Antun Mavrak

antun mavrak
Oštećena bista Antuna Mavraka u Mostaru
Lični podaci
Datum rođenja	(1899-00-00)1899.
Mesto rođenja	Travnik, Austrougarska
Datum smrti	1938.(1938-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (38/39 god.)
Mesto smrti	Moskva, Sovjetski Savez
Delovanje
Član KPJ od	1924.

Antun Mavrak – Kerber (Travnik, 1899 – Moskva, 1938) je bio jugoslovenski komunista, urednik „Borbe“ i sekretar CK KPJ. Nakon isključenja iz partije, ubijen je tokom Velike čistke u Sovjetskom Savezu.

Biografija

Rođen je 1899. godine u Travniku, u radničkoj porodici. Tu je završio osnovnu i srednju školu. U Prvom svetskom ratu je učestvovao na strani srpske vojske. Nakon rata je studirao pravo na Univerzitetu u Zagrebu.

Partijski rad

Bio je jedan od vođa SKOJ-a na zagrebačkom univerzitetu. Radio je u studentskom klubu »Epur si move«. Početkom 1920-ih neko vreme su u Zagrebu delovale dve komunističke omladinske organizacije. Na čelu nezvanične organizacije bili su Milan Durman, Antun Mavrak i Stjepan Zinić.

Časopis Omladinska borba, čiji je urednik bio Antun Mavrak.

Prvog maja 1923. godine disidentska grupa SKOJ-a, na čelu sa Milanom Durmanom, Stankom Dragićem i Antunom Mavrakom, je pokrenula časopis Omladinska borba. Još pre njegovog izlaženja, zagrebačka Borba se ogradila od njega, obzirom da nije imao odobrenje partijskih organa. Ova grupa omladinaca je optuživana da hoće da stvori poseban Savez radničke omladine i da „odbija da se podvrgne opštoj disciplini." U junu iste godine su sređeni odnosi SKOJ-a u Zagrebu, i Omladinska borba je prihvaćena kao zvanični organ SKOJ-a, odnosno SROJ-a. Glavni i odgovorni urednik je bio Antun Mavrak. Nakon 17 objavljenih brojeva, izlaženje lista je obustavljeno nakon policijske zabrane 15. januara 1924. godine.

Mavrak se pridružio Komunističkoj partiji Jugoslavije 1924. godine, i ubrzo postaje bitna osoba u organizaciji. Na sednici Oblasnog veća Nezavisne radničke partije Jugoslavije za Hrvatsku i Slavoniju od 30. septembra 1924. godine izabran je za člana tog foruma. Bio je protivnik sukoba frakcija unutar KPJ. Antifrakcionim radom u Zagrebu 1920-ih rukovodili su Antun Mavrak i Stanko Dragić, koji su 1925. izabrani u Mesni komitet, u kome su imali podršku i u Mladenu Coniću i Andriji Hebrangu.

Učestvovao je na partijskoj konferenciji u Križevcima 1925. ili 1926. godine, gde je između ostalih upoznao Josipa Broza. 1926—1927. godine bio je saradnik i urednik organa KPJ „Borbe“. Kada je početkom 1927. godine Tito došao u Zagreb, sa ženom i detetom bez posla, Mavrak mu je čak ustupio svoj stan na privremeno korištenje. Prvobitno su bili u prijateljskim odnosima, ali je Mavrak ubrzo izgubio poverenja u Tita iz nekog razloga.

Godine 1928. Mavrak je postao sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Hrvatsku. Tu dužnost obavljao je veoma kratko jer je zbog čestih progona zagrebačke policije morao da napusti zemlju. Godine 1929. otišao je ilegalno u Beč, gde ga je austrijska policija uhapsila i želela izručiti jugoslovenskim vlastima, ali zahvaljujući akciji međunarodne javnosti to nisu učinili. Poznati pisci tog vremena Karl Kraus i Anri Barbis uputili su apel austrijskom ministru pravde u vezi s izručenjem jugoslovenskim vlastima »jugoslovenskog begunca Mavraka« i mole da »ne povredi najosnovniji evropski pojam čovečnosti«.

Nakon izlaska iz bečkog zatvora bio je proteran iz Austrije te je otišao u Francusku. Nastanio se u Parizu, gde je rukovodio radom u jugoslovenskoj sekciji KP Francuske. Sarađivao je u »Proleteru«.

Na čelu partije

U vreme Šestojanuarske diktature u Jugoslaviji, KPJ je pozvala na oružani otpor, pa je usledila serija oružanih okršaja komunista i policije. Partijski radikali su uzalud pokušavali da pokrenu mase na „oružani ustanak“ putem izolovanih uličnih borbi. Ova taktika KPJ je izazvala oštre odmazde jugoslovenske policije, tokom kojih su ubijene i uhapšene mnoge vođe komunista, uključujući Đuru Đakovića. Krajem 1929. godine lideri KPJ Jovan Mališić i Filip Filipović su bili meta žestoke kritike iz Moskve, zbog tendencije razvoja podzemne jugoslovenske partije ka pučizmu, na štetu fabričkog organizovanja. Kominterna je tražila novo rukovodstvo da zaustavi frakcijske sukobe i obnovi organizaciju.

Avgusta 1930. godine Antun Mavrak je pozvan u Moskvu, gde ga je Izvršni komitet Kominterne imenovao za sekretara Centralne rukovodeće instance KPJ. Novi fokus je stavljen na organizaciju ilegalnih sindikata, dok su oni koji hoće trenutni oružani ustanak proglašeni teroristima u partijskoj štampi.

Sve do proleća 1932. godine Mavrak je delovao veoma aktivno, naročito na sanaciji stanja u KPJ. U aprilu 1932. godine opet je otputovao u Moskvu, gde je prisustvovao Jedanaestom proširenom plenumu Izvršnog komiteta Kominterne. Istog meseca optužen je zbog navodnog učešća u unutarpartijskom grupaškom i frakcionaškom delovanju, nakon čega ga je Kominterna isključila iz KPJ. Iste godine, na čelo privremenog rukovodstva KPJ je postavljen Milan Gorkić.

Izopštenje u Sovjetskom Savezu

Izbačen iz partije, Antun Mavrak je nastavio da živi u Sovjetskom Savezu kao radnik. Prvo je poslan na rad u fabriku »Šljemastroj« u Rostov na Donu.

U januaru 1934. godine sekretar CK KPJ Milan Gorkić je postavio pitanje njegova povratka u partiju na sjednici CK SKJ. Po svoj prilici tada je preveden na rad u fabriku automobila „ZIS“ (Zavod imena Staljina) u Moskvu gde je radio narednih godina. U Moskvi je živeo veoma teško, potpuno odbačen, i pred kraj života je postao gotovo beskućnik.

Mavrak je uhapšen početkom 1938. godine, u periodu masovnog terora Staljinove tajne policije, podstaknutog ksenofobnom „anti-špijunskom“ kampanjom, što je naročito teško pogodilo strane komunističke disidente. Prema svedočenju K. Štajnera, Mavrak se nalazio u Lubjanki, glavnom zatvoru NKVD-a, gde je podvrgnut „metodama psihološke smrti“.

Mavrak je terećen zajedno sa jugoslovenskim revolucionarima Filipom Filipovićem i Karlom Štajnerom, i ubrzo streljan. Posmrtno je rehabilitovan odlukom Vojnog kolegijuma Vrhovnog suda SSSR, 1963. godine.

Dela

Sarađivao je u „Borbi“, „Proleteru“ i u organu KP Austrije „Di Rote Fane“. Pored mnogih tekstova i članaka, objavio je i brošuru „Zahtevi besposlenih“.

Literatura

• Vesović, Milan (1979). Revolucionarna štampa u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Beograd. 
• Socijalizam. Savez komunista Jugoslavije. 1980. 
• Petrović, Slobodan (1962). Sedam sekretara SKOJ-a. Rad. 
• Words Without Borders (2009). The Wall in My Head: Words and Images from the Fall of the Iron Curtain. Open Letter Books. str. 226—. ISBN 978-1-934824-23-8. 
• Antun Mavrak: građa za monografiju. Sarajevo. CK SKBiH. 1985.
• Lazitch, Branko; Drachkovitch, Milorad M. (1986). Biographical Dictionary of the Comintern. Stanford, CA: Hoover Press. ISBN 978-0-8179-8401-4. 
• Swain, Geoffrey (2004). „Wreckage or Recovery: A Tale of Two Parties”. Ur.: Worley, Matthew. In Search of Revolution: International Communist Parties in the Third Period. I.B.Tauris. str. 131—. ISBN 978-1-85043-407-8. 

Spoljašnje veze

• Staljinski obračun s jugoslovenskim partijskim vodstvom u Sovjetskom Savezu