Antropogeni stresni faktori

Antropogeni stresni faktori su oni koji nastaju dejstvom čoveka i čije dejstvo na biljke može biti direktno ili indirektno (menjaju fizičko-hemijske uslove sredine u kojoj biljke rastu i razvijaju se). Dejstvo ovih faktor na biljke, ali i druge organizme, sve više dolazi do izražaja, i to prvenstveno zbog intenzivnog tehnološkog napretka i razvoja industrije, saobraćaja i urbanizacije koji povećavaju kontaminaciju životne sredine. Jedan od najznačajnijih kontaminanata je i poljoprivreda. To je rezultat sve intenzivnije hemizacije poljoprivrede (neadekvatne upotrebe đubriva, sredstava za zaštitu biljaka i drugih agenasa), a do koje dolazi zbog sve veće potrebe za produkcijom hrane za stanovništvo čiji se broj značajno uvećava. Projekcije su da će na našoj planeti do 2050. Godine živeti 9 milijardi ljudi i da se sadašnja poljoprivredna proizvodnja mora udvostručiti da bi pokrila potrebe tolikog broja stanovništva.

Efekti antropogenih faktora se mogu razmatrati i na globalnom i lokalnom nivou. Na globalnom nivou oni izazivaju ili pojačavaju efekat „staklene bašte“, utiču na pojavu ozonskih rupa, kiselih kiša i slično, a na lokalnom menjaju specifične uslove staništa na kojima se biljke razvijaju.

Reakcije biljaka na dejstvo polutanata mogu biti takozvana akutna oštećenja kada su one izložene visokoj koncentraciji zagađivača, i to najčešće u njihovoj neposrednoj blizini. Ta oštećenja mogu imati i latentne posledice. Hronična oštećenja se javljaju ukoliko su biljke u dužem vremenskom periodu izložene manjim količinama polutanata. Tada se obično ne javljaju jasni vizuelni znaci oštećenja, kao kod akutnih, iako posledice po biljke mogu takođe biti letalne. Stoga je veoma važno uočiti prve znake oštećenja kod biljaka. Ono što je takođe značajno je da polutanti imaju često sinergično dejstvo sa klimatskim faktorima i drugim stresnim faktorima (posebno biotičkim), što dodatno pojačava njihovo nepovoljno dejstvo.

Antropogeni faktori se najčešće razmatraju kao efekti emisije polutanata koji mogu da izazovu kontaminaciju:

atmosfere
zemljišta ili
voda

Atmosferski polutanti

Za poslednjih 200 godina u atmosferi se znatno povećala koncentracija gasova, kao što su ugljen-dioksid, oksidi azota, metana, amonijaka, ugljen-monoksida i drugih aerozagađivača i polutanata, što je znatno uticalo na kvalitet atmosfere i životnu sredinu i dovelo do povećanja efekta „staklene bašte“. Efekat staklene bašte je rezultat interakcije Sunčevog zračenja i sloja Zemljine atmosfere koji se proteže do 100 km iznad Zemljine površine. To zračenje se potom pretvara u dugotalasno toplotno (infracrveno) i delom vraća nazad u atmosferu gde dovodi do zagrevanja gasova kao što su vodena para, ugljen-dioksid, metan, hlorofluorokarbonati, oksidi azota i troposferski ozon. Zagrevajući se, ovi gasovi emituju infracrveno zračenje koje se delom ponovo vraća ka Zemljinoj površini i zagreva je. Zato se i ovaj efekat, po analogiji sa staklom koje sprečava da toplota izađe iz staklare, naziva efekat „staklene bašte“.

Intenzivne antropološke aktivnosti (posebno industrijski i poljoprivredni razvoj) su jako povećale koncentraciju stakleničkih gasova. Ova promena hemijskog sastava atmosfere dovela je do toga da, umesto da propušta toplotu odbijenu sa površine, atmosfera počinje da zadržava odbijenu toplotu. Na ovaj način se cela atmosfera sve više zagreva i efekat „staklene bašte“ postaje sve veći. Što se odražava ne samo na klimatske uslove (globalno zagrevanje) već i mnogo šire na životne uslove na našoj planeti. Efektu staklene bašte doprinosi i uništavanje velikih šumskih ekosistema na Zemlji.

Atmosferski polutanti se po svom dejstvu dele u dve kategorije:

Primarni (oksidi sumpora, azota i ugljenika, fluoridi, različita volatilna organska jedinjenja (VOC) i drugi ugljovodonici (metan, alkeni))
Sekundarni

Sumpor-dioksid je najznačajniji i najčešći atmosferski polutant koji nastaje sagorevanjem uglja i drugih goriva u industrijskim ili urbanim postrojenjima. Lako se oksiduje do SO₃ koji se potom rastvara u kapljicama vode u atmosferi gradeći prvo sumporastu (H₂SO₃), pa potom sumpornu kiselinu (H₂SO₄), koja dospeva do Zemljine površine ili mora u obliku veoma štetnih, takozvanih kiselih kiša.

Azotni oksidi (NO i NO₂) nastaju pri sagorevanju fosilnih goriva ili biomase iz atmosferskog N₂ i O₂ ili u zemljištu u procesu denitrifikacije. Azotna đubriva su takođe jedan od izvora oksida azota. Efekat azotnih oksida zavisi ne toliko od koncentracije, koliko od uslova koji pogoduju njihovoj rastvorljivosti.

Efekti staklene bašte, pojava kiselih kiša, fotohemijskog smoga ili troposferskog ozona spadaju u sekundarne efekte polutanata nastalih kao rezultat primarnih polutanata.

Polutanti zemljišta

Intenzivna urbanizacija, razvoj industrije, saobraćaja i poljoprivrede dovode do kontaminacije zemljišta. Izvori ovih zagađenja mogu biti otpadne vode (industrijske, poreklom iz domaćinstva ili kontaminirane agrohemikalijama), atmosferski polutanti koji zemljište kontaminiraju padavinama ili sedimentacijom, kao i čvrsti otpad koji može biti industrijski ili komunalni. Poseban problem su i radioaktivni elementi koji se mogu javiti kao polutanti ne samo zemljišta, već i atmosfere i vode.

Polutanti mogu biti neorganske ili organske prirode, a mogu štetno uticati i na fizičko-hemijske i biološke osobine zemljišta. To može imati štetne posledice ne samo za biljke, već i za zdravlje ljudi i uopšte za funkcionisanje lanaca ishrane i ekosistema.

Polutanti voda

Intenzivna industrijalizacija i urbanizacija je dovela i do kontaminacije površinski voda i akvafera (podzemnih voda). Korišćenje kontaminiranih voda u poljoprivrednoj proizvodnji može da ima ozbiljne i ekološke i zdravstvene posledice. Ukoliko se tako kontaminirana voda koristi za navodnjavanje biljaka, kontaminanti se mogu preko biljaka uključiti u lance ishrane, što može izazvati ozbiljne zdravstvene probleme kod konzumenata kontaminiranih biljaka, ali i kod radnika koji su u toku proizvodnje u kontaktu sa takvom vrstom vode.

Izvori hemijske kontaminacije mogu biti različita neorganska ili organska jedinjenja koja antropogenom aktivnošću dospevaju ili u površinske vode ili u akvafere. Tu spadaju supstance kao što su teški metali, nitrati, fosfati, fluoridi, pesticidi, radionuklidi, nafta i naftni derivati, policiklični aromatični ugljovodonici (PAH), polihlorovani bifenili(PCB), fenolna jedinjenja.

Literatura

Prof.dr. Radmila Stikić, Prof.dr. Zorica Jovanović, Fiziologija biljaka, Naučna KMD, Beograd, 2015.
Commoner, B (1971). The Closing Circle: Nature, Man, and Technology. Random House. ISBN 978-0-394-42350-0.
Diamond, Jared. Collapse: How Societies Choose to Fail or Succeed, Penguin Books, 2005 and. 2011. ISBN 978-0-241-95868-1..
Goudie, Andrew (2006). The human impact on the natural environment: past, present, and future. Wiley-Blackwell. ISBN 9781405127042.
Huesemann, M.H, and J.A. Huesemann Technofix: Why Technology Won’t Save Us or the Environment. . New Society Publishers. 2011. ISBN 978-0-86571-704-6. .
Ivanova, Diana; Stadler, Konstantin; Steen-Olsen, Kjartan; Wood, Richard; Vita, Gibran; Tukker, Arnold; Hertwich, Edgar G. (18. 12. 2015). „Environmental Impact Assessment of Household Consumption”. Journal of Industrial Ecology. 20 (3): 526—536. doi:10.1111/jiec.12371.
Linkola, Pentti. Can Life Prevail? Arktos Media. 2011. ISBN 978-1-907166-63-1.
Lovelock, James. The Vanishing Face of Gaia. Basic Books. 2009. ISBN 978-0-465-01907-6.
The Garden of Our Neglect: How Humans Shape the Evolution of Other Species July 5, 2012 Scientific American
Sutherland W. et al. What Works in Conservation. . Open Book Publishers. 2015. ISBN 978-1-78374-157-1.

Spoljašnje veze