Pređi na sadržaj

Autobus

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Nju Rautmaster dvospratni autobus, privatnog prevoznika Ariva na liniji 73
Gradski autobus u Manhajmu
Autobus iz razglednice oko 1900. godine
Jedan od prvih autobusa u Muzeju Karl Benc
eBus na ulicama Beograda

Autobus je motorno vozilo koje prevozi znatno više putnika od prosečnog automobila ili kombija, ali manje od prosečnog šinskog vozila . Najčešće se koristi u javnom prevozu, ali može da bude u privatnom vlasništvu. Iako prosečan autobus prevozi između 30 i 100 putnika, neki autobusi imaju kapacitet i do 300 putnika.[1] Najčešći vrsta je jednospratni solo autobus, kao i dvospratni i zglobnim autobusima koji prevoze više putnika, i midibusima i minibusevima koji prevoze manje putnika. Autobusi se koriste za prevoze na dužim relacijama. Mnogi tipovi autobusa, kao što su autobusi gradskog prevoza i međugradski autobusi, naplaćuju kartu. Drugi vrste, kao što su školski autobusi ili šatl autobusi u okviru kampusa, su besplatni. U mnogim jurisdikcijama, vozačima autobusa je potrebna posebna dozvola iznad obične vozačke dozvole.

Istorija

[uredi | uredi izvor]

Prvi autobus, tada još nazivan omnibus sa motorom na unutrašnje sagorevanje predstavio je Karl Benc 1895. godine, a u pravilnu upotrebu je došao u Londonu 1899. godine[2]. Tada se radilo o vozilima na koje se ne može sa sigurnošću osloniti, naročito zbog jako ograničenog broja putnika (od 10 do 20 osoba). Razvoj je ipak išao dalje i od 1930. godine su autobusi mogli da smeste i 50 ljudi i bili su na razne pogone kao na svetleći plin na naftu ili drveni plin i sl. Ipak glavni razvoj autobusnog saobraćaja zabeležen je posle Drugog svetskog rata kada su se pojavili benzin i nafta kao i kada su se izgradile mnoge saobraćajnice. Posle druge polovine 20. veka autobusi su postepeno preuzimali gradski saobraćaj i tako dopunili tramvajski saobraćaj naročito na linijama koje nisu zahtevale masovni saobraćaj velikog kapaciteta. Za razliku od drugih vrsta saobraćaja autobusi su lako manevrisali i imali su vrlo niska ulaganja za izgradnju linija na kojima su saobraćali tako da su ovakav saobraćaj mogli sebi dozvoljavati i manje veliki gradovi.

Parni autobusi

[uredi | uredi izvor]

Prvi omnibus na mehanički pogon pojavio se na ulicama Londona 22. aprila 1833. godine.[3] Parne kočije su bile mnogo manje sklone prevrtanju, putovale su brže od konjskih zaprega, bile su mnogo jeftinije za vožnju i prouzrokovale su mnogo manje štete na površini puta zbog svojih širokih guma.[4]

Međutim, velike putarine koje su nametnule magistralne vlasti obeshrabrile su parna drumska vozila i ostavile slobodan put kompanijama konjskih autobusa, a od 1861. pa nadalje, strogi zakoni su praktično eliminisali vozila na mehanički pogon sa puteva Velike Britanije na 30 godina, kao što je Lokomotivski zakon iz te godine kojim se nameću restriktivna ograničenja brzine za „drumske lokomotive” od 8 km/h u gradovima i 16 km/h u unutrašnjosti.[5]

Trolejbusi

[uredi | uredi izvor]
Glavni članak: Trolejbus

Paralelno sa razvojem autobusa išao je pronalazak električnog trolejbusa, koji se obično napaja putem trolejbuskih stubova preko nadzemnih žica.[2]Braća Simens, Vilijam u Engleskoj i Ernst Verner u Nemačkoj, sarađivali su na razvoju koncepta trolejbusa. Ser Vilijam je tu ideju prvi put predložio u članku u Journal of the Society of Arts 1881. godine kao „...aranžman po kome bi običan omnibus... imao suspender koji se baca u intervalima s jedne strane ulice na drugu, i dve žice koje vise sa ovih suspendera; omogućavajući kontaktnim valjcima da rade na ove dve žice, struja bi se mogla preneti do tramvajskog vagona i nazad do dinamo mašine na stanici, bez potrebe za kretanja po šinama."[6]

Prvo takvo vozilo, Elektromot, napravio je njegov brat dr Ernst Verner fon Simens i predstavio ga javnosti 1882. godine u Halenzeju u Nemačkoj.[7] Iako je ovo eksperimentalno vozilo ispunjavalo sve tehničke kriterijume tipičnog trolejbusa, iste godine nakon demonstracije je demontirano.[8]

Motorni autobusi

[uredi | uredi izvor]

U Zigerlandu, u Nemačkoj, dve putničke autobuske linije saobraćale su kratko, ali neprofitabilno 1895. godine, koristeći motorni vagon sa šest putnika razvijen od strane Benz Viktorije iz 1893. godine.[9] Druga komercijalna autobuska linija koja je koristila isti model Benzovih omnibusa saobraćala je kratko vreme 1898. godine u ruralnom području oko Landudna u Velsu.[10]

Nemačka Dajmler Motors korporacija je takođe proizvela jedan od najranijih modela motornih autobusa 1898. godine, prodavši dvospratni autobus kompaniji Motor Trakšon koji je prvi put korišćen na ulicama Londona 23. aprila 1898. godine.[11] Vozilo je imalo maksimalnu brzinu od 18 km/h i moglo je da primi do 20 putnika, u zatvorenom prostoru ispod i na otvorenoj platformi iznad. Sa uspehom i popularnošću ovog autobusa, DMG je proširio proizvodnju, prodavši više autobusa kompanijama u Londonu i 1899. u Stokholmu i Špajeru.[11] Dajmler Motors korporacija je takođe ušao u partnerstvo sa britanskom kompanijom Milnes i 1902. godine razvila novi dabl-deker koji je postao tržišni standard.

Prvi masovno proizvedeni model autobusa bio je dvospratni autobus tipa B, koji je dizajnirao Frenk Sirl i kojim je upravljala londonska kompanija General Omnibus. On je ušao u upotrebu 1910. godine, a do kraja decenije proizvedeno ih je skoro 3.000 vozila. Na stotine njih je tokom Prvog svetskog rata služilo na Zapadnom frontu.[12]

Modeli su se proširili u 20. veku, što je dovelo do širokog uvođenja savremenog prepoznatljivog oblika autobusa pune veličine iz 1950-ih. AEC Routemaster, razvijen 1950-ih, bio je pionirski dizajn i do danas ostaje ikona Londona.[13] Inovativni dizajn koristio je lagani aluminijum i tehnike razvijene u proizvodnji aviona tokom Drugog svetskog rata.[14] Pored novog integralnog dizajna koji umanjuje težinu, on je takođe prvi put uveo nezavisnu prednju suspenziju autobusa, servo upravljač, potpuno automatski menjač i električno-hidraulično kočenje.[15]

Vrste autobusa

[uredi | uredi izvor]

Razlikuju se tri vrste autobusa u zavisnosti od njihove namene:

  • gradski autobus namenjen je prevozu putnika na kraćim relacijama. Karakterišu ga dvoja ili više dvokrilnih vrata za ulaz i izlaz putnika, mali broj mesta za sedenje (odnosno veliki broj mesta za stajanje), nemaju veliku maksimalnu brzinu ali zato imaju veća ubrzanja i usporenja u cilju što bržeg prevoza putnika.
  • prigradski autobus namenjen je prevozu putnika na dužim relacijama od gradskog autobusa. Karakterišu ga sva sedeća mesta sa malim brojem mesta za stajanje i dvoja vrata za izlaz i ulaz putnika.
  • međugradski autobus je namenjen za prevoz putnika na dugim relacijama. Karakterišu ga visoka udobnost za putnike (klima, televizija, nužnik), sva mesta su sedeća, veliki prostor za prtljag putnika, vrata za izlaz i ulaz putnika su uža.

Kombibus je namenjen za prevoz manjeg broja putnika (do deset, ne računajući sedište za vozača) i njihove prtljage. Koriste ga većinom hoteli i aerodromi za prevoz putnika.

Školski autobusi

[uredi | uredi izvor]

Dizajn

[uredi | uredi izvor]

Pristupačnost

[uredi | uredi izvor]
Visokopodni autobus sa produženom rampom za invalidska kolica

Tranzitni autobusi su nekada bili uglavnom visokopodna vozila. Međutim, oni su sada sve više niskopodnog dizajna i opciono takođe imaju „klečeće“ vazdušne suspenzije i imaju rampe koje omogućavaju pristup korisnicima invalidskih kolica i osobama sa kolicima za bebe, ponekad kao električno ili hidraulički produžene konstrukcije ispod nivoa poda. Pre opšte upotrebe takve tehnologije, ovi korisnici invalidskih kolica mogli su da koriste samo specijalizovane autobuse za paratranzitnu mobilnost.

Pristupačna vozila takođe imaju šire ulaze i unutrašnje prolaze i prostor za invalidska kolica. Unutrašnja oprema i odredišni displeji takođe mogu biti dizajnirani da ih koriste osobe sa oštećenim vidom. Autobusi uglavnom koriste liftove za invalidska kolica umesto dizajna sa niskim podom. U nekim zemljama, vozila moraju imati ove karakteristike prema zakonima o diskriminaciji osoba sa invaliditetom.

Konfiguracija

[uredi | uredi izvor]

Autobusi su prvobitno bili konfigurisani sa motorom napred i ulazom pozadi. Sa prelaskom na jednočlano opsluživanje, mnogi proizvođači su prešli na dizajn sa srednjim ili zadnjim motorom, sa jednim vratima na prednjim delu ili više vrata. Prelazak na dizajn sa niskim podom je skoro eliminisao dizajn sa srednjim motorom, iako neki autobusi i dalje imaju središnje postavljene motore. Autobusi sa prednjim motorom još uvek postoje za niša tržišta kao što su američki školski autobusi, neki minibusevi i autobusi u manje razvijenim zemljama, koji mogu biti izvedeni iz kamionskih šasija, a ne iz namenskih dizajnerskih rešenja za autobuse. Većina autobusa ima dve osovine, dok zglobni autobusi imaju tri.[16]

Upravljanje

[uredi | uredi izvor]

Vođeni autobusi su opremljeni tehnologijom koja im omogućava da se kreću po naznačenim putevima, omogućavajući kontrolisano poravnanje na autobuskim stanicama i manje prostora zauzetog vođenim trakama od konvencionalnih puteva ili autobuskih traka. Vođenje može biti mehaničko, optičko ili elektromagnetno. Dalja proširenja tehnologije vođenja uključuju vođeni laki tranzit i translor sisteme, iako se oni češće nazivaju 'tramvaji sa gumenim točkovima', jer imaju ograničenu ili nikakvu pokretljivost izvan svojih vodilica.

Livreje

[uredi | uredi izvor]

Tranzitni autobusi su obično obojeni tako da identifikuju operatera ili rutu, njihovu funkciju ili da razgraniče niskobudžetne ili premium uslužne autobuse. Livreje mogu biti naslikane na vozilu, nanete pomoću adhezivne vinilne tehnologije, ili pomoću nalepnica. Vozila često takođe nose autobuske reklame na delu ili celokupnoj vidljivoj površini (kao mobilni bilbord). Kampanjski autobusi mogu biti ukrašeni ključnim porukama kampanje; to može biti promovisanje događaja ili inicijative.

Pogon

[uredi | uredi izvor]

Najčešći izvor energije od 1920-ih bio je dizel motor. Rani autobusi, poznati kao trolejbusi, pokretali su se električnom energijom koja se napajala iz nadzemnih vodova. Danas električni autobusi često nose sopstvenu bateriju, koja se ponekad puni na stajalištima/stanicama kako bi veličina baterije bila mala/laka. Trenutno postoji interesovanje za hibridne električne autobuse, autobuse na gorivne ćelije, električne autobuse i one na pogon kompresovanog prirodnog gasa ili biodizela. Žirobusi, koji se pokreću zamahom uskladištenim zamajcem, isprobavani su tokom 1940-ih.

Dimenzije

[uredi | uredi izvor]

Ujedinjeno Kraljevstvo i Evropska unija:

Maksimalna dužina: Jedna zadnja osovina 135 m (442 ft 11 in). Dvostruka zadnja osovina 15 m (49 ft 2 1⁄2 in).
Maksimalna širina: 255 m (836 ft 7 3⁄8 in)

Sjedinjene Države, Kanada i Meksiko:

Maksimalna dužina: nema
Maksimalna širina: 26 m (85 ft 3 5⁄8 in)

Proizvodnja

[uredi | uredi izvor]

Rana proizvodnja autobusa proizašla je iz izgradnje vagona, a kasnije su je preuzela postrojenja proizvođača automobila ili kamiona. Rani autobusi su se sastojali samo od karoserije autobusa postavljene na šasiju kamiona. Ovaj pristup karoserija + šasija je nastavljen kod savremenih specijalizovanih proizvođača, iako postoje i integralni dizajni kao što je Lejland Našonal, gde su ta dva aspekta praktično neodvojiva. Specijalizovani proizvođači takođe postoje i koncentrišu se na pravljenje autobusa za specijalnu upotrebu ili modifikovanje standardnih autobusa u specijalizovane proizvode.

Integralni dizajnovi imaju prednosti u tome što su dobro testirani za snagu i stabilnost, a takođe su dostupni u prodaji. Međutim, dva zasebna podsticaja uzrokuju upotrebu modela šasija+karoserija. Prvo, to omogućava kupcu i proizvođaču da kupe najbolju ponudu za svoje potrebe, umesto da moraju da se odluče za jedan fiksni dizajn – kupac može odvojeno da izabere karoseriju i šasiju. Drugo, tokom životnog veka vozila (u stalnom servisu i gustom saobraćaju), ono će verovatno povremeno zadobijati manja oštećenja, a mogućnost lake zamene karoserije ili prozora itd. može značajno da produži njegov radni vek i uštedi troškove i neugodnost njegovog uklanjanja iz službe.

Kao i sa ostatkom automobilske industrije, u 20. veku, proizvodnja autobusa je postajala sve više globalizovana, sa proizvođačima koji su proizvodili autobuse daleko od svog predviđenog tržišta kako bi iskoristili prednosti u pogledu troškova rada i materijala. Tipičan gradski autobus košta skoro 450.000 američkih dolara.[17]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „China's longest bus unveiled in Shanghai”. Jongo.com. 15. 3. 2007. Arhivirano iz originala 30. 9. 2011. g. 
  2. ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 84. ISBN 86-331-2075-5. 
  3. ^ „Centenarxy of the Omnibus”. The Times. 28. 4. 1933. str. 16. 
  4. ^ Benson, Bruce L. „The Rise and Fall of Non-Government Roads in the United Kingdom”. Street Smart: Competition, Entrepreneurship and the Future of Roads. str. 263—264. 
  5. ^ Locomotives Act, 1861 Arhivirano 15 april 2021 na sajtu Wayback Machine Pratt's Law of Highways Edition 10, Shaw & Sons (1865) p. 388
  6. ^ „Trolleybus history – current collector design”. Arhivirano iz originala 4. 5. 2011. g. Pristupljeno 6. 10. 2013. 
  7. ^ Elektromote Arhivirano 29 jul 2016 na sajtu Wayback Machine, Siemens History website. Retrieved 2011-08-28
  8. ^ Charles S. Dunbar, Buses, Trolleys and Trams, (Paul Hamlyn Ltd, 1967, no ISBN) p. 81 et seq.
  9. ^ Eckermann, Erik (2001), World History of the Automobile, SAE, str. 67—68, ISBN 9780768008005, Pristupljeno 6. 10. 2013 
  10. ^ Ward, Ian (1974), The World of Automobiles: An Illustrated Encyclopedia of the Motor Car, 15, Orbis, str. 1773 
  11. ^ a b „1898: The world's first bus series launched by Daimler – a milestone for passenger transport – marsMediaSite”. Arhivirano iz originala 26. 4. 2021. g. Pristupljeno 29. 8. 2016. 
  12. ^ Robbins, G. J.; Atkinson, J. B. (1991). The London B-Type Motor Omnibus (3rd izd.). Twickenham: World of Transport. ISBN 1-871979-04-8. 
  13. ^ „AEC Southall Enthusiast page”. Aecsouthall.co.uk. Arhivirano iz originala 31. 1. 2020. g. Pristupljeno 19. 4. 2013. 
  14. ^ „The Bus We Loved book description, 12 September 2006”. Londonbooks.co.uk. Arhivirano iz originala 21. 2. 2014. g. Pristupljeno 6. 10. 2013. 
  15. ^ Routemaster.org Arhivirano 2 septembar 2011 na sajtu Wayback Machine home page
  16. ^ „Articulated Bus”. 
  17. ^ Gross, Daniel (5. 9. 2014). „Further”. Slate. The Slate Group. Arhivirano iz originala 12. 7. 2017. g. Pristupljeno 5. 9. 2014. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Potražite Autobus u Vikirečniku, slobodnom rečniku.
Autobus na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аутобус&oldid=28498919”