Pređi na sadržaj

An Konvej

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
An Konvej
Pogled iz perspektive sa ženom koja čita pismo Semjuela van Hogstratena. Često se smatra da ova slika prikazuje An Konvej, iako je ta atribucija sporna.[1]
Datum rođenja(1631-12-14)14. decembar 1631.
Mesto rođenjaLondon, Engleska
Datum smrti23. februar 1679.(1679-02-23) (47 god.)
Mesto smrtiVorikšir, Engleska

An Konvej (poznata i kao vikontesa Konvej; rođena Finč; 14. decembar 1631 — 23. februar 1679 [2]) je bila engleska filozofkinja čije je delo, u tradiciji platonista Kembridža, uticalo na Gotfrida Lajbnica. Misao Konvejeve je duboko originalan oblik racionalističke filozofije, sa obeležjima ginocentričnih razmatranja i obrazaca koji navode neke da o njoj misle kao o jedinstvenoj među sistemima iz sedamnaestog veka. [3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

An Finč je rođena u porodici ser Henidža Finča (koji je bio na dužnostima Rekordera Londona i predsednika Donjeg doma za vreme Čarlsa I) i njegove druge žene, Elizabet (kćerke Vilijama Kredoka iz Stafordšira). Bila je najmlađe dete. Otac joj je umro nedelju dana pre njenog rođenja. [4] Njeno rano obrazovanje su vodili učitelji i uključivalo je latinski, kome je kasnije dodala grčki i hebrejski. Njen polubrat, Džon Finč, koji je podstakao njena interesovanja za filozofiju i teologiju, upoznao je An sa platonistom Kembridža Henrijem Morom, koji je bio jedan od Džonovih tutora na Hristovom koledžu u Kembridžu. Ovo je dovelo do doživotne prepiske i bliskog prijateljstva između njih na temu filozofije Renea Dekarta, tokom koje je An izrasla od Morove neformalne učenice do njemu intelektualno ravne osobe. Mor je za nju rekao da je „retko ikada sreo bilo koju osobu, muškarca ili ženu, boljeg prirodnog aspekta od ledi Konvej“ (citirano u Životu Henrija Mora Ričarda Vorda(1710), str. 193), i da „u poznavanju stvari Prirodnih i Božanskih, niste samo prevazišli svoj sopstveni Pol, već čak i onaj drugi“. [5] Konvejeva je odrasla u kući sada poznatoj kao Kensingtonska palata, koju je njena porodica u to vreme posedovala. [4]

Godine 1651. udala se za Edvarda Konveja, kasnije 1. grofa od Konveja, a sledeće godine Mor joj je posvetio svoju knjigu Protivotrov protiv ateizma. Godine 1658. An je rodila svoje jedino dete, Henidža Edvarda Konveja, koji je umro od malih boginja samo dve godine kasnije. [6] Njen muž je takođe bio zainteresovan za filozofiju i Mor je i njega podučavao, ali je ona otišla daleko od njega i po dubini svojih misli i po raznolikosti svojih interesovanja. Zainteresovala se za lurijansku kabalu, a zatim i za kvekerizam, na koji je prešla 1677. U Engleskoj u to vreme Kvekeri su generalno bili mrski i trpeli su progon, pa čak i zatvor. Njena odluka da se preobrati, da od svoje kuće napravi centar za kvekerske aktivnosti i da aktivno prozelitizira bila je stoga posebno smela i hrabra.[traži se izvor]

Njen život od dvanaeste godine (kada je imala groznicu) obeležen je ponavljanjem teških migrena. To je značilo da je često bila onesposobljena od bola, i da je provodila mnogo vremena pod medicinskim nadzorom i tražeći lek (u jednom trenutku čak je otvorila vratne vene). Lekarske saveteje dobijala od dr Tomasa Vilisa. [7] Konvejevu su lečili mnogi veliki lekari njenog vremena, ali nijedan od tretmana nije imao efekta. [8] Umrla je 1679. u četrdeset sedmoj godini.

Principi najstarije i moderne filozofije[uredi | uredi izvor]

Sam tekst je verovatno napisan 1677. godine i pokazuje uticaj Franciska Merkurijusa van Helmonta. [9] Tekst je prvi put u latinskom prevodu objavio van Helmont u Amsterdamu 1690. godine kao Principia philosophiae antiquissimae et recentissimae. Prevod na engleski pojavio se 1692. [10] Principi razvijaju monistički pogled Konvejeve na svet kao stvoren od jedne supstance. Konvejeva je kritična prema kartezijanskoj ideji da su tela sastavljena od mrtve materije, prema Henri Morovom konceptu duše u njegovom Antidotu protiv ateizma i dualističkim teorijama odnosa između tela i duha. [11]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Principi najstarije i moderne filozofije (London: n. publ., 1692) 168 str. u 12°. – prvobitno štampano na latinskom: Principia philosophiae antiquissimae et recentissimae de Deo, Christo & Creatura, Amsterdam: M. Brown 1690.
  • Pisma. Prepiska An, vikontese Konvej, Henrija Mora i njihovih prijatelja, 1642–1684 , ur. M.H. Nikolson (London 1930) 517 str.
  • Saradnja sa Franciskusom Merkurijusom van Helmontom (1614–1698)
    • Kabalistički dijalog (1682) (u Christian Knorr von Rosenroth, Kabbala denudata, 1677–1684)
    • Dve stotine upita umereno iznesenih u vezi sa doktrinom revolucije humanih duša (1684).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Conway (1631-1679)”. Project Vox (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-02. 
  2. ^ Hutton 2009, str. 215
  3. ^ Duran 2006, str. 73
  4. ^ a b Ablondi, Fred (1. 1. 2014). Zalta, Edward N., ur. „Géraud de Cordemoy” (Fall 2014 izd.). 
  5. ^ Broad, Jacqueline (2002). Women philosophers of the seventeenth century. Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 0-511-04237-X. OCLC 56208440. 
  6. ^ Hutton 2004, str. 32
  7. ^ Carol Wayne White, The Legacy of Anne Conway (1631–1679): Reverberations from a Mystical Naturalism (2008), p. 6.
  8. ^ Owen, Gilbert Roy (1937). „The Famous Case of Lady Anne Conway”. Annals of Medical History. 9 (6): 567—571. PMC 7942846 Slobodan pristup. PMID 33943893. 
  9. ^ Merchant, Carolyn (1986). „Quaker and Philosopher” (PDF). Guildford Review (23): 2—13. Pristupljeno 20. 1. 2018. 
  10. ^ Derksen, Louise D. „20th WCP: Anne Conway's Critique of Cartesian Dualism”. www.bu.edu. Pristupljeno 20. 1. 2018. 
  11. ^ Broad, Jacqueline (13. 8. 2007). Women Philosophers of the Seventeenth Century. Cambridge University Press. str. 66—67. ISBN 9780521039178. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Broad, Jacqueline. Women Philosophers of the Seventeenth Century. Cambridge Cambridge University Press, 2002.
  • Brown, Stuart. "Leibniz and Henry More’s Cabbalistic Circle", in S. Hutton (ed.) Henry More (1614–1687): Tercentenary Studies, Dordrecht: Kluwer Academic Publishers, 1990.(Challenges the view that Conway influenced Leibniz.)
  • Duran, Jane (1989). „Anne Viscountess Conway: A Seventeenth Century Rationalist”. Hypatia: A Journal of Feminist Philosophy. 4 (1989): 64—79. S2CID 143986584. doi:10.1111/j.1527-2001.1989.tb00867.x. .
  • Duran, Jane (2006). Eight Women Philosophers: Theory, Politics, And Feminism. University of Illinois Press. str. 73. ISBN 978-0-252-03022-2. 
  • Frankel, Lois. "Anne Finch, Viscountess Conway," Mary Ellen Waithe, ed., A History of Women Philosophers, Vol. 3, Kluwer, 1991, pp. 41–58.
  • Gabbey, Alan. "Anne Conway et Henry More: lettres sur Descartes" (Archives de Philosophie 40, pp. 379–404)
  • Head, Jonathan (2021). The Philosophy of Anne Conway: God, Creation and the Nature of Time. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-350-13452-2. 
  • Hutton, Sarah (2016). „Conway, Anne (C.1630–79)”. Routledge Encyclopedia of Philosophy. ISBN 9780415250696. doi:10.4324/9780415249126-DA021-1. 
  • Hutton, Sarah, "Lady Anne Conway", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Fall 2008 Edition), Edward N. Zalta (ed.).
  • Hutton, Sarah (2004). Anne Conway: A Woman Philosopher. Cambridge University Press. ISBN 9780521835473. OCLC 76904888. 
  • Hutton, Sarah (2009). „Death”. Anne Conway : a woman philosopher. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 215. ISBN 9780521109819. OCLC 909355784. 
  • Hutton, Sarah (1970). „Conway, Anne”. Dictionary of Scientific Biography. New York: Charles Scribner's Sons. ISBN 978-0-684-10114-9. 
  • King, Peter J. (2004). One Hundred Philosophers. New York: Barron's. ISBN 0-7641-2791-8. 
  • Lascano, Marcy P. (2013). „Anne Conway: Bodies in the Spiritual World”. Philosophy Compass. 8 (4): 327—336. doi:10.1111/phc3.12025. .
  • Merchant, Carolyn, "The Vitalism of Anne Conway: its Impact on Leibniz's Concept of the Monad" (Journal of the History of Philosophy 17, 1979, pp. 255–269) (Argues that Conway influenced Leibniz by showing parallels between Leibniz and Conway.)
  • Mercer, Christia. "Platonism in Early Modern Natural Philosophy: The Case of Leibniz and Conway", in Neoplatonism and the Philosophy of Nature, James Wilberding and Christoph Horn, ed., Oxford: Oxford University Press, 2012, 103–26.
  • Bernet, Claus. „An Konvej”. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (na jeziku: nemački). 
  • White,Carol Wayne. The Legacy of Anne Conway (1631–1679): Reverberations from a Mystical Naturalism (State University of New York Press, 2009)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ан_Конвеј&oldid=27678463”