Pređi na sadržaj

Balistokardiografija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Balistokardiografija
MeSHD001450

Balistokardiografija (BKG) – neinvazivna dijagnostička metoda u kardiologiji koja se koristi za snimanje mehaničke aktivnosti srca. Zasnovana je na merenju kretanja tela izazvanog izbacivanjem krvi u svakom srčanom ciklusu. To je jedna od mnogih metoda koje se oslanjaju na detekciju srčanih i kardiovaskularnih mehaničkih pokreta, kao što su fonokardiografija, apekskardiografija, seizmokardiografija, kinetokardiografija.

Naziv[uredi | uredi izvor]

Termin balistokardiograf je kovanica nastala od latinske reči ballista, koja potiče od grčke reči βαλλίστρα - ballistra, ballistae - mašine za lansiranje projektila, i grčkih reči za srce i pisanje.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Balistokardiografija (BKG), koja je prvobitno otkrivena krajem 19. veka,[1] bila je u fokusu intenzivnog istraživanja od 1940-ih do ranih 1980-ih. Nakon ovog perioda metoda je praktično nestala. Ovaj nestanak se može pratiti kroz nekoliko opštih faktora:

  • Nedostatak standardnih tehnika merenja, sa različitim metodama koje vode do suptilno različitih signala.[2]
  • Nedostatak razumevanja tačnog fiziološkog porekla BKG talasnog oblika, kao i jasnih smernica za tumačenje rezultata, što je dovelo do opreznosti od strane medicinske zajednice;
  • Stavljanje primarnog fokusa na kliničku dijagnostiku (npr infarkt miokarda, angina pektoris, koronarna bolest srca,[3][4] što obično zahteva visok nivo specifičnosti i pouzdanosti koji BKG nije dostigla.[5]
  • Razvoj novih tehnika: ultrazvuka i ehokardiografije, koje su ubrzo prevazišle BKG i srodne tehnike za neinvazivnu kardiologiju i hemodinamsku dijagnostiku.

U drugoj deceniji 21. veka primnena balistokardiografija doživnjava iznenađujuće oživljavanje. U svetlu mnogih nedostataka gore navedene metode, legitimno je postaviti pitanje da li je ovaj povratak zasnovan na čvrstim osnovama, jer su otkrivene neke značajne razlike (kao i neke sličnosti) u današnjim pristupima ovoj metodi, za koje autori smatraju da bi trebalo da garantuju BKG drugu šansu.

Opšte informacije[uredi | uredi izvor]

Balistokardiografija pokazuje pravac i ubrzanje mlaznog kretanja krvi a zasniva je na registraciji pokreta tela izazvanih kontrakcijama miokarda – u skladu sa trećim zakonom kretanja, po kome se telo povlači u suprotnom smeru odsmera kretanja krvi koju izbacuje srce.

Balistokardiogram[uredi | uredi izvor]

U fiziološkom smislu balistokardiograma je nije ništa drugo do mehanički zapis srčanih i hemodinamskih događaja zabeleženi sa više lokacija, sa više tipova senzora (položaj, brzina i ubrzanje), što je dovelo do zbunjujućeg broja tehnika i signala, ponekad povezanih, ponekad ne. Ovo mnoštvo metoda doprinelo je zamagljivanju polja u prošlosti i treba paziti da se ova situacija ne ponovi u 21. veku.

Zapis balistokardiografskog pregleda je u obliku krivulje, čije krivine odgovaraju pojedinačnim komponentama evolucije srca. Ballistokardiografski talasi koji su označeni slovima H, I, J, K, L, M, N i O; okrenuti su nagore i označavaju trzaj prema glavi, dok talasi okrenut nadole označavaju trzaj prema nogama. H, J, L, N talasi su pozitivni, dok su I, K, M, O talasi negativni.

Balistokardiogram se definiše kao reakcija (pomeranje, brzina ili ubrzanje) celog tela koja je rezultat srčanog izbacivanja krvi. Shodno tome, to je integracija višestrukih sila povezanih sa kretanjem krvi unutar srca, unutar arterija (prvenstveno aorte) i kretanja samog srca. To je inherentno 3D signalu, iako se većina tehnika merenja fokusira na uzdužnu komponentu od glave do pete.

Njegovo tumačenje je otežano činjenicom da signal zavisi od metode merenja[2]U početku je učinjen napor da se standardizuju tehnike merenja i označavanje signala kako bi se pomoglo upoređivanje i diseminacija podataka.[2] U slučaju klasičnog longitudinalnog BKG baziranog na Staru, postoji opšta saglasnost da rani vrh (H) u vezi sa kretanjem srca u ranoj sistoli i da je glavni kompleks I, J ,K povezan sa ventrikularnom ejekcijom i protokom aorte.[6][7]

Manje je slaganja oko kasnijih talasa. Dok se BKG kod zdravih ljudi može prilično dobro tumačiti u svetlu fizioloških događaja, BKG pacijenata sa kardiovaskularnim oboljenjima teže je tumačiti zbog složene interakcije različitih unutrašnjih sila. Kao rezultat toga, tumačenje abnormalnog BKG uglavnom je zasnovano na eksperimentalnim podacima i uglavnom kvalitativno.[8]

U početku u interpretaciji, istraživanje je imalo za cilj da poboljša razumevanje signala, koristeći različite modele i funkcije prenosa,[9] ali to nije suštinski poboljšalo situaciju. Zato su savremeni alati za snimanje i simulaciju, ponudili zanimljive nove pristupe.

Budućnost metode[uredi | uredi izvor]

Savremena tehnologija omogućava primenu BKG na mestima koja do sada nisu bila dostupna – ordinacija kardiologa, dom pacijenta. Ali što je još važnije, napravljeno je kućište za aplikacije koje zahteva osnovnu analizu signala (poput otkucaja srca ili srčanog izbacivanja) i na osnovu serijskih merenja.

Međutim paralelno sa primenom BKG trebalo bi nastaviti dalje istraživanje u modeliranju i interpretaciji signala koje omogućava moderno računarstvo, i jednog dana bi moglo da se omogući da BKG postane dijagnostički alat koji se dugo tražio u ranim godinama.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Gordon JW (1877). „On certain molar movements of the human body produced by the circulation of the blood”. J. Anat. Phys. 11: 533—536. .
  2. ^ a b v Scarborough WR. SCARBOROUGH WR; TALBOT SA (1956). „Proposals for ballistocardiographic nomenclature and conventions: Revised and extended report of Committee on Ballistocardiographic Terminology”. Circulation. 14 (3): 435—450. PMID 13365056. S2CID 10327186. doi:10.1161/01.CIR.14.3.435. .
  3. ^ Starr, Isaac; Wood, Francis Clark (1943). „Studies with the ballistocardiograph in acute cardiac infarction and chronic angina pectoris”. Am. Heart J. 25 (1): 81—101. doi:10.1016/S0002-8703(43)90383-7. 
  4. ^ MANDELBAUM, HARRY; MANDELBAUM, ROBERT A. (1951). „Studies Utilizing the Portable Electromagnetic Ballistocardiograph”. Circulation. 3 (5): 663—673. ISSN 0009-7322. doi:10.1161/01.cir.3.5.663. 
  5. ^ Buckingham, William; Sutton, George C.; Rondinelli, Ray; Sutton, Don C. (1953). „Interpretation of the velocity measurement ballistocardiogram”. American Heart Journal. 46 (3): 341—347. ISSN 0002-8703. doi:10.1016/0002-8703(53)90325-1. 
  6. ^ Noordergraaf, A; Heynekamp, CE (1958). „Genesis of the human longitudinal ballistocardiogram from the changing blood distribution”. Am. J. Cardiol. 2 (6): 748—756. PMID 13594861. S2CID 41842424. doi:10.1016/0002-9149(58)90272-8. 
  7. ^ Gubner RS, Rodstein M, Ungerleider HE (1953). „Ballistocardiography: An Appraisal of Technic, Physiologic Principles, and Clinical Value”. Circulation. 7 (2): 268—286. PMID 13019942. S2CID 11377068. doi:10.1161/01.CIR.7.2.268. .
  8. ^ Starr, Isaac (1965). „Progress Towards a Physiological Cardiology”. Ann. Int. Med. 63 (6): 1079—1105. PMID 5320951. doi:10.7326/0003-4819-63-6-1079. 
  9. ^ Elzinga, G.; Verdouw, P. D.; Westerhof, N.; Van Den Bos, G. C. (1974). „Transfer of cardiovascular forces through the body”. Med. Bio. Eng. And Comp. 12 (3): 322—327. PMID 4466986. S2CID 23825815. doi:10.1007/BF02477799. .

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Балистокардиографија&oldid=27442697”