicom drugova, Andrija je Strugara preneo najpre do stana Davida Pajića, a potom i do ordinacije dr Nika Miljanića, gde mu je ukazana lekarska pomoć. Od kraja 1939. pa sve do početka rata, aprila 1941. Andrija je vršio razne partijske dužnosti — sekretara Partijskog biroa tekstilnih radnika, sekretera Rejonskog komiteta KPJ na Karaburmi, instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i člana Okružnog komiteta KPJ za Beograd. Aktivno je učestvovao u partijskom radu — držao je sastanke, predavanja, vodio razgovore sa sindikalnim aktivistima i članovima KPJ, stvarao je marksističke kružoke, organizovao skupljanje Crvene pomoći i dr. Maja 1940. bio je delegat beogradske partijske organizacije na Pokrajinskoj konferenciji KPJ za Srbiju, na kojoj je njegova supruga Vukica bila izabrana u Sekretarijat Pokrajinskog komiteta.

Avgusta 1940. policija je izvršila provalu u partijsku organizaciju Beograda i uhapsila određeni broj članova KPJ. U toku ove provale, otkriven je i Andrijin partijski rad, ali je on uspeo da izbegne hapšenje i morao je preći u ilegalnost. U jesen iste godine došlo je do naglog pogoršanja položaja tekstilnih radnika, pa se zajedno sa drugim grupom partijskih radnika, među kojima su bili Lepa Stamenković, Dragi Stamenković, Zdenka Šegvić, Mitra Mitrović, Marijana Gregoran i dr, angažovao na organizaciji štrajka. Nakon održanog niza sastanaka sa radničkim poverenicima i sindikalnim aktivistima, detaljno je razrađen plan štrajka i određen Štrajkački odbor, na čijem se čelu nalazio Andrija Habuš. Neposredni povod za štrajk tekstilnih radnika bio je otpuštanje starijih radnika iz Štofare Vlade Ilića, početkom decembra 1940. godine. Nakon nekoliko dana štrajka, intervenisala je policija i uhapsila sve članove Štrajkačkog odbora. U zatvoru „Glavnjača” ostao je mesec dana, a isleđivao ga je agent Svetozar Vuković. Uprkos policijskoj torturi odbijao je da bilo šta prizna, a nakon puštanja na slobodu proteran je u rodno mesto.

Nakon povratka u Beograd, februara 1941. prisustvovao je Okružnoj partijskoj konferenciji KPJ za Beograd, na kojoj je izabran novi Okružni komitet, čiji je sekretar bio Bora Marković, a članovi Filip Kljajić, Đuro Strugar, Mirko Tomić, Andrija Habuš, Todor Dukin, Miloš Matijević i dr. Zadatak ovog komiteta bio je da objedini rad partijskih organizacija na teritoriji beogradskog okruga (posavski, kosmajski i podunavski srez), ali bez grada Beograda, gde je delovao Mesni komitet KPJ za Beograd. Andrija je tada u svojstvu člana Okružnog komiteta i instruktora Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju bio zadužen za delovanje u kosmajskom srezu, a pored toga nastavio je da deluje i kao sekretar Rejonskog komiteta KPJ na Karaburmi. Obilazio je partijske organizacije, prisustvovao sastancima, formirao nove organizacije, radio na ideološkom obrazovanju članova i organizovanju političkog rada na selu.

Okupacija i rad u Zemunu 1941.

Andrija je kao istaknuti beogradski partijski aktivista učestvovao u demonstracijama protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, 26. i 27. marta 1941, a nakon vojnog puča i pada Vlade Cvetković-Maček radio je na pripremama za odbranu zemlje. Napad Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju, 6. aprila 1941. zatekli su ga u selu Parcani na Kosmaju, gde je bio u obilasku partijske organizacije. Na vest o napadu, odmah se vratio u razoreni Beograd i istog dana sa grupom od tridesetak drugova krenuo ka Valjevu, kako bi se prijavili vojnom okrugu, koji je tamo bio premešten. U Lajkovcu i Lazarevcu su pokušali da stupe u jedinicu, ali su odbijeni, jer komande nisu imale naređenje u vezi prijema dobrovoljaca. Nakon dolaska u Valjevo, 10. aprila 1941, održan je u kući Miše Pantića, člana Okružnog komiteta KPJ za Valjevo, sastanak kome su između ostalog prisustvovali — Vladimir Dedijer, Mima Jovanović, Đura Mešterović, Andrija Habuš i dr. Na sastanku je izvršena analiza situacije i doneta odluka da Dedijer, sa jednom grupom drugova, pođe u Užice, kako bi se eventualno tamo priključili vojsci, a da se Andrija vrati u Beograd.

Spomenik palim u narodnoj revoluciji 1941—1945. u Zemunu

Prvih dana okupacije Beograda Andrija je živeo poluilegalno, a polovinom maja 1941. je prešao u Zemun, gde je delovao pod ilegalnim imenima Nikola, Plavi i Slovenac. Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju tada je u skladu sa novonastalom situacijom, doneo odluku da se u Zemunu formira Sreski komitet KPJ, pa je tamo uputio Miloša Mamića, člana Pokrajinskog komiteta i Andriju Habuša, člana Okružnog komiteta. Pored formiranja Sreskog komiteta, njihov zadatak je bio da obezbede i siguran kanal za održavanje veze sa partijskom organizacijom u Zagrebu. Odmah po dolasku, oni su formirali Sreski komitet KPJ za Zemun, u koji su ušli — Miloš Mamić (politički sekretar), Andrija Habuš (organizacioni sekretar), Lazar Mamuzić, Silvester Fogl, Pal Šoti i Frida Filipović. Andrija je u Zemunu delovao pod ilegalnim imenima — Nikola, Plavi i Slovenac. Zajedno sa Mamićem, obilazio je partijske i skojevske organizacije, razmatrajući nove uslove ilegalnog partijskog rada, a uskoro su formirali i Sreski komitet SKOJ. Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941, sa Mamićem i Šotiem obilazio je sela zemunskog reza i radio na obezbeđivanju ilegalnih „kanala” i veza, stvaranju punktova, koji bi bili podrška budućim partizanskim odredima. Radio je i na organizovanju štampanja proglasa sa pozivom u borbu protiv okupatora, kao i na stvaranju Narodnooslobodilačkog fonda, stvaranju aktiva žena i dr.

Rad zemunskih ilegalaca nije ostao neopažena od policije, koja je 30. avgusta 1941, blokirala kuću u kojoj se održavao sastanak Sreskog komiteta. Janko Lisjak i Pal Šoti uspeli su da pobegnu, dok je policija uhapsila Miloša Mamića i Andriju Habuša. Zemunska policija nije znala ko su, pretpostavljala je da su aktivisti Narodnooslobodilačkog pokreta, pa ih je ubrzo iz zatvora prebacila u kasarnu kod parka, gde su se tada nalazili uhapšeni taoci i drugi okupacionom režimu sumnjivi građani. Sreski komitet je doznao da policija planira da uhapšene preda Specijalnoj policiji u Beogradu, pa je organizovana akcija njihovog spašavanja. U međuvremenu, Andrija i Silvester Fogl su se prijavili za dobrovoljni rad na preseljenju stvari iz zgrade policije u kasarnu, pa su ovo uspeli da iskoriste za bekstvo. Miloš Mamić i Šandor Major, upeli su uz pomoć Tome Devalda, da pobegnu iz zatvora kroz jedan prozor. Nakon bekstva, skrivali su se jedno vreme kod simpatizera NOP-a, nakon čega su Sreski komitet i Janko Lisjak organizovali njihovo prebacivanje u Beograd.

Delovanje na Kosmaju 1941—1942.

Andrija se vratio u Beograd, sredinom septembra 1941, u vreme masovnih hapšenja beogradskih ilegalaca, što je posebno otežavalo njegovo kretanje po gradu, jer ga je većina agenata Specijalne policije poznavala kao komunističkog aktivistu još od pre rata. Uprkos svim opasnostima, radio je na upućivanju novih boraca u partizanske odrede van Beograda, a najčešće na Kosmaj. Mesni i Okružni komitet KPJ za Beograd rukovodili su na početku ustanka oslobodilačkom borbom u okolini Beograda, a posebno na Kosmaju i Posavini, gde su upućivali nove borce, ali i one članove KPJ, kojima je pretila opasnost od hapšenja. Nakon početka Prve neprijateljske ofanzive, polovinom septembra, veze između partijskih organizacija i partizanskih odreda na terenu sa partijskom organizacijom u gradu, bivala je sve teža, pa je Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju u svojstvu instruktora uputio Andriju Habuša na teren kosmajskog sreza, radi pružanju pomoći partijskom rukovodstvu u rukovođenju oslobodilačkom borbom.

Spomenik borcima Kosmajskog odreda na vrhu Kosmaja

Po dolasku na Kosmaj, nekoliko puta je odlazio u Beograd i održavao veze sa Mesnim komitetom KPJ za Beograd, a poslednji put je u Beogradu boravio početkom oktobra 1941, u vreme hapšenja njegove supruge Vukice Mitrović. Pokušavao je tada bezuspešno da uspostavi vezu sa njom, ali se morao vratiti na Kosmaj. Već u toku oktobra, izvršio je reorganizaciju Sreskog komiteta KPJ za Kosmaj, čiji je sekretar bio Draža Marković, nakon čega je obnovljen rad partijskih organizacija u selima kosmajskog sreza. Uporedo je učestvovao na partijskim i skojevskim sastancima boraca Kosmajskog partizanskog odreda, kao i u planiranju akcija odreda. Nakon Prve neprijateljske ofanzive, tokom koje je došlo do pada Užičke republike i povlačenja glavnine partizanskih snaga u Sandžak, došlo je dok krize u oslobodilačke borbe u Srbiji. Stanje u drugim srezovima beogradskog okruga bilo je još teže, pa je odlukom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju Sreski komitet KPJ za Kosmaj, pored kosmajskog sreza, rukovodio radom partijskih organizacija u mladenovačkom, gročanskom i podunavskom srezu, zbog čega je novembra 1941. izvršena nova reorganizacija Sreskog komiteta. Andrija je postao sekretar komiteta, a ostali članovi su bili — Draža Marković, Jure Sarić, Miroslav Jovanović i nešto kasnije Božidarka Damnjanović Kika. Sreski komitet je okupio preostale članove KPJ i borce Kosmajskog odreda, čija se glavnina povukla za Sandžak, od kojih su stvarane manje udarne grupe, koje su izvodile akcije na terenu gročanskog, kosmajskog i mladenovačkog sreza. Uprkos masovnim hapšenjima članova KPJ, aktivista i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta, na terenu mladenovačkog sreza, krajem 1941. bio je razvijen veoma aktivan partijski rad, nakon čega je formirano sresko partijsko rukovodstvo, pa je Sreski komitet KPJ za Kosmaj nastavio da deluje na terenu kosmajskog, podunavskog i gročanskog sreza, gde je političkim radom bilo obuhvaćeno 50 sela, u kojima je delovalo 29 Narodnooslobodilačkih odbora.

Početkom 1942. Andrija je radio na tome da Kosmajska partizanska četa, koja je ostala na terenu, nakon odlaska glavnine Kosmajskog odreda u Sandžak, preraste u partizanski odred, koji bi dejstvovao u Posavini. Februara 1942. Sreski komitet je dobio uputstvo od Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju da Kosmajska četa proširi dejstva i izgradi baze na Avali, Venčacu i Bukulji. Dejstvo čete na ovim planinama i širenje dejstva prema Beogradu, imalo je zadatak da olakša prihvatanje novih boraca iz Beograda. Ovi zadaci, bili su deo opšteg plana, s obzirom da je Vrhovni štab NOPOJ, početkom januara 1942. naredio prebacivanje Kosmajskog odreda na teritoriju južno od Valjeva, sa ciljem povratka na Kosmaj. Nakon primanja vesti o povratku odreda na Kosmaj, Andrija i Jure Sarić su krenuli u susret odredu, sa zadatkom da ga reorganizuju i stvore manje jedinice pogodne za dejstvo u novim uslovima. Vezu sa odredom uspostavili su 22. februara 1942, u momentu kada je on bio opkoljen od više stotina nemačkih, nedićevskih i četničkih snaga u rejonu sela Mirosaljci—Tulež—Venčani. Nakon višečasovne borbe, Kosmajski odred od 115 boraca, bio je skoro uništen, a grupa od oko 35 preživelih uspela je u toku noći da se poveže sa Sarićem i Habušom, nakon čega su se prebacili na teren mladenovačkog sreza.

Razbijanje Kosmajskog odreda, bilo je veliki gubitak za Narodnooslobodilački pokret na ovom terenu, pa je Sreski komitet nastavio sa radom u još težim uslovima. Ipak u proleće 1942. su formirana sreska partijska i skojevska rukovodstva na terenu gročanskog i podunavskog sreza, pa je Sreski komitet KPJ za Kosmaj nastavio da deluje samo na terenu kosmajskog sreza. Obavljajući partijske zadatke, Andrija je često upadao u rizične situacije. Prilikom odlaska na sastanak sa Ljubomirom Ivkovićem Šucom, u selu Dučina, 29. aprila 1942. svratio je u jednu kolibu, ali su četnici ubrzo potom opkolili kolibu i pozvali ga na predaju. Bacajući bombe među četnike, uspeo je da se probije iz obruča i ubije jednog četnika, ali je i sam bio teško ranjen u ruku. Uspeo je da se probije do sela Rogača, gde je došao u kuću jednog saradnika NOP-a. Kika Damnjanović ga je potom prebacila u Orašac, u kuću Milivoja Blagojevića, gde je lečen melemima i drugim narodnim lekovima od 6. maja do 12. juna 1942. godine.

Ukazom Predsedništva AVNOJ-a posthumno je 6. jula 1945. odlikovan Ordenom zasluga za narod drugog reda. Nakon oslobođenja, njegovi posmrtni ostaci su preneti u Belu Crkvu, kod Krupnja i sahranjeni u zajedničkoj grobnici, sa drugim istaknutim partizanskim borcima zapadne Srbije, koja se nalazi u okviru spomen-kompleksa Bela Crkva, podignutog na mestu gde se 7. jula 1941. odigrala prva ustanička akcija u Srbiji.

Literatura

• Dedijer, Vladimir (1951). Dnevnik. Beograd: Jugoslovenska knjiga.  COBISS.SR 32984583
• Revolucionarni likovi Beograda, knjiga 2. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1972.  COBISS.SR 154982407
• Marković, Dragan (1977). Otpisani — Beograd 1941—1944. Beograd: Sloboda.  COBISS.SR 76369415
• Stefanović, Momčilo (1977). Hrabro srce tihe Šunje — životni put narodnog heroja Vukice Mitrović (PDF). Gornji Milanovac: Dečje novine.  COBISS.SR 120338183
• Popović, Razumenka Zuma (1981). Spomenici Narodnooslobodilačke borbe i revolucije SR Srbije 1941—1945. Beograd: Narodna armija.  COBISS.SR 49469447
• Labović, Đurica (1982). Zemun na obalama Dunava i Save. Beograd: Književne novine.  COBISS.SR 34845959
• Beograd u ratu i revoluciji 1941—1945. Beograd: Istorijski arhiv Beograda. 1984.  COBISS.SR 37352711