Andronik Paleolog (zet cara Teodora I)
 | Ovaj članak možda zahteva čišćenje i/ili prerađivanje kako bi se zadovoljili standardi kvaliteta Vikipedije. Problem: Kod referenciranja knjiga, koristiti Harvard stil citiranja. |
Andronik Paleolog (grč. Ανδρονικος Παλαιολογος; umro oko 1216.) je bio zet i naslednik cara Teodora I Laskarisa, cara Nikeje, 1210. godine.
Biografija[uredi | uredi izvor]
Andronik je veoma nejasna figura. Kako piše R. Makrides, „skoro sve što se o njemu zna [...] je osporeno: njegov identitet/ime, datum venčanja, datum njegove smrti, uzrok smrti“.[1] Ništa se ne zna o njegovom poreklu i ranom životu, a čak je i njegovo ime neizvesno, jer ga mitropolit Efeski Nikola Mesarit, koji mu je služio na venčanju, u svojoj besedi naziva „Konstantin Duka Paleolog“. S druge strane, svi vizantijski hroničari, počev od Georgija Akropolita koji je glavni izvor njegovog života, zovu ga Andronik, a obično se pretpostavlja da je drugačije ime u Mesaritovom izveštaju greška u transkripciji nekog kasnijeg prepisivača.[1][2]
Akropolit prvi put pominje Andronika kao učesnika u vojnom pohodu protiv Latinskog carstva 1211. godine, koji se završio nikejskim porazom u bici kod Rindaka. Tokom pohoda, latinski car Henrik od Flandrije zauzeo je i gradove Lentijanu i Poimanenon. Andronik je očigledno bio jedan od glavnih komandanata tokom opsade Lentijane, i bio je zarobljen, ali kasnije pušten od strane Latina.[3][4] Zbog hronološkog redosleda Akropolitovog narativa, brak Andronika sa princezom Irinom Laskaris, najstarijom ćerkom nikejskog cara Teodora I, ranije se smatrao savremenim događajima iz 1211. godine,[5] ali je sada smešten u februar 1216. godine.[1] Nakon ženidbe, Androniku je dodeljena titula despota i time je označen za Teodorovg naslednika, pošto car nije imao sinove. Ubrzo je umro, međutim, neidentifikovanog „seksualnog stanja“ prema Akropolitu, a Irena je ponovo udata za Jovana Duku Vataca, koji je na kraju nasledio cara Teodora I.[6][4]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Macrides 2007, pp. 149–150 (note 3).
- ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 172–173.
- ^ Macrides 2007, pp. 148ff., 153–154.
- ^ a b Cheynet & Vannier 1986, str. 173–174.
- ^ Cheynet & Vannier 1986, str. 173.
- ^ Macrides 2007, pp. 148, 149–150 (note 3).
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Cheynet, Jean-Claude; Vannier, Jean-François (1986). Études Prosopographiques (in French). Paris: Publications de la Sorbonne. ISBN 978-2-85944-110-4.
- Macrides, Ruth (2007). George Akropolites: The History – Introduction, Translation and Commentary. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-921067-1.