Atentat na Zorana Đinđića

Atentat na Zorana Đinđića
Mapa uspelog atentata na Zorana Đinđića. Đinđić je stigao do zgrade Vlade Srbije u vozilu pod pratnjom, a upucan je dok je ulazio u zgradu. Njegov položaj je označen plavom tačkom (dole levo), a položaj atentatora crvenom (gore desno).
Mesto	Dvorište zgrade Vlade Republike Srbije
Datum	12. mart 2003. 12.25 č
Meta	Zoran Đinđić
Vrsta napada	Atentat snajperom
Oružje	Hekler i Koh G3
Ubijeno	Zoran Đinđić
Ranjeno	Milan Veruović, telohranitelj
Učesnici	Zvezdan Jovanović i 11 saradnika pod komandom Milorada Ulemeka Legije
Organizacija	Zemunski klan

Atentat na Zorana Đinđića, petog predsednika Vlade Republike Srbije, izvršen je 12. marta 2003. godine u 12.25 č, u dvorištu zgrade Vlade Republike Srbije u Beogradu. Ovaj atentat je doveo do vanrednog stanja u Srbiji i policijske akcije „Sablja” tokom koje je uhapšeno 11.665 osoba povezanih sa organizovanim kriminalom.

Pozadina

Nove demokratske snage koje su preuzele vlast na talasu narodnog nezadovoljstva koje je srušilo Miloševića 5. oktobra 2000. godine, nisu bile u mogućnosti da čvrsto drže vlast kao, nekada, autokrata Milošević. Novi vladajući krugovi su bili slabi i nestabilni od samog početka. Predsednički izbori koji su održani prethodne godine, na kojima ni jedan kandidat nije dobio dovoljno glasova da bi bio izabran, bili su pokazatelj nesloge u vladajućim strukturama.

Zaverenici su atentat pripremali, takoreći, od dana kada je Zoran Đinđić postao premijer. Dugogodišnje diskvalifikacije o Đinđiću kao „stranom plaćeniku i izdajniku” preko noći su zamenjene novom, o Đinđiću kao mafijaškom saradniku, „šefu kriminalnih porodica”, „šverceru cigareta” i sl. Cilj ove političko-medijske kampanje bio je diskreditacija Đinđića u javnosti do te mere da bi njegovo fizičko uklanjanje zapravo bilo poželjno „u korist Srbije“. „Duvanska afera“, „Hapšenje i izručenje Slobodana Miloševića“, „Pokušaj provale u Vladin Biro za veze“, „Ubistvo Gavrilovića“, „Pobuna Crvenih beretki“, samo su neki od najznačajnijih afera koje su zaverenici kreirali sa ciljem da diskredituju i kriminalizuju Zorana Đinđića. Kako pokušaj njegovog političkog smenjivanja nije doneo očekivane rezultate, ali je Đinđić politički postajao sve moćniji, neposredno pred preuzimanje Vojske SCG – u redovima zaverenika doneta je odluka da ga fizički uklone.

Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala

Imam dokaze da su Dušan Spasojević, Legija i Slobodan Pažin kidnapovali Miroslava Miškovića i još pet-šest ljudi i učinili oko 30 ubistava. Za sve to sam spreman da svedočim. Odgovorni su i za atentat u Budvi(...) U atentatu na Ibarskoj magistrali učestvovali su Legija i Bracanović. (...)

Ljubiša Buha, B92, 24. januar 2003.

Stvari su se posle izjave Ljubiše Buhe drastično promenile i celo odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala radi intenzivno na tome. Stvar ima apsolutni prioritet i brzo ćemo saopštiti javnosti šta se događa. Pojavljuju se već neki obrisi razrešenja i to je ogromna šansa da se konačno i poslednje tvrdo jezgro kriminala razbije.

premijer Zoran Đinđić, „Frankfurter algemajne cajtung“, 26. februar 2003.

Krajem 2001. godine, premijer Đinđić je najavio da će 2002. godina biti godina borbe protiv organizovanog kriminala. Decembra 2002, pet meseci ranije doneti republički Zakon o borbi protiv organizovanog kriminala, usvojen je i u Saveznoj skupštini SRJ, čime je stupio na snagu. Tim zakonom, u pravosuđe su uvedeni Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal i Posebno odeljenje Okružnog suda u Beogradu za organizovani kriminal (tzv. Specijalni sud), koji su osnovani mesec dana kasnije. Takođe, tim zakonom je uvedena i institucija svedoka-saradnika.

Prvi svedok-saradnik Specijalnog tužilaštva trebalo je da bude Ljubiša Buha zvani Čume. Na njega je 3. avgusta 2002. izvršen neuspeli atentat, nakon čega on u tajnosti odlazi u Grčku. Decembra iste godine minirano je postrojenje njegovog preduzeća „Difens roud“, u čemu su zajedno učestvovali pripadnici Jedinice za specijalne operacije i Zemunskog klana. Krajem sledećeg meseca, Buha je vođe JSO i Zemunskog klana javno optužio da su krivi za 30 ubistava, otmicu Ivana Stambolića, atentate na Vuka Draškovića u Budvi i na Ibarskoj magistrali i brojne druge zločine, te izjavio da za to ima dokaze i da bi o tome svedočio u eventualnom sudskom postupku. Nedugo potom, on odlazi u Slovačku.

Neuspeli atentati

Ubistvu premijera prethodila su najmanje tri neuspela atentata:

Atentat kod Bubanj potoka

Sredinom februara 2003, grupa atentatora u kojoj su bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga zvani Žmigi, Mile Luković zvani Kum i još jedna osoba planirala je da ubije Đinđića na auto-putu, sa uzvišenja u blizini naplatne rampe Bubanj potok, prilikom Đinđićevog povratka s Kopaonika. Odustali su od toga zbog navodnog straha od prevelikog broja žrtava, a prisutni u blizini bili su i Dušan Spasojević i još nekoliko osoba u najmanje tri automobila i dva kamiona.

Atentat kod Beogradske arene

Za više informacija pogledajte: Pokušaj atentata na Zorana Đinđića kod Beogradske arene 2003.

Animirani prikaz neuspelog atentata kod Beogradske arene

Dana 21. februara 2003, Đinđić je trebalo da otputuje u zvaničnu posetu u Banju Luku. Kolonu vozila koja su se kretala auto-putem Beograd – Zagreb ka aerodromu činila su tri automobila obeležena rotacionim svetlima i sirenom, a Đinđić je bio u prednjem vozilu. Kretali su se brzinom od oko 130 km/h kada je, oko 9:15, kod Beogradske arene, jedan kamion iz zaustavne trake naglo skrenuo u levu, preticajnu traku u kojoj se kolona kretala. Vozač Đinđićevog automobila je, nekoliko stotina metara ranije, najpre smanjio brzinu na oko 100 km/h, a zatim i naglo zakočio i obišao kamion s desne strane, te nastavio prema aerodromu.

Vozač kamiona „mercedes“ koji nije bio registrovan bio je Dejan Milenković Bagzi, pripadnik Zemunskog klana čija je namera bila da zaustavi kolonu, dok su se u blizini nalazili zaverenici s namerom da minobacačem „zoljom“ ubiju premijera. Milenković je tada priveden samo zbog falsifikovanja isprava, i određen mu je osmodnevni pritvor, ali je pušten nakon samo četiri dana, uz obrazloženje da je on trgovački putnik i da mora da izdržava porodicu.

Atentat kod Savezne skupštine

Neuspeli atentat kod Savezne skupštine

Nekoliko dana kasnije, 7. marta, grupa u kojoj je ponovo bio Zvezdan Jovanović, planirala je da snajperom ubije Đinđića ispred zgrade Savezne skupštine sa gornjeg nivoa garaže „Tri lista duvana“, na uglu Ulice kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra, ali je od toga odustala ponovo se, navodno, plašeći slučajnih žrtava, konkretno – novinara koji su se nalazili ispred zgrade Skupštine. Međutim, Zoran Vukojević koji je tada bio u automobilu „Folksvagen pasat“ sa Aleksandrom Simovićem i Jovanovićem, izjavio je pred sudom da se tom prilikom odustalo od pucanja jer su se zaverenici plašili da ih ne snime sigurnosne kamere sa zgrade Pošte u Takovskoj ulici, kao i zato što ne bi uspeli brzo da pobegnu jer su bili parkirani na gornjem spratu garaže.

Uzimanje iskaza od svedoka-saradnika

Dana 5. marta 2003, na mesto specijalnog tužioca za organizovani kriminal postavljen je Jovan Prijić i on je, par dana kasnije, otišao u Republiku Slovačku kako bi uzeo iskaz od Ljubiše Buhe. Davanje iskaza je završeno 11. marta kasno uveče, kada ga je Buha potpisao i tako učinio validnim za sud. Prijić se potom vratio u Beograd 12. marta u 2 časa ujutru, a u 8 časova podneo je ostavku zbog ranijih brojnih, netačnih, medijskih napisa da je on bio član Jugoslovenske levice.

Atentat

Pripreme

Zgrada Zavoda za fotogrametriju, iz koje je pucano na Zorana Đinđića

Nakon tri bezuspešna pokušaja, zaverenici su tražili novo mesto sa kojeg bi bilo pogodno pucati na premijera. Nekoliko puta su odlazili u stambenu zgradu u Birčaninovoj ulici, na suprotnoj strani u odnosu na mesto sa kojeg je Đinđić kasnije ubijen. Ninoslav Konstantinović, Dušan Krsmanović i Zvezdan Jovanović su se predstavljali kao radnici koji treba da uvedu kablovsku televiziju u zgradu, dok bi Jovanović zapravo, laserskim daljinomerom „bušnel 1000“, merio udaljenost od te zgrade do dvorišta zgrade Vlade i ustanovio da je ona oko 230 m. Međutim, zaverenici su odustali od pucanja iz te zgrade saznavši da se stanari učestalo raspituju oko uvođenja kablovske televizije.

U međuvremenu je Jovanović, od Milorada Ulemeka, dobio pušku kojom je trebalo da izvrši atentat, kao i još dva pakovanja municije. Tu pušku je Jovanović isprobao na Iriškom vencu na Fruškoj gori i ocenio da je ona odlična.

Konstantinović „i još neko” su, potom, saznali da se u zgradu u Ulici admirala Geprata, iz koje se takođe vidi dvorište zgrade Vlade, može ući bez poteškoća. Desetog marta, oko 10 časova, Konstantinović, Aleksandar Simović i Jovanović su ušli u tu zgradu prerušeni u molere i prošli pored portira bez problema. Potom su se popeli na drugi sprat i ušli u jednu praznu kancelariju u kojoj su ostali do 14 ili 15 časova. Međutim, Đinđić nije dolazio u zgradu Vlade ni tog dana, a ni sutradan, kada su ga zaverenici ponovo čekali u istoj kancelariji.

12. mart

Položaj premijera i atentatora u trenutku ubistva

Ulaz broj 5; u trenutku atentata, na parkingu su se nalazila samo vozila pratnje

Predsednik Vlade Republike Srbije i lider Demokratske stranke Zoran Đinđić pogođen je snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12.25 č, ispred ulaza broj 5 zgrade Vlade Srbije.

Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik Jedinice za specijalne operacije, sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14.

U zgradi Zavoda, u trenutku ubistva, nalazili su se i Aleksandar Simović i Ninoslav Konstantinović, dok su se ispred zgrade, u automobilu, nalazili Sretko Kalinić i Mile Luković. Vozač atentatora bio je Vladimir Milisavljević zvani Budala koji ih je čekao ispred zgrade u „folksvagen pasatu“, dok je Milan Jurišić čuvao parking ispred zgrade. Istovremeno, Miloš Simović je prenosio informacije o kretanju premijera koje mu je dostavljao Branislav Bezarević, pripadnik Službe državne bezbednosti, a Dušan Krsmanović je bio parkiran u blizu raskrsnice Nemanjine ulice i Ulice kneza Miloša, odakle je izveštavao o dolasku kolone automobila u kojoj je bio premijer Đinđić. Pored toga, u zasebnom vozilu su, oko kvarta u kojem je zgrada Vlade, kružili Saša Pejaković i Dušan Spasojević zvani Šiptar.

Putanja premijerove kolone do Vlade

U sredu, 12. marta, premijer Đinđić je trebalo da se dođe na sastanak Saveta za borbu protiv korupcije u 13 časova i da se sastane sa ministarkom spoljnih poslova Švedske, Anom Lind, u 15:30. Trebalo je da se prethodno sastane i sa Sinišom Nikolićem, bivšim šefom svog kabineta, pa je odlučio da u zgradu Vlade Srbije dođe nešto pre 13 časova.

Đinđić je prvobitno bio nameravao da dan provede kod kuće, zbog bolova u nozi koju je povredio mesec dana ranije, ali je na kraju odlučio da ode do zgrade Vlade. Uobičajena kolona od tri vozila došla je po premijera, do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40 i, posle neuobičajeno dugog, višeminutnog čekanja, Đinđić je ušao u srednji automobil, nakon čega je kolona krenula ka Vladi. Nakon prolaska kroz Užičku ulicu i Topčidersku zvezdu, kolona se kretala Bulevarom vojvode Putnika do Mostarske petlje gde su, zaključivši da je saobraćaj pregust, vozači odlučili da skrenu prema Savskoj i, dalje, prema Sarajevskoj ulici. Dok su bili u toj ulici, šef premijerovog obezbeđenja, Milan Veruović, dva puta je bezuspešno pokušao je da kontaktira osobu zaduženu da dočeka premijera ispred ulaza u zgradu Vlade. Na njegov treći poziv odazvao se radnik obezbeđenja kojem je radno mesto bilo ispred vrata premijerovog kabineta.

U trenutku ulaska kolone na parking zgrade Vlade, na njemu se nalazilo samo jedno vozilo, parkirano ispred jednog od ulaza u zgradu. Kolona se zaustavila tako da je srednji automobil, u kojem se nalazio Đinđić, bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata. Vožnja od premijerove rezidencije do zgrade Vlade trajala je oko pet minuta, a za to vreme, Đinđić je čitao novine, ne progovorivši ni reč.

Nakon ovoga, telohranitelji su pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila.

Premijerovo obezbeđenje, raspoređeno u tri automobila, činila su osmorica:

• Srđan Babić, zamenik šefa obezbeđenja premijera
• Aleksandar Bjelić, vozač srednjeg vozila, u kojem je bio Đinđić
• Milan Veruović, šef obezbeđenja premijera
• Slađan Drobnjak
• Jovan Đurić
• Dražen Nastić
• Boban Purić
• Zoran Trajković

Kada je premijer izašao iz vozila, Veruović mu je dodao štake, krenuo sa njim do ulaza u zgradu i vratio se da zatvori vrata automobila. Dok je premijer otvarao vrata zgrade, Jovanović je ispalio dva metka „308 Vinčester” iz puške „Hekler & Koh G3”, sa udaljenosti od oko 130 m i relativne visine od oko 16 m. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio Milana Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini.

Veruović je odmah potom dopuzao u jedan od automobila kolone, nakon čega ga je jedan od telohranitelja odmah odvezao u Urgentni centar. Đinđića, koji je ležao na leđima, telom unutar zgrade, a nogama van nje, Aleksandar Bjelić i još jedan pripadnik obezbeđenja zgrade su odneli do stepenišnog odmorišta i pokušavali da ga ožive. Nakon nekoliko minuta, ne dočekavši vozilo Hitne pomoći, telohranitelji su smestili Đinđića u automobil i odvezli ga u Urgentni centar. Đinđić je bio položen na zadnje sedište, a u automobilu su bili još i njegovi savetnici — Zoran Janjušević i Todor Dimitrijević, kao i radnici obezbeđenja zgrade Vlade – Dragan Lalić i Ljubiša Janošević.

Parkiran u blizini Zavoda za fotogrametriju bio je Kujo Kriještorac, vlasnik obližnje pekare. On je posvedočio da je video Milisavljevića u „pasatu“. Kriještorac je, pod nerazjašnjenim okolnostima, ubijen 1. marta 2004, nekoliko dana nakon što je dao iskaz policiji. Kriještorac je verovatno ubijen upravo zbog davanja iskaza, a ubistvo je, po rečima Sretka Kalinića, organizovao Luka Bojović, blizak saradnik Milorada Ulemeka.

Nakon ubistva, atentatori su otišli u unapred unajmljene stanove, dok su pušku iz koje je izvršen atentat sutradan sakrili na gradilištu u bloku 26, a „folksvagen pasat“ spalili u Ulici Zarije Vujoševića u Novom Beogradu.

Putanja bekstva atentatora odmah nakon atentata

Đinđić je, uprkos hirurškoj intervenciji u Urgentnom centru, proglašen mrtvim u 13:30 časova. Policija je ubrzo aktivirala akciju „Vihor“ kojom se blokira saobraćaj na izlazima iz Beograda. Osim toga, saobraćaj u gradu je bio blokiran policijskim vozilima i barikadama a hiljade ljudi su se peške vraćali kućama sa posla. Ljudi i automobili bili su nasumice zaustavljani i pretresani.

Jovan Prijić koji je, u toku prepodneva, otišao kući u Zrenjanin, istog dana vratio se u Beograd, povukao svoju ostavku i preuzeo predmet ubistva premijera.

Pokušaj hirurške intervencije i obdukcija

Zoran Đinđić je proglašen mrtvim u 13.30 č, u Urgentnom centru u Beogradu, u koji je stigao bez pulsa, krvnog pritiska i svesti. Rane na srcu su mu prethodno zašivene ali zbog obilnog krvarenja i raznete jetre operacija nije uspela. Operaciju je vršio doktor Miljko Ristić. Obdukcijom, urađenom iste večeri, utvrđeno je da je ulazna rana na Đinđićevom srcu bila veličine 33 milimetara puta 22 milimetra, a izlazna — 37 milimetara puta 25 milimetra. Takođe, metak je bio potpuno razneo i njegovu jetru i slezinu, pa je zaključeno da reanimacija nije ni mogla biti od pomoći. Obdukciju su izvršila trojica lekara Instituta za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu: Savić, Aleksandrić i Dušan Dunjić. Ona je urađena na zahtev okružnog istražnog sudije, Aleksandra Čolića, a zavedena je pod brojem 210/2003 i sadrži tri poglavlja na četiri kucane strane.

Prvi zaključak obdukcije bio je da je smrt nastupila nasilno, usled rana nanesenih projektilom ispaljenim iz ručnog vatrenog oružja koji je prouzrokovao razorenje srca, levog plućnog krila, jetre, želuca i slezine. Potom, utvrđeno je da je projektil ušao u grudni koš sa desne strane, odozgo, a da je izašao s leve, nadole i da se kretao od prednje strane tela ka zadnjoj. Konstatovana je i površinska rana na levoj podlaktici, uzrokovana istim metkom, nakon njegovog izlaska iz Đinđićevog grudnog koša.

U obdukcionom nalazu su, dalje, navedene detaljnije činjenice. Metak je ušao u telo Đinđića šest centimetara udesno od sredine grudnog koša, u visini sedmog rebra, na 132 cm od desne pete, a izašao je na levoj bočnoj strani grudnog koša, na 126 cm od leve pete.

Puška iz koje je ubijen Zoran Đinđić

Model G3 puške Hekler i Koh koja je slična onoj koja je korišćena prilikom atentata.

Puška kojom je Đinđić ubijen je marke „Hekler & Koh“, model „G3”, poznata i kao automatski snajper, obrisanog fabričkog broja. Do atentata na premijera, ona je pripadala Jedinici za specijalne operacije (JSO) MUP-a Srbije, dan nakon atentata zakopana je na Novom Beogradu, a nađena je 25. marta 2003. godine. Veštačenjima je utvrđeno da su oba metka ispaljena prilikom atentata ispaljena iz ove puške.

Model puške „Hekler & Koh G3“ ima tri izvedbe sa optičkim nišanom: „G3SG/1”, sa automatskim okidanjem, ali i mogućnošću podešavanja na poluautomatsko, zatim poluautomatska „MSG 90” i visokopreciznu „PSG-1”. Iako nikada nije zvanično precizirano koja je varijanta puške kojom je ubijen premijer Đinđić, pretpostavlja se da je to „G3SG/1“ koja ima šestostruko optičko uvećanje nišana.

Ova puška najverovatnije potiče iz Libana, odakle je, nakon Libanskog građanskog rata (1975—1990), godine 1991. dovezena brodom u Bar, zajedno sa još 30.000 tona raznog naoružanja. Puške ovog tipa koristile su snage Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana, u okolini Zvornika, 1992. godine. Kako je dugogodišnji komandant JSO – Milorad Ulemek Legija, za vreme rata u Bosni i Hercegovini, bio bliski Ražnatovićev saradnik, verovatno su neke od tih pušaka tada prešle u posedovanje JSO.

Puška „Hekler & Koh G3SG/1” dugačka je 1.025 mm, teška 5,54 kg i opremljena optičkim nišanom „Karl Cajs“ sa maksimalnim uvećanjem do šest puta. U njen okvir staje 25 metaka. Municija za ovu pušku je „NATO 7,62x51mm”, ali je moguće koristiti i veoma slične metke — „Vinčester .308”. Metak kojim je ubijen premijer Đinđić bio je „Vinčester .308” čija je ukupna dužina 7,7 cm, masa — oko 10 grama i brzina pri izlasku iz cevi — oko 800 m/s.

Sahrana

Predsednik Vlade Srbije Zoran Đinđić je sahranjen, uz najviše državne počasti, 15. marta 2003, u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Opelo je služeno u Hramu Svetog Save, a trasa kojom se pogrebna povorka kretala od Hrama do Novog groblja bila je zasuta cvećem. Pored članova porodice, funkcionera i članova Demokratske stranke i najviših državnih funkcionera, sahrani su prisustvovali i mnogobrojni strani zvaničnici i predstavnici diplomatskog kora, političkih stranaka u Srbiji i Crnoj Gori, verskih zajednica, ličnosti iz kulturnog i javnog života, kao i mnogobrojni građani. Prema nekim procenama, sahrani Zorana Đinđića prisustvovalo je oko 500.000 ljudi.

Sudski proces

Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal u Beogradu, optužilo je avgusta 2003. godine 44 osobe za razna krivična dela u vezi sa atentatom na Zorana Đinđića. Kao naredbodavac ubistva, u optužnici je označen Milorad Ulemek Legija, bivši komandant JSO, a kao izvršilac Zvezdan Jovanović, bivši pripadnik JSO. Specijalni sud u Beogradu, 23. maja 2007. nakon tri i po godine suđenja, osudio je prvostepenom presudom dvanaestoricu optuženih na ukupno 378 godina zatvora. Milorad Ulemek Legija (kao naredbodavac) i Zvezdan Jovanović (kao izvršilac) osuđeni su na maksimalne zatvorske kazne od 40 godina. Osim njih, za učešće u atentatu osuđeni su i Aleksandar Simović (35 godina zatvora), Željko Tojaga (30 godina zatvora), Dušan Krsmanović (30 godina zatvora), Branislav Bezarević (30 godina zatvora) i Saša Pejaković (8 godina zatvora). Presuda je u odsustvu, zato što nisu bili dostupni pravdi, izrečena Ninoslavu Konstantinoviću (35 godina zatvora), Vladimiru Milisavljeviću (35 godina zatvora), Sretku Kaliniću (35 godina zatvora), Milošu Simoviću (30 godina zatvora) i Milanu Jurišiću Juretu (30 godina zatvora).

Majka Mila Đinđić na otkrivanju spomenika Zoranu Đinđiću u Prokuplju, 1. avgusta 2007. godine

Drugostepenom presudom izrečenom 2008. godine potvrđena je odluka u odnosu na Milorada Ulemeka Legiju i Zvezdana Jovanovića koji su osuđeni na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora, kao i za Aleksandra Simovića, Ninoslava Konstantinovića i Vladimira Milisavljevića koji su osuđeni na po 35 godina zatvora. Na po pet godina manje osuđeni su Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i Branislav Bezarević, dok je Saša Pejaković osuđen na osam godina zatvora. Sretku Kaliniću kazna je sa 35 godina smanjena na 30 godina, Željku Tojagi sa 30 na 15, a Dušanu Krsmanoviću sa 30 na 20 godina zatvora. Miloradu Ulemeku Legiji i Zvezdanu Jovanoviću potvrđena je u trećestepenom postupku pred Vrhovnim sudom Srbije maksimalna kazna od 40 godina zatvora zbog ubistva premijera Zorana Đinđića, a potvrđene su kazne i za ostale optužene u procesu. Time je presuda Specijalnog suda o izricanju kazni za sve optužene postala pravosnažna.

Alternativne teorije

Treći metak

Teoriju da je bilo trećeg metka zastupaju Đinđićev telohranitelj Milan Veruović, kao i Aleksandar Bijelić, Đinđićev vozač za vreme ovog atentata. Veruović je napisao i knjigu sa tim naslovom.

Vidi još

• Pobuna Jedinice za specijalne operacije
• Treći metak
• Spomenik Zoranu Đinđiću u Prokuplju
• Sablja (TV serija)

Spoljašnje veze

• Poslednji dan Zorana Đinđića, RTS Merila vremena - Zvanični kanal
• „VREME feljton - atentat na Zorana (Miloš Vasić)”. Arhivirano iz originala 30. 12. 2006. g. 
• B92 - „Snimak ispred zgrade Vlade, nekoliko minuta posle atentata”. Arhivirano iz originala 25. 06. 2007. g. 
• Peščanik – Zbirka tekstova i dokumenata o atentatu