Pređi na sadržaj

Aćim Stevović

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Aćim Stevović
Datum rođenja(1866-10-13)13. oktobar 1866.
Mesto rođenjaKotroman, Kneževina Srbija
Datum smrti1957.(1957-Nedostaje neophodni parametar 1, mesec!-00) (90/91 god.)
Mesto smrtiBeograd, SFRJ

Aćim Stevović (Kotroman, 13. oktobar 1866[1] — Beograd, 1957) bio je srpski mašinski inženjer i profesor Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.[2] Prvi je projektant srpskih hidroelektrana,[3] koje su predstavljale najsavremenije tehničke objekte te vrste i značajno su doprinele industrijskom napretku i razvoju tehničke i inženjerske struke u Srbiji.[4]

Projektovao je hidroelektrane „Pod gradom“ u Užicu (1900), „Sveta Petka“ kod Niša (1908), „Turica“ u Užicu (1929) i „Temac“ kod Pirota (1940).[2]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Kotromanu na (Mokroj Gori), od oce Steve Kerkovića. Otac vodi poreklo sa Kosova, a na Mokru Goru se doselio iz Crne Gore, nakon što je jedno vreme živeo u Sjenici.[3]

Osnovnu školu je učio u Užicu. Učitelj mu je upisao prezime Stevović, po ocu Stevi, umesto porodičnog Kerković i to je prezime nosio do kraja života.[3]

Šest razreda gimnazije je završio u Užiškoj gimnaziji,[3] a poslednji razred je završio 1887.[3] u Realku u Beogradu. Tri godine je studirao na Velikoj školi u Beogradu. Kao odličnog studenta četvrte godine Ministarstvo građevina ga je 1891. uputilo u Politehničku školu Karlsrue u Badenu,[5] gde je diplomirao 1894. godine.

Po povratku u Srbiju, karijeru je započeo 1895. kao podinženjer[1] Direkcije srpske državne železnice, na Odseku za vuču.[3] Uvidevši njegove potencijale, Direkcija srpske državne železnice ga je poslala na dvogodišnje stručno usavršavanje u Nemačkoj. Juna 1895. je počeo da radi u fabrici Elsässische Maschinenbau-Gesellschaft u Grafenštadenu, a godinu dana kasnije je prešao u na železnicu Grossherzogliche Staatseinbahnen u Karlsrueu, gde je položio ispit za vođu lokomotive i radio u glavnoj železničkoj radionici. Nakon nekoliko meseci je kao student četiri meseca bio na praksi u fabrici Societe Alsacienne de Construction Mecanique u Belforu (Francuska).[4]

Nakon što je stekao velika praktična znanja u radionicama nemačke državne železnice i radeći na fabričkim električnim postrojenjima,[5] vratio se u Srbiju i od septembra 1897. do kraja 1905, kao inženjer Srpske državne železnice, je radio u „Železničkoj radionici” za održavanje vozova i popravljanje vagona u Nišu. Tamo je napredovao u inženjerskim zvanjima.[4] Zanimao se ne samo za svoju struku, već i za električna postrojenja. Radeći kao mašinski inženjer, ali i kao konstruktor mašinskih alatki, stečeno znanje je iskoristio za osavremenjavanje radionice,[6] uvodeći novine u održavanju lokomotiva i mehanizaciji rada. Prvi put je uveo klipne parne mašine, u srpskoj železnici, posvetio je pažnju smanjenju potrošnju goriva i uveo preventivno održavanje lokomotivskih klipova. Pokazao se kao izuzetan projektant. Projektovao je i vršio nadzor nad izadom mašine za češljanje sedišta u vagonima. Radio je na popravci ležišta vagonskih osovina. Modernizovao je mašine u radionici za obradu drvne građe za vagone. Projektovao je dizalice za vagone, ručni aparat za obradu rukavaca mašinskih osovina, napravio je projekat po kome je izrađen aparat za obradu ogledala razvodnika na parnim cilindrima lokomtive. Osmislio je način popravke na zavornjima i njihovim ležištima u mehanizmu krme na lokomotivama.[4]

Radeći u Železničkoj radionici, samoinicijativno se uključio u projekat podizanja Hidroelektrane na Đetinji. Mogući razlog je mogao biti to što je, željan afirmacije, uvideo priliku da se pokaže u svom zavičaju, saznavši da je profesor Todor Selesković prećutno odbio saradnju na projektovanju užičke centrale. Naime, izrada situacionog plana klisure reke Đetinje je bila poverena okružnom inženjeru Živadinu Dimitrijeviću, dok je profesor Đorđe Stanojević preuzeo na sebe izradu predračuna za troškove opreme i varoške mreže u Užicu. Stevovićev projekat se pokazao uspešniji od onoga koji je Stanojević naručio da se izradi u Pešti. Dimitrijević je nakon naknadnog proračuna predložio da se hidroelektrana izradi po Stevovićevom projektu. Stanojević je savladao ličnu sujetu i odobrio projekat mlađeg inženjera Stevovića,[7] koji nije zahtevao velike troškove, a uključivao je branu od 3 metra, kanal u dužini 775,9 metara, koji je obezbeđivao pad od 11 metara,[4] mašinsku zgradu. Hidroelektrana je započela sa radom na Ilindan 1900. godine.

Projektovao je branu, zgradu hidroelektrane i odvodni kanal za Hidroelektranu „Sveta Petka“, na levoj obali Nišave, na samom izlasku iz Sićevačke klisure, u kotlini nasuprot manastiru Sveta Petka Ivarica.[6] Pretpostavlja se da je hidroelektrično postrojenje projektovano po planu isporučioca opreme.[8] Hidroelektrana je puštena u rad 1908.[6]

Projektovao je još nekoliko hidroelektrana, koji zbog događaja pred Prvi svetski rat nisu realizovani.[4]

Dva puta je konkurisao za profesora na Tehničkog fakulteta na Velikoj školi. Najpre 1901, za predmet mehanička tehnologija, posle smrti Toše Seleskovića.[4] Nakon što je Velika škola u Beogradu prerasla u Univerzitet, izabran je 1906. za vandrednog profesora Tehničkog fakulteta, na Odseku za mašinske inženjere, gde je predavao predmete enciklopedija mašinstva, građevinske mašine i mašine alatljike, što se smatra početkom univerzitetskog obrazovanja u oblasti proizvodnog mašinstva.[4]

Naredne godine, kada je osnivan Tehnički inspektorat pri Ministarstvu narodne privrede, postavljen je za prvog inspektora.[5]

Za vreme Prvog svetskog rata boravio je u Francuskoj, kao izbeglica i tih godina radio u fabrici „Reno“.[5]

Za redovnog profesora na matičnom fakultetu izabran je 1920. i u istom zvanju ostao do odlaska u penziju 1937. godine.[5]

Godine 1932. je postavljen za šefa novoosnovane Katedre za parne mašine i motore sa unutrašnjim sagorevanjem Mašinsko-elektrotehničkog odseka Tehničkog fakulteta.[9]

Tokom trideset godina je bio predsednik Komisije za rukovaoce parnim mašinama, kao i majstore mašinstva svih oblasti.[5]

Autor je nekoliko patenata i radova objavljenih u stručnim časopisima.

Imao je važnu ulogu u uvođenju alatnih mašina u visokoškolsko obrazovanje u Beogradu.[2]

Odlikovan je Ordenom Svetog Save III stepena.[1]

Bio je oženjen Vukosavom–Vukom Miletić.[10]

Umro je 1957. u Beogradu.[5]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Ko je ko 1928, str. 141.
  2. ^ a b v Civrić 2013, str. 22.
  3. ^ a b v g d đ Lukić, Đapić & 15 1. 2017, str. 47.
  4. ^ a b v g d đ e ž Lukić, Đapić & 15 1. 2017, str. 49.
  5. ^ a b v g d đ e Roslavcev 2008, str. 13.
  6. ^ a b v Plavšić 1928.
  7. ^ Misailović 2009, str. 120.
  8. ^ Roslavcev 2008, str. 20.
  9. ^ Demić 2009.
  10. ^ Grbović 2009.

Literatura

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Аћим_Стевовић&oldid=28547209”