Antarktičko poluostrvo

Antarktičko poluostrvo

Antarktičko poluostrvo (69° 30′ S 065° 00′ W) je najseverniji deo kopna Antarktika i skoro jedini deo tog kontinenta koji se nalazi van Antarktičkog polarnog kruga. Leži na Zapadnoj hemisferi, odmah pored Južne Amerike. Izlazi iz linije između Kejp Adamsa u moru Vedel i seže u kopno do južno od ostrva Eklund, sve do Prajm Heda (63º13'S). Antarktičko poluostrvo ima površinu od 522,000 km² (201,545 sq mi), od čega je 80% je pokriveno ledom.

Upitno je vreme kada je Antarktičko poluostrvo prvi put viđeno, ali se sa sigurnošću zna da se to dogodilo tokom treće decenije 19. veka. Dogovorom između Nadzornog komiteta za antarktička imena SAD i britanske organizacije UK-APC 1964. godine rešeno je imene poluostrva. Do tada je u SAD bilo zvano „Palmerovo poluostrvo“ a u Velikoj Britaniji „Grahamova zemlja“. Grejamova Zemlja je danas deo Antarktičkog poluostrva severno od od linije koju čine Kejp Džeremi i Kejp Agasiz, dok je Palmerova Zemlja deo južno od te linije. U Čileu Antarktičko poluostrvo se zvanično zove Zemlja Bernarda O'Higinsa po čileanskom patrioti i antarktičkom vizionaru. Ostale zemlje španskog govornog područja, uključujući i Argentinu ovo poluostrvo zovu Antarktičkim (šp. Peninsula Antártica). U Argentini, koja na poluostrvu ima više baza i ljudstva od ma koje druge zemlje, poluostrvo se zove i „Zemlja Svetog Martina“ (šp. Tierra de San Martín).

Ostrvo je uglavnom u planinama, a njegov najviši vrh je otprilike 2.800 metara. Smatra se da su planine nastavak Anda iz Južne Amerike, a da ih spaja podvodni greben. Taj argument koriste Čile i Argentina za svoje teritorijalne pretenzije. Poluostrvo ima oštre litice sa kojih se glečeri slivaju u Larsenov ledeni zaliv (koji je doživeo značajno pucanje tokom 2002. godine). Kako poluostrvo ima najumereniju klimu na Antarktiku, na njemu, kao i na okolnim ostrvima, nalazi se najveća koncentracija istraživačkih stanica na kontinentu. Zaliv nade, koji se nalazi na koordinatama 63° 23′ S 057° 00′ W, nalazi se severno od najservernijeg dela poluostrva, što je Prajm Hed na 63º13'S.

Morski ekosistem oko zapadnog kontinentalnog pojasa Antarktičkog poluostrva (WAP) bio je podvrgnut brzim klimatskim promenama. Tokom proteklih 50 godina, topla, vlažna pomorska klima severnog WAP-a pomerila se na jug. Ova klimatska promena sve više zamenjuje nekada dominantnu hladnu, suvu kontinentalnu antarktičku klimu. Ovo regionalno zagrevanje izazvalo je reakcije na više nivoa u morskom ekosistemu, kao što su povećan transport toplote, smanjen obim i trajanje morskog leda, lokalni pad broja Adeli pingvina zavisnih od leda, povećanje brojnosti gentu i činstrap pingvina tolerantnih na odsustvo leda, promene u fitoplanktonskom i zooplanktonskom sastavu zajednice, kao i promene u regrutovanju krila, obilju i dostupnosti predatorima.

Istorija

Butovo ostrvo i Skotova planina zakriljuju Lemarijev kanal na zapadnoj strani Antarktičkog poluostrva.

Uz obalu poluostrva nalaze se brojna ostrva. Ovo je ostrvo Veb i, iza njega, ostrvo Adelajda. Pogledajte stranicu sa opisom slike za detaljan opis drugih geografskih karakteristika.

Istraživačke stanice

Nemački istraživački brod RV Polarstern na pristaništu britanske istraživačke stanice Rotera.

Prve antarktičke istraživačke stanice uspostavljene su tokom Drugog svetskog rata u okviru britanske vojne operacije, Operacija Tabarin.

Pedesetih godina prošlog veka došlo je do značajnog povećanja broja istraživačkih baza, jer su se Britanija, Čile i Argentina takmičile da polažu pravo na istu oblast. Meteorologija i geologija su bili primarni predmeti istraživanja.

S obzirom na to da poluostrvo ima najblažu klimu na Antarktiku, najveća koncentracija istraživačkih stanica na kontinentu može se naći tamo, ili na brojnim obližnjim ostrvima, i to je deo Antarktika koji najčešće posećuju turistički brodovi i jahte. Zauzete baze uključuju Bazu general Bernardo O'Higins Rikelme, stanicu Belinshauzen, bazu Karlini, antarktičku stanicu Komandante Feraz, stanicu Palmer, istraživačku stanicu Rotera i bazu San Martin. Danas na Antarktičkom poluostrvu postoje mnoge napuštene naučne i vojne baze. Argentinska baza Esperanca bila je rodno mesto Emilija Markosa Palme, prve osobe koja je rođena na Antarktiku.

Izlivanja nafte

Potapanje argentinskog broda ARA Bahija Parajiso i naknadno izlivanje nafte od 170.000 US gal (640.000 l; 140.000 imp gal) dogodilo se u blizini Antarktičkog poluostrva 1989. godine.

Geologija

Antarktik je nekada bio deo superkontinenta Gondvana. Izdanci iz ovog vremena uključuju ordovicijumske i devonske granite i gnajse pronađene u Skar zatonu i poluostrvu Jorg, dok je karbonsko-trijaska poluostrvska grupa Triniti sačinjena od sedimentnih stena koje su vidljive u zalivu Houp i kanalu Princa Gustava. Vulkanske stene Vatrenog prstena eruptirale su u juri, raspadom Gondvane i izronile su u istočnoj Grajamovoj zemlji kao naslage vulkanskog pepela. Vulkanizam duž zapadne Grajamove zemlje datira od krede do današnjih vremena, a izdanci se nalaze duž moreuza Gerlaš, kanala Lemear, Argentinskih ostrva i ostrva Adelejd. Ove stene u zapadnoj Grajamovoj zemlji uključuju andezitsku lavu i granit iz magme, i ukazuju na to da je Grajamova zemlja bila nastavak Anda. Ova linija vulkana povezana je sa subdukcijom Feniksove ploče. Metamorfizam povezan sa ovom subdukcijom je očigledan u Škotskom metamorfnom kompleksu, koji izlazi na Slonovsko ostrvo, zajedno sa ostrvima Klarens i Smit na Južnim Šetlandskim ostrvima. Drejkov prolaz je otvoren pre oko 30 Ma pošto se Antarktik odvojio od Južne Amerike. Južno Šetlandsko ostrvo se odvojilo od Grajamove zemlje pre oko 4 Ma kao vulkanski rift nastao unutar Bransfildovog moreuza. Tri uspavana podmorska vulkana duž ove pukotine uključuju Aks, Tri sestre i Orku. Ostrvo Desepšon je aktivni vulkan na južnom kraju ove zone rascepa. Značajne fosilne lokacije uključuju grupu fosilnih preliva od kasne jure do rane krede na Aleksandrovom ostrvu, sedimente iz rane krede na poluostrvu Bajers i ostrvu Livingston i sedimente na ostrvu Sejmur, koji uključuju kredno izumiranje.

Vidi još

• Argentinski Antarktik
• Čileanski Antarktik
• Britanska Antarktička Teritorija
• Sistem antarktičke povelje

Literatura

• „Working-Class Hero”. Portland Magazine. 8. 11. 2012. Arhivirano iz originala 30. 12. 2019. g. Pristupljeno 08. 02. 2023. CS1 održavanje: Format datuma (veza) — "'She’s just moored there at the dock in Bay Center, sitting in the mud,' says Charles Lagerbom, Northport, Maine, resident and president of the Antarctican Society".
• The South Pole; an account of the Norwegian Antarctic expedition in the "Fram," 1910–12 — Volume 1 and Volume 2 na projektu Gutenberg
• The Worst Journey in the World, Volumes 1 and 2 Antarctic 1910–1913 na projektu Gutenberg
• South: the story of Shackleton's 1914–1917 expedition na projektu Gutenberg
• Anthony, Jason C. (2012). Hoosh: roast penguin, scurvy day, and other stories of Antarctic cuisine. Lincoln, Neb.: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-2666-1. 
• Robert Clancy, John Manning, Henk Brolsma: Mapping Antarctica: A Five Hundred Year Record of Discovery. Springer, 2014. ISBN 978-94-007-4320-5 [Print]; ISBN 978-94-007-4321-2 [eBook]
• Ivanov, L. General Geography and History of Livingston Island. In: Bulgarian Antarctic Research: A Synthesis. Eds. C. Pimpirev and N. Chipev. Sofia: St. Kliment Ohridski University Press, 2015. pp. 17–28. ISBN 978-954-07-3939-7
• Alexander, C. (1998). The Endurance: Shackleton's legendary Antarctic expedition. London: Bloomsbury. ISBN 9780747541233. 
• Barczewski, S. (2007). Antarctic Destinies. London: Hambledon Continuum. ISBN 9781847251923. 
• Huntford, R. (1985). Shackleton. London: Hodder & Stoughton. ISBN 9780340250075. 
• Hurley, F. (1925). Argonauts of the South. London: Butler & Tanner. 
• Shackleton, E. (1985). South: The story of Shackleton's 1914–17 expedition. London: Century Publishing. ISBN 9780712601115. 
• Worsley, F. A. (1939) [1931]. Endurance: An Epic of Polar Adventure. London: Butler & Tanner. 
• Worsley, F. A. (1999). Shackleton's Boat Journey. London: W. W. Norton. ISBN 9780712665742. 
• Eagles, G. (2004). „Tectonic evolution of the Antarctic–Phoenix plate system since 15 Ma” (PDF). Earth and Planetary Science Letters. 217 (1–2): 97—109. Bibcode:2004E&PSL.217...97E. doi:10.1016/S0012-821X(03)00584-3. 
• Barker, D. H. N.; Austin, J. A. (1998). „Rift propagation, detachment faulting, and associated magmatism in Bransfield Strait, Antarctic Peninsula”. Journal of Geophysical Research. 103 (B10): 24017—24043. Bibcode:1998JGR...10324017B. doi:10.1029/98JB01117. 
• McCarron, J. J.; Larter, R. D. (1998). „Late Cretaceous to early Tertiary subduction history of the Antarctic Peninsula”. Journal of the Geological Society. 155 (2): 255. Bibcode:1998JGSoc.155..255M. S2CID 129764564. doi:10.1144/gsjgs.155.2.0255. 
• Birkenmajer, K. (1994). „Evolution of the Pacific margin of the northern Antarctic Peninsula: An overview”. International Journal of Earth Sciences. 83 (2): 309—321. Bibcode:1994GeoRu..83..309B. S2CID 129700054. doi:10.1007/BF00210547. 
• Dziak, R. P.; Park, M.; Lee, W. S.; Matsumoto, H.; Bohnenstiehl, D. R.; Haxel, J. H. (2010). „Tectonomagmatic activity and ice dynamics in the Bransfield Strait back-arc basin, Antarctica”. Journal of Geophysical Research. 115 (B1): B01102. Bibcode:2010JGRB..115.1102D. doi:10.1029/2009JB006295. 

Spoljašnje veze

• "Of Ice and Men" Account of a tourist visit to the Antarctic Peninsula by Roderick Eime
• 89 photos of the Antarctic Peninsula
• Biološka raznorvstnost na Ardlijevom ostrvu, Južnom šetladnskom arhipelagu i Anartktičkom poluostrvu
• "Of Ice and Men" Nalog turiste koji je posetio Antarktičko poluostrvo (Roderik Ejmi)