Pređi na sadržaj

Anton Brukner

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jozef Anton Brukner
Anton Brukner
Lični podaci
Datum rođenja(1824-09-04)4. septembar 1824.
Mesto rođenjaAnsfelden, Austrijsko carstvo
Datum smrti11. oktobar 1896.(1896-10-11) (72 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska

Jozef Anton Brukner (nem. Josef Anton Bruckner; Ansfelden, 4. septembar 1824 — Beč, 11. oktobar 1896) bio je austrijski kompozitor.[1][2]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Kuća u Ansfeldenu, Austrija, u kojoj je rođen Anton Brukner. Sada je to Muzej Antona Bruknera.

Anton Brukner je rođen u Ansfeldenu (tada selo, sada predgrađe Linca) 4. septembra 1824. Preci Bruknerove porodice bili su farmeri i zanatlije; njihova istorija se može pratiti još od 16. veka. Živeli su blizu mosta južno od Sindelburga, što je dovelo do toga da su ih zvali „Bruckhner an der Bruckhen“ (mostari na mostu). Bruknerov deda postavljen je za učitelja u Ansfeldenu 1776; ovu poziciju nasledio je Bruknerov otac, Anton Brukner stariji, 1823. godine.[3] To je bila slabo plaćena, ali poštovana pozicija u seoskoj sredini.[4][5] Brukner stariji se oženio Terezom Helm i imali su jedanaestoro dece, od kojih je Anton Brukner bio najstariji.[6]

Muzika je bila deo školskog programa, i Brukneru je otac bio njegov prvi nastavnik muzike.[4] Brukner je naučio da svira orgulje rano kao dete. Bio je veoma posvećen instrumentu baš kao i kasnije u životu u komponovanju, često vežbajući po 12 sati dnevno.[7] U školu je krenuo sa šest godina, pokazao se kao vredan učenik i rano je unapređen u viši razred. Dok je studirao, Brukner je takođe pomagao svom ocu u podučavanju druge dece. Nakon što je Brukner dobio miropomazanje 1833. godine, Bruknerov otac ga je poslao u drugu školu u Heršingu. Direktor škole Johan Baptist Vajs bio je muzički entuzijasta i poštovani orguljaš. Ovde je Brukner završio svoje školsko obrazovanje i usavršavao svoje veštine orguljaša. Oko 1835. Brukner je napisao svoju prvu kompoziciju, Pange lingua – jednu od kompozicija koju je revidirao na kraju svog života.[8] Kada mu se otac razboleo, Anton se vratio u Ansfelden da mu pomogne u poslu.

Kako su učitelji njegovog detinjstva i mladosti morali voditi brigu o crkvenoj muzici, to je i sam Brukner kao učitelj prihvatio i sa pažnjom negovao.[4][9] Posle očeve smrti, sa 13 godina, postao je član dečjeg hora manastira[2] Sent Florijan kod Linca. Tu je dobio i prvu pouku na orguljama i violini. Tri godine kasnije prelazi u Linc, gde se priprema za učiteljski poziv, aktivno učeći i dalje, orgulje i violinu. Između 1843. i 1845. godine deluje kao učitelj u brojnim selima oko Linca, a zatim u istom zvanju stupa u manastir Sent Florijan. 1848. godine tu dobija trajnije nameštenje, na mestu manastirskog orguljaša, što doprinosi njegovom snažnijem muzičkom razvoju. 1854. godine polaže prvi u nizu ispita, na orguljama u Beču. Do 1861. godine, nastavlja intenzivno školovanje i usavršavanje na Konzervatorijumima u Lincu i Beču, a upoznavanje sa stvaralaštvom Betovena i Vagnera, za Bruknera je bilo pravo muzičko otkrovenje. Do kraja života ostaje pun divljenja prema Vagnerovom muzičkom stvaralaštvu, pod čijim uticajem i stvara svoja buduća simfonijska remek dela. Od 1861. godine, do kraja života, intenzivno komponuje, prerađuje i premijerno izvodi svoja muzička dela, nadahnuta dubokom pobožnošću i divljenjem prema stvaralaštvu Vagnera, Betovena i Šuberta. 1867. godine doživljava jednu nervnu krizu praćenu melanholijom i halucinacijama, a onda, oporavivši se, nastaju i njegova muzička remek dela, na području simfonijske, kamerne i duhovne muzike. Pred kraj života, stvarajući svoje Osmu i Devetu Simfoniju, počeo je osećati i nervni zamor. Umro je u 72 godini života, od iznenadnog nastupa vodene bolesti. Deveta Simfonija mu ostaje delimično nedovršena, a sahranjen je u kripti manastira Sent Florijan, ispod orgulja na kojima je svirao.

Orguljaš u Sankt Florijanu[uredi | uredi izvor]

„Bruknerove orgulje“ u Sankt Florijanu

Posle Kronstorfovog perioda, Brukner se vratio u Sankt Florijan 1845. gde će narednih 10 godina raditi kao učitelj i orguljaš.[3] U maju 1845. Brukner je položio ispit, što mu je omogućilo da počne da radi kao pomoćni učitelj u jednoj od seoskih škola Sankt Florijana. Nastavio je da unapređuje svoje obrazovanje pohađajući dalje kurseve, polažući ispit koji mu daje dozvolu da predaje i na visokoškolskim institutima, dobijajući ocenu „veoma dobar“ u svim disciplinama.[10] Godine 1848, Brukner je postavljen za orguljaša u Sankt Florijanu, a 1851. je to postalo redovno mesto.[4] U Sankt Florianu, najveći deo repertoara činila je muzika Mihaela Hajdna, Johana Georga Albrehtsbergera i Franca Jozefa Aumana.[11] Tokom boravka u Sankt Florijanu, Brukner je nastavio da radi sa Zenetijem.[12]

Pregled stvaralaštva[uredi | uredi izvor]

Stvaralaštvo Antona Bruknera obuhvata preko 120 dela, komponovanih u periodu od 1861. do smrti 1896. godine. Ono što je karakteristično za Bruknerovo stvaralaštvo, to je da se mnogo šta iz tog obimnog opusa može i odbaciti. Bruknerova dela obeležavaju se brojem opusa koji ima oznaku WAB i broj dela (slično Bahovom BWV ili Hendlovom HWV i Mocartovom KV). U današnje vreme, pažnju privlače jedino Bruknerove kolosalne simfonije i poneki komad za orgulje, duhovno i kamerno delo.

Kamerna muzika[uredi | uredi izvor]

Gudački Kvartet, c - mol (1862)

Gudački Kvintet, F - Dur (1879)

Duhovna dela[uredi | uredi izvor]

Kao pobožan muzički stvaralac, koga pritiska veličina Boga i Stvorenog sveta, Anton Brukner je pisao duhovna dela, čiji su se motivi kao idejna osnova utisnuli u celokupno njegovo stvaralaštvo - od kratkih komada za orgulje, preko kamerne, sve do moćne instrumentale simfonijske muzike. Najznačajnija Bruknerova duhovna dela su:

Misa, d - mol

Misa, e - mol

Misa, F - mol (sve tri Mise, komponovane su između 1862. i 1869. godine)

Misa broj 2. za hor i duvački orkestar

Te Deum (1886)

Simfonije[uredi | uredi izvor]

Anton Brukner je u prvom redu eminentan svetski simfoničar. Komponovao je devet opsežnih simfonija. Njihova osnovna suština sastoji se u sledećem:

  1. Bruknerove simfonije su instrumentalna replika na Vagnerovu muzičku dramu i značajna proširenja forme Betovenove simfonije. Orkestarski aparat je tipično vagnerovski, zvučno raskošan, sa značajno proširenim duvačkom korpusom, dok se harfa pojavljuje samo u Osmoj Simfoniji.
  1. Gotovo sve Bruknerove simfonije, od Prve do Sedme, imaju identičnu formalnu strukturu: prvi stav je sonatni moderato ili alegro, drugi lagani adađo, koga je Brukner stvarao gotovo majstorski, to su najbolji stavovi njegovih simfonija, treći je skerco, zasnovan po pravilu na austrijskoj narodnoj igri, dok je finale pretežno sinteza ronda i sonatnog stava, sa svečanim i snažnim završetkom. Snažni završetak se u vidu krune javlja i u prvim stavovima. U Osmoj i Devetoj Simfoniji, Brukner zamenjuje mesta drugom i trećem stavu, a njegov snažni Te Deum, izvodi se umesto finalnog stava Devete Simfonije, koga Brukner nije uspeo napisati.
  1. Opseg, vremensko trajanje Bruknerovih Simfonija, značajno se proširuje i one dostižu i premašuju vremensko trajanje od jednog sata. Međutim, to proširivanje često poprima naivan karakter, pa je Brukner, po pravilu preporukom izdavača ili prijatelja, čuvenih dirigenata njegovog doba (Franc Šalk i Herman Levi na primer), često pribegavao preradama ili skraćivanjima svojih simfonija. Tako se često razlikuju originalna i konačna verzija. Konačna verzija Prve Simfonije na primer, pojavila se 1891. godine, kada je Brukner već dovršio Osmu i radio na Devetoj Simfoniji.
  1. Još jedna novost je treća tema u sonatnom stavu. To je u Bruknerovim simfonijama jedna tipično koralna, pobožna tema, koju po pravilu donose limeni duvači. Najpopularnija je ona u prvom stavu Četvrte Simfonije. Što je posebno značajno, teme Bruknerovih simfonija postepeno nastaju, izrastaju iz prvobitnog jezgra i nabujavaju u jednu gigantsku zvučnu građevinu. Najbolji primer te vrste, sreće se na početku prvog stava majstorove Osme Simfonije. Po tome, po veštini građenja tema iz prvobitnog muzičkog jezgra, Brukner je postao i ostao veliki majstor muzičke arhitekture.
  1. Bruknerove simfonije su:

Studijska simfonija, f - mol, WAB 99, katkad se zove «broj 00», (1863, premijera posle Bruknerove smrti)

0 simfonija, d-mol, WAB 100 (1869)

I Simfonija, c - mol, WAB 101 (1866 - Verzija iz Linca; 1891 - Konačna verzija)

II Simfonija, c - mol, WAB 102(1869 - 1872, prva prerada 1878, konačna verzija 1890)

III Simfonija, d - mol, WAB 103(1873—1878)

IV Simfonija, ES - Dur, Romantična, WAB 104 (1874—1880)

V Simfonija, B - Dur,WAB 105 (1878 - 1880, premijera 8. aprila 1894)

VI Simfonija A - Dur, WAB 106 (1881, premijera posle Bruknerove smrti)

VII Simfonija E - Dur, WAB 107 (1883)

VIII Simfonija - c - mol, WAB 108 (1887—1892)

IX Simfonija d - mol, WAB 109, trostavačna verzija (1891—1896).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Langevin, Paul-Gilbert (1977). Anton Bruckner – apogée de la symphonie. Lausanne: l'Age d'Homme. ISBN 978-2-8251-0880-2. 
  2. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 183. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ a b Rudolf Kloiber (1964). Handbuch der klassischen und romantischen Symphonie. Wiesbaden: Breitkopf & Härtel. str. 241—285. ISBN 978-3-7651-0017-8. 
  4. ^ a b v g Grebe, Karl (1972). Anton Bruckner. Hamburg: Rowohlt Taschenbuchverlag. ISBN 978-3-499-50190-6. 
  5. ^ Schönzeler, Hans-Hubert (1970). Bruckner. New York: Grossman Publishers. str. 8. „Josef Bruckner had twelve children, and one of them, Anton, born in 1791, became a teacher like his father.... In 1823 he married Therese Helm from Streyr, a marriage which was to be blessed with eleven children, ... Their eldest was Josef Anton, born on 4 September 1824 and named after his grandfather.” 
  6. ^ „Bruckner in a nutshell”. 52composers.com. Arhivirano iz originala 27. 7. 2018. g. Pristupljeno 27. 7. 2018. 
  7. ^ Classical Music (Visual Reference Guide Series). 
  8. ^ „Discography of Pange lingua WAB 31”. Brucknerdiskografie.nl. 26. 4. 2014. Arhivirano iz originala 03. 12. 2019. g. Pristupljeno 30. 6. 2014. 
  9. ^ Watson, Derek (1997). Bruckner. New York: Schuster & Macmillan. str. 3. 
  10. ^ Grebe 1972, str. 27–34.
  11. ^ Hawkshaw, Paul (2007). „Anton Bruckner's Counterpoint Studies at the Monastery of Saint Florian, 1845–55”. The Musical Quarterly. 90 (1): 94. 
  12. ^ „Bruckner Gemeinde”. www.antonbruckner.at. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Anton Brukner na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Антон_Брукнер&oldid=27774240”