Antonio Đenezio Mario Panici

Antonio Đenezio Mario Panici
Antonio Đenezio Mario Panici
Datum rođenja	(1797-09-16)16. septembar 1797.
Mesto rođenja	Breskelo, Vojvodstvo Modena
Datum smrti	8. april 1879.(1879-04-08) (81 god.)
Mesto smrti	London, Ujedinjeno Kraljevstvo

Ser Antonio Đenezio Mario Panici (ital. Antonio Genesio Maria Panizzi, 16. septembar 1797 – 8. april 1879) italijanski patriota koji se proslavio kao bibliotekar biblioteke Britanskog muzeja. Rođen je u mestu Breskelo u pokrajini Ređo Emilija, vojvodstvo Modena u Italiji, koja je u vreme njegovog rođenja bila rasparčana na više manjih oblasti.

Život u Italiji

Antonio Panici je studirao prava u Parmi, a diplomirao je 1818. godine. Najverovatnije je da je još tokom studija došao u kontakt sa organizacijama koje su se borile za ujedinjenje i nezavisnost Italije. Parma je u to vreme bila pod Frančeskom IV koji je bio vojvoda od Modene. Po završetku studija Antonio Panici se vratio u rodno mesto gde je prvo radio kao advokat, a potom je dobio mesto školskog inspektora. Kao vatreni patriota, Panici je 1820. godine bio umešan u kratkotrajnu revoluciju koja se odvijala u Kraljevstvu Dve Sicilije. Revolucija je bila neuspešna a kao posledicu je imala progon i hapšenja svih koji su bili osumnjičeni za učešće i pomoć revolucionarima. Panici je bio upozoren da će najverovatnije biti uhapšen i on iz tih razloga beži u Švajcarsku, u Lugano.

Život u izgnanstvu

U Švajcarskoj, Panici 1823. godine objavljuje anonimni pamflet o zloglasnom režimu i o nameštenim sudskim procesima u Italiji od strane Frančeska IV, poznat pod nazivom ''Il Processo di Rubiera''. To je izazvalo burne rekcije u Modeni. Paniciju je čak suđeno u odsustvu. Proglašen je krivim i osuđen na smrt. Da bi izbegao hapšenje morao je da napusti Švajcarsku.

Dolazak u Englesku

Panici je otišao u Englesku u maju 1823. godine. U Londonu je došao u kontakt sa svojim zemljakom, pesnikom i revolucionarom Ugom Foskolom, koji ga je upoznao sa liverpulskim bankarom Vilijemom Roskoom zahvaljujući kome je Panici stigao u Liverpul. U Liverpulu se izdržavao tako što je davao časove italijanskog. Vilijem Rosko je upoznao Panicija sa uglednim advokatom i političarem, Henrijem Brougamom, koji će ubrzo postati kancelar Engleske. Zahvaljujući njegovom uticaju Panici je dobio mesto profesora italijanskog jezika na tek otvorenom Londonskom univerzitetu 1828. godine.

Panici kao bibliotekar

Britanski muzej

Godine 1931. Panici je, takođe zahvaljujući uticaju Henrija Brougama, postavljen na mesto bibliotekara - asistenta u odeljenju za štampane knjige u Britanskom muzeju. Na tom mestu je ostao do 1837. godine. U vreme kada se Panici zasposlio uslovi za rad i organizacija rada u biblioteci su bili na nezadovoljavajućem nivou. To je dovelo do toga da se u periodu od 1835. do 1836. godine formira komisija koja će pokušati da reorganizuje biblioteku. Razvila se i diskusija u Parlamentu u kojoj je Panici iznosio svoje stavove i argumente koji su za to vreme bili veoma avangardni. Pokušao je da probudi nacionalni ponos i ukaže na značaj koji ima nacionalna kolekcija knjiga koja se nalazi u biblioteci Britanskog muzeja. Zalagao se i za povećanje dostupnosti biblioteke. S tim u vezi je rekao:

"Siromašnom studentu želim da omogućim da utoli svoju žeđ za znanjem, da sledi svoja intelektualna stremljenja, da pronikne u najsloženija pitanja i da potraži odgovore od istih autoriteta kao i najbogatiji čovek u Kraljevstvu, bar kada su knjige u pitanju, a... Vlada je obavezna da mu pruži velikodušnu i neograničenu pomoć."

Time je ustanovio devizu da je osnovna funkcija biblioteke obrazovna.

Na mestu asistenta Panici je bio do 1837. godine, kada je postao kustos Kolekcije štampanih knjiga i na tom mestu je ostao do 1856. godine. Panici je 1842. godine uveo Obavezni primerak u biblioteku. Pravilo po kome nacionalnoj biblioteci pripada primerak svake knjige objavljene u zemlji. Osim toga, uspeo je da obezbedi godišnji budžet za biblioteku u visini od 10.000 funti, kao i princip po kome nacionalne biblioteke treba da imaju stabilan izvor finansija koji će se obezbeđivati kroz opšte oporezivanje. Za Glavnog bliotekara postavljen je 1856. godine i na toj dužnosti je bio deset godina. Njemu pripada zasluga za izgradnju čuvene kružne čitaonice, velelepne građevine za koju je Panici dao idejni nacrt.

Originalne skice, nacrtane Panicijevom rukom podnete su Upravnom odboru 1852. godine, i taj predlog je prvobitno bio odbijen. Nekoliko godina kasnije ipak je prihvaćen i čitaonica je sagrađena i otvorena 1857. godine. U središnjem delu dvorišta sagrađen je kružni prostor natkriven staklenom kupolom. Knjige su smeštene u tri nivoa, po pet redova polica koje se nalaze uza zid. Smatra se da se u taj prostor može smestiti milion knjiga. Središnji prostor je namenjen korisnicima i ima 300 mesta. Prostorija je imala prečnik od 140 metara i u nju se moglo smestiti 40 km polica.

91 pravilo za katalogizaciju

U periodu od 1937. do 1956. godine Panici je zajedno sa svojim saradnicima uspeo da reorganizuje rad u biblioteci i izradi 91 pravilo za katalogizaciju. Načela na kojima su se zasnivala njegova Pravila razrešila su nejasnoće o autorstvu određene publikacije, pisanju imena autora, anonimnim publikacijama (bez autora u kataloškom smislu) i drugo. Smatra se da je on prvi uveo u upotrebu ono što danas nazivamo jedinstvenim stvarnim naslovom. Ova pravila su postala osnova za izradu mnogih kataloga 19. i 20. veka i predtavljaju osnovu za nastanak ISBD-a - međunarodnog standarda za bibliografski opis. Ova pravila su od strane upravnog odbora usvojena 1839. godine, ali su štampana tek 1841. godine. Sam katalog formira se u periodu od 1842. do 1881. godine.

U toku svog uzbudljivog života Panici je stekao mnoge prijatelje, ali i protivnike. Jedan od njih je i književnik i istoričar Tomas Karlajl koji je u jednom članku optužio Panicija da je formiranjem svog kataloga smanjio pristup još nekatalogizovanom delu fonda, a smetalo mu je što knjige ne mogu da se nose van biblioteke i što je radno vreme samo do 5 sati posle podne. Panici mu to nije zaboravio, pa kada je Karlajl pisao Kronvelovu biografiju i zahtevao da mu Panici u tu svrhu obezbedi odvojenu sobu u biblioteci, Panici mu to nije dozvolio. Karlajl je pokušao da se izbori za tu privilegiju uz pomoć princa Alberta, supruga kraljice Viktorije, ali mu to nije uspelo.

Pronalasci

Antonio Panici je pronalazač tzv. Panici pina (nem. Panizzi-Stift). To je metalni klin koji se može pomerati i umetati u drvene stranice ormana za knjige. Na taj način on služi kao oslonac za police i omogućava njihovo pomeranje prema potrebi (u skladu sa visinom publikacija). Pronalazak je u velikoj meri olakšao smeštaj knjiga.

Priznanja

Antoni Panici je postao britanski državljanin 1832. godine, ali je bez obzira na to bio vatreni revolucionar i italijanski patriota do kraja života. U Italiji je bio veoma cenjen i nakon ujedinjenja Italije ponuđeno mu je mesto senatora koji je on odbio. Rešio je da ostane u Engleskoj. Penzionisan je 1866. godine ali je i dalje nastavio da aktivno učestvuje u radu biblioteke do svoje smrti 8. aprila 1879. godine. Tokom života je dobio mnoga priznanja i odlikovanja. Engleska kraljica mu je dodelila titulu lorda, a Oksfordski univerzitet počasnu diplomu. Nosilac je Francuske legije časti i mnogih italijanskih odlikovanja koje dodeljuje vlada i kruna. Danas se u Britanskom muzeju nalazi svečana sala koja nosi ime Antonija Panicija.

Literatura

http://www.bl.uk/eblj/1979articles/pdf/article1.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. april 2015)

http://www.nndb.com/people/550/000096262/

Miller, Edward (1967). Prince of Librarians: The Life & Times of Antonio Panizzi of the British Museum. The Ohio University Press

http://www.britishmuseum.org/about_us/the_museums_story/architecture/reading_room.aspx

https://web.archive.org/web/20150924032505/http://www.ib.hu-berlin.de/~wumsta/kralu/kul2.html