Pređi na sadržaj

Afatomija

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Afatomija je vrsta pravnog posla koja predstavlja izjavu volje jednog lica kojom je određivao sukcesiju svoje imovine posle sopstvene smrti. U literaturi se tvrdi da je to početak korišćenja testamenta kod starih Germana. U širem smislu, afatomija predstvlja temelj ugovornog nasleđivanja.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Cezar je u svom delu o Galskim ratovima (lat. - De bello Gallico) opisivao Germane i njihove običaje, a jedan vek kasnije, rimski istoričar Tacit takođe je ostavio zapise o njima. Obojica su bili začuđeni razlikama u naslednopravnim pravilima između Rimljana i Germana i pre svega, germanskom nepoznavanju testamenta, koji je za rimljane bila jedna od krucijalnih institucija.[1] Zbog različitih porodičnih običaj, same kontrukcije porodice i kasnijeg primanja rimskog prava, Germani su se pribojavali testamenta i čak su, u neku ruku, smatrali da škodi i nanosi štetu naslednicima.[2] Kod Germana, porodica se bazirala na solidarnosti i jednakosti svih članova koje povezuju kognateske veze. Postojao je i porodični starešina koji je imao vlast (lat – mundium) nad članovima porodice. On je odstupao od rimskog paterfamilijasa jer nije bio vlasnik porodičnih dobara, već je njima samo privremeno upravljao, u najboljem interesu ukućana.[3] Zbog svih navedenih razloga, porodica je zajedno odlučivala o raspodeli imovine u slučaju smrti jednog od članova.[4] Zato nije bilo potrebe za testamentom. Sa pojavom privatne svojine u germanskom pravu, javlja se i potreba za testamentom jer je pravo da se imovinom upravlja  „posle smrti“ (lat. – post mortem) bilo neprimenjivo. Takođe, Germani su smatrali da smrću osobe prestaju njegova prava na stvarima,kao i volja u pogledu tih stvari pa je po njihovom poimanju bilo neophodno postupati po njoj.[5] Pored Germana, ni Spartanci nisu poznavali testament.

Ugovorno nasleđivanje[uredi | uredi izvor]

Ugovorno nasleđivanje nastalo je sa razvojem germanskih prava u srednjem veku. Franačka afatomija (lat. -affatomia) i lagobardski tinks (lat. - thinx) prvobitno su se pojavile u Salijskom zakoniku koji je nastao početkom  VI veka, a onda i u Rotarovom ediktu, prvoj pisanoj zbirci langobardskog prava iz 643. godine.

Afatomija u Salijskom zakoniku[uredi | uredi izvor]

Tokom svog života, lice je afatomijom prenosilo imovinu na drugo izabrano lice. Komponente koje su sačinjavale afatomiju su bile podeljene na tri etape. Tokom prve,specifičnim i simboličnim postupkom, ostavilac je uz prisustvo tri svedoka i sudije tungina  (lat.- thunginus) ili centuriona, prenosio željena dobra na posrednika. U ovoj fazi sudije bi se simobilčno pojavljivale sa štitovima.[6] Sama forma se sastojala u tome što lice ze prenos svojine, baca grančicu u krilo posredniku, određujući koju imovinu, u kom delu i kom licu posrednik dalje treba da je preda.[7] U drugoj etapi posrednik raspolaže poverenom imovinom  pred svedocima i ostaviocem u ostaviočevoj kući. Posrednik je potom imao obavezu da u roku od dvanest meseci pred kraljevim sudom i u prisustvu tri svedoka, baci grančicu u krilo licima koja su određena za naslednike. Na taj način im prenosi svojinu koju je odredio ostavilac. Ova etapa pružala je sigurnost da će se ostvariti odgovarajući i željeni efekti. Ostavilac je morao odmah da prenese dobra u ruke izabranog posrednika i radilo se o pravnom poslu „među živima“ (inter vivos).[6] Uloga tri svedoka dolazila bi do izražaja u slučaju da neko pokušava da ospori ovo raspolaganje. Oni su potvrđivali koje lice je prenelo imovinu na kog posrednika, kako je dalje ta imovina bila raspodeljena i  da li  je čovek u čije krilo je bačena grančica zaista boravio u kući sa svedocima. Na samom kraju poslednja tri svedoka su davala potvrdu da je posrednik koji je primio imovinu, istu tu imovinu predao naslednicima.

Afatomija u Ripuarskom zakoniku[uredi | uredi izvor]

U 48. i 49. članu Ripuarskog zakonika afatomija je bila prilagodljivija nego u Salijskom zakoniku. Afatomija se u ovom zakoniku sastojala od mogućnosti usvajanja nekog lica od  druog lica koje nije imalo nikakvo potomstvo. Ovim postupkom mu je predavao svoju imovinu u pisanoj formi ili u formi per traditionem. Afatomija je mogla da se raskine u slučaju da nakon usvajanja ostavilac imovine dobije potomstvo. Ostavilac je sve do svoje smrti imao prava na plodouživanje iz predatih dobara, a u tek u trenutku njegove smrti naslednik je sticao sva prava.[8]

Pravna priroda afatomije[uredi | uredi izvor]

Postojalo je nekoliko naučnih tumačenja afatomije koja su se međusobno razlikovala. Jedno od shvatanja kaže da je afatomija imala ugovornu pravnu prirodu. Drugi pravac shvatanja smatrao je da je afatomija vrlo slična poklonu. Prema Timbalu (Timbal), afatomijom je ostavilac određivao naslednike tako što je imaginarno usvajao lice od poverenja, koje se naziva posrednik. Posrednik je potom prenosio imovinu na lice koje je ostavilac unapred odredio. Time je ostavilac činio poklon da bi do smrti imao prava na plodouživanje na poklonjenom dobru. Autori Ešbah (Eschbach) i Bone (Bonnet), tumačili su afatomiju kao dvostrani pravni posao i kao temelj modernog ugovora o nasleđivanju. Autor Peter (Péter) se slaže sa njihovim shvatanjima, ali ističe i krucijalnu osobinu afatomije – neopozivost. Bastaić i Krizman su naglašavali instituizam afatomijejer se sastojala od različitih  elementa ugovora o nasleđvanju i ugovora o doživotnom izdržavanju.[9] Po Halbikovom mišljenju afatomija je svrstana pod ugovore u korist trećeg lica.

Zaključak[uredi | uredi izvor]

U Salijskom i Ripuarskom afatomija je predstavljena kao dvostrani ugovorni posao. Može da se sprovodi samo u slučaju odsustva bioloških potomaka. Ripuarska „verzija“ afatomije je bila dosta jednostavnija, pa su i supružnici imali mogućnost da jedno drugog izaberu za naslenika i da na taj način prenesu imovinu. Postoji nekoliko razlika između afatomije u Ripuarskom i Salijskom zakoniku. Kod Salijskih Franaka najsličnija je testamentu mancipatio familiae rimskog prava, a u kod Ripuarskih afatomija više ima formu testamentarnog usvojenja. Afatomija je stupala na snagu u vreme smrti posrednika u Ripuarskom zakoniku, a njena pravna dejstva su u Salijskom nastupala inter vivos.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Stanković, Miloš (2015). „Pravna priroda Afatomije” (PDF). Anali Pravnog fakulteta u Beogradu: str. — 169., 170. 
  2. ^ Stanković, Miloš (2019). Pravna priroda Afatomije. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 170. 
  3. ^ Miloš Stanković – Pravna priroda afatomije, Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LXIII, 1/2015, str 170. 
  4. ^ Stanković, Miloš (2015). Pravna priroda Afatomije. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. atr. — 171. 
  5. ^ Miloš Stanković – Pravna priroda afatomije, str 172. 
  6. ^ a b Stanković, Miloš (2015). Pravna priroda Afatomije. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 173. 
  7. ^ Miloš Stanković – Pravna priroda afatomija,Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LXIII, 1/2015, str. 172. 
  8. ^ Stanković, Miloš (2015). Pravna priroda Afatomije. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 175. 
  9. ^ Stanković, Miloš (2015). Pravna priroda Afatomije. Beograd: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 176., 177. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Miloš Stanković – Pravna priroda afatomija,Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, godina LXIII, 1/2015
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Афатомија&oldid=26816083”