Pređi na sadržaj

Arsenije Carigradski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Arsenije Carigradski
Lični podaci
Datum rođenja1200.
Mesto rođenjaKonstantinopolj,
Datum smrti30 septembar 1273
Mesto smrtiProkonesos,
Carigradski patrijarh
Godine1255 — 1259
PrethodnikManojlo II
NaslednikNikifor II

Arsenije Carigradski (oko 1200 — 1273) je Carigradski patrijarh, koji je živeo sredinom 13. veka[1].

Rođen je u Carigradu oko 1200. godine, Školovao se u Nikeji, u manastiru gde je kasnije postao iguman. Potom se predao usamljeničkom životu i podvigu u jednom manastiru u Vitini.

Iz usamljenosti ga je pozvao car Teodor II na mesto patrijarha Carigrada 1255. godine. Posle smrti cara, moguće je da je on delio starateljstvo nad sinom Jovanom IV sa Georgijem Musalonom: dok kasniji istoričari Nikifor Grigora i Makarije Melisens tvrde da je patrijarh bio staratelj, savremeni istoričari Georgije Pahimer i Akroipolit imenuju samo Musalona[2]. Međutim, nekoliko dana nakon Teodorove smrti, Mihailo VIII je ubio Georgija Musalona, Arsenije je predsedavao aristokratskim savetom i imenovao Mihaila VIII za dečakovog regenta. Arsenije je takođe izvršio dvostruko krunisanje Mihaila VIII i Jovana IV januara 1259. godine[3].

U periodu između Musalonove smrti i dvostrukog krunisanja, Arsenije je radio na zaštiti prava mladog cara Jovana IV, u jednom trenutku je tražio da Jovan IV i Mihailo VIII razmene međusobne zakletve lojalnosti. Takođe se zalagao za dvostruko krunisanje da bi Jovan IV bio prvi krunisan, nešto što je Mihailo VIII video kao ozbiljnu prepreku za svoju uzurpaciju prestola. Izvršen je pritisak na patrijarha da dozvoli samostalno krunisanje Paleologa, čak je i mladi car bio pod uticajem pretnji. Patrijarh nije naišao na podršku okupljenih episkopa, osim dvojice prelata, koji su svi smatrali da je Paleologa trebalo prvo krunisati. Arsenije je na kraju pristao da prvo kruniše Mihaila i njegovu ženu, dok je Jovan dobio samo posebnu krunu[4].

Posle ceremonije, Arsenije se sklonio u pashajski manastir, odrekavši se titule, ali ne i dužnosti. Na njegovo mesto ustoličen je Nikifor II. Mihailo VIII oslobodio je Carigrad od Latinskog carstva, što je Arsenija navelo da povrati titulu vaseljenskog patrijarha, ali je ubrzo navukao Arsenijev gnev jer je naredio da se oslepi mladi princ Jovan IV. Arsenije je otišao toliko daleko da je ekskomunicirao cara Mihaila VIII, nakon što je pretnjom apelacijom papi pokušao da zastraši patrijarha da povuče ekskomunikaciju, Mihailo je sazvao sinod, ekskomunicirao Arsenija i krajem maja 1265. godine poslao ga na progon[5]. Tamo je i umro nekoliko godina kasnije (prema Fabriciju 1264. a prema drugima 1273.).

Tokom ovog perioda, Arsenije je odbio da ukloni ekskomunikaciju cara Mihaila nakon njegove smrti, kada je novi patrijarh Josif I uklonio ekskomunikaciju, nastao je spor između „Arsenita“ i „Josefista“ „Arsenijeva šizma“ je trajala do 1315. godine , kada je patrijarh Nifon I proglasio izmirenje.

Za Arsenija se kaže da je priredio odluke sabora i dela otaca, zbirku svetih zakona pod naslovom Sinopsis Canonum. Neki kažu da je Sinopsis Canonum delo drugog Arsenija, svetogorskog monaha, sve zavisi od toga da li je patrijarh Arsenije bio ili nije svetogorski monah.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „CATHOLIC ENCYCLOPEDIA: Arsenius Autorianos”. www.newadvent.org. Pristupljeno 2024-07-23. 
  2. ^ „Emperor Michael Paleologus and the West, 1258–1282: A Study in Byzantine-Latin Relations. By <italic>Deno John Geanakoplos</italic>. (Cambridge, Mass.: Harvard University Press. 1959. Pp. xii, 434. $7.50.)”. The American Historical Review. 1959. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/65.1.102. 
  3. ^ Charanis, Peter; Geanakoplos, Deno John (1959). „Emperor Michael Paleologus and the West, 1258-1282: A Study in Byzantine-Latin Relations”. The American Historical Review. 65 (1): 102. ISSN 0002-8762. doi:10.2307/1846612. 
  4. ^ „Michael Angold. <italic>A Byzantine Government in Exile: Government and Society under the Laskarids of Nicaea (1204–1261)</italic>. (Oxford Historical Monographs.) New York: Oxford University Press. 1975. Pp. xx, 332. $22.50”. The American Historical Review. 1978. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/83.2.413. 
  5. ^ Ubachs, F. (1994-04-07). „Donald M. Nicol, The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (Cambridge, Cambridge University Press, 1993), xv + 463 pp., f 63,70.”. Het Christelijk Oosten. 46 (4): 299. ISSN 2949-7663. doi:10.1163/29497663-04604017.