Pređi na sadržaj

Barbara Kartland

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Barbara Kartland
Barbara Kartland, 1987.
Lični podaci
Puno imeMeri Barbara Hamilton Kartland
Datum rođenja(1901-07-09)9. jul 1901.
Mesto rođenjaBirmingem, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti21. maj 2000.(2000-05-21) (98 god.)
Mesto smrtiHetfild, Hertfordšir, Ujedinjeno Kraljevstvo
Zanimanjepisac
Književni rad
Žanristorijski i savremeni ljubavni romani
Zvanični veb-sajt

Dama Meri Barbara Hamilton Kartland, (9. jul 1901 – 21. maj 2000) je bila engleska spisateljica, poznata kao "Kraljica romanse", koja je objavila i istorijske i savremene ljubavne romane, a u kojima je radnja smeštena prvenstveno u viktorijanski ili edvardijanski period. Kartlandova je jedna od najprodavanijih autora širom sveta 20. veka.

Mnogi njeni romani su adaptirani u televizijske filmove, uključujući A Hazard of Hearts, A Ghost in Monte Carlo[1] i Duel of Hearts.[2]

Njeni romani su prevedeni sa engleskog na brojne jezike, čime je Kartlandova peta najprevođenija autorka u svetu (napomena: ne uključujući biblijska dela). Njen plodan rad obuhvata oko 723 romana.[3]

Iako je najpoznatija po svojim ljubavnim romanima, pisala je i biografije, drame, muziku, stihove, operete i nekoliko knjiga o zdravlju i kuvanju. Takođe je davala savete TV publici i čitaocima u novinskim časopisima.[4]

Prodala je više od 750 miliona primeraka svojih knjiga,[4] iako drugi izvori procenjuju njenu ukupnu prodaju na više od dve milijarde.[5] Na koricama njenih romana nalazila su se umetnička dela u stilu portreta, koje je obično dizajnirao Frensis Maršal (1901 – 1980).[6]

Barbara Kartland je takođe bila poslovna žena koja je bila šef Cartland Promotions-a. Bila je londonska društvena figura, često obučena u ružičastu haljinu od šifona, šešir sa perjem, plavu periku i tešku šminku.[4]

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Mladost i obrazovanje

[uredi | uredi izvor]

Rođena je u Birmingemu, kao jedina ćerka i najstarije dete oficira britanske vojske, majora Džejmsa Bertrama „Bertija“ Foknera Kartlanda[7] (1876–1918) i njegove supruge Meri Hamilton Skobel, poznate kao "Poli" (1877–1976). Barbara Kartland je imala dva brata: majora Ronalda Kartlanda, člana parlamenta koji je služio kao vojni major u Drugom svetskom ratu (1907–1940), i Džejmsa Entonija „Tonija“ Hamiltona Kartlanda (1912–1940). Obojica su poginuli u ratnom sukobu u Flandriji.

Iako je rođena u udobnosti više srednje klase, finansije porodice Kartland naglo su se pogoršale ubrzo nakon njenog rođenja. Kartlandova je kasnije pripisala ovaj pad samoubistvu njenog dede po ocu, Džejmsa Kartlanda, koji je, kako je izjavila, bio finansijer koji je pucao u sebe nakon bankrota.[4] Međutim, prema upisu u registar zaostavštine, Džejms Kartland, vlasnik livnice mesinga Džejms Kartland & Sin Ltd, ostavio je imanje od 92.000 funti, što sugeriše da je verzija događaja Barbare Kartland donekle maštovita.[traži se izvor]

Ubrzo je usledila smrt njenog oca u Beri o Baku u Prvom svetskom ratu. Njena majka je otvorila prodavnicu u Londonu da bi sastavila kraj s krajem i da bi odgajala Barbaru i njena dva brata, koji su poginuli u borbi 1940.[8]

Barbara Kartland se školovala u privatnim školama za devojke: školi Alis Otli, koledžu za devojčice Malvern i obrazovnoj ustanovi Abi Haus u Hempširu. Postala je uspešna kao društveni izveštač posle 1922. i pisac romantične fantastike; izjavila je da su je u svom ranom stvaralaštvu inspirisali romani edvardijanske autorke Elinor Glin, koju je obožavala i sa kojom se na kraju sprijateljila.

Barbara Kartland 1925.

Brak i veze

[uredi | uredi izvor]

Prema nekrologu objavljenom u The Daily Telegraph-u[4] Kartlandova je navodno raskinula svoju prvu veridbu, sa oficirom Garde, kada je saznala za seksualni odnos. Ova tvrdnja se uklapa sa njenim imidžom u kasnijem životnom dobu kao predstavnici generacije u kojoj se o takvim stvarima nikada nije razgovaralo, ali se ne uklapa sa njom s obzirom da je proizvela rad 1920-ih koji je u to vreme bio kontroverzan po svojoj seksualnoj temi.[traži se izvor] Tvrdila je da je odbila 49 predloga za brak[9] pre nego što se udala za kapetana Aleksandra „Sašija“ Džordža MekKorkodejla, 23. aprila 1927, oficira britanske vojske iz Škotske i naslednika štamparskog bogatstva. Razveli su se 1933.[traži se izvor] a on je umro od srčane insuficijencije 1964.[4]

Njihova ćerka, Rejn MekKorkodejl (9. septembar 1929 – 21. oktobar 2016), za koju je Barbara Kartland kasnije tvrdila da je ćerka Džordža Saterlenda-Levesona-Gauera, 5. vojvode od Saterlenda, ili princa Džordža, vojvode od Kenta, postala je „Debitantkinja godine“ 1947. godine. Nakon razvoda od MekKorkodejla 1933. godine, koji je uključivao optužbe i protivtužbe za neverstvo, Kartlandova se 28. decembra 1936. udala za rođaka svog bivšeg muža, Hjua MekKorkodejla. Kartland i njen drugi muž, koji je umro 1963. godine, imali su dva sina: Jana MekKorkodejla (rođenog 11. oktobra 1937), bivšeg izdavača Debretsa, i Glena MekKorkodejla (rođenog 1939), berzanskog posrednika.[8][4]

Barbara Kartland je održala dugo prijateljstvo sa lordom Mauntbatenom od Burme, za čiju je smrt 1979. rekla da je bila „najveća tuga u mom životu“. Mauntbaten je podržavao Kartlandovu u njenim raznim dobrotvornim radovima, posebno za koledž Ujedinjenog sveta, i čak joj je pomogao da napiše svoju knjigu Ljubav na kormilu, pružajući osnovne pomorske i istorijske informacije. Memorijalni fond Mauntbaten, koji je osnovao Mauntbatenov pranećak Čarls, princ od Velsa (kasnije kralj Čarls III), nakon što je Mauntbaten ubijen u Irskoj, primio je prihod od ove knjige nakon objavljivanja 1980.[traži se izvor]

Kada je Kartlandova saznala da mlada Dajana, princeza od Velsa voli da čita njene romane, počela je da joj šalje rane kopije.[10] Međutim, kao odrasla, Dajana, njena paunuka,[11] nije pozvala Kartlandovu na venčanje sa princom od Velsa.[12] Kartlandova je kasnije otvoreno kritikovala Dajanin razvod, iako je jaz između njih popravljen neposredno pre Dajanine fatalne saobraćajne nesreće u Parizu 1997.[13] Prema knjizi Tine Braun o princezi, Kartlandova je jednom primetila: „Jedine knjige koje je Dajana ikada pročitala bile su moje, i nisu bile baš dobre za nju“.[traži se izvor]

Romani

[uredi | uredi izvor]

Nakon godinu dana kao kolumniste tračeva u Dejli Ekspresu, Kartlandova je objavila svoj prvi roman, Jigsaw (Slagalica) (1923), društveni triler koji je postao bestseler. Takođe je počela da piše i producira pomalo žestoke drame, od kojih je jednu, Krvavi novac (1926), zabranila Kancelarija Lorda Čemberlena. Tokom 1920-ih i 1930-ih, Kartlandova je bila istaknuta mlada domaćica u londonskom društvu, poznata po svojoj lepoti, energičnom šarmu i smelim zabavama. Njen smisao za modu je takođe imao ulogu, a ona je bila jedan od prvih klijenata dizajnera Normana Hartnela; ostala je njegov klijent sve do njegove smrti 1979. godine. On joj je napravio i venčanice; ovo drugo je napravljeno po njenom sopstvenom dizajnu protivno Hartnelovoj želji, a ona je priznala da je to bio neuspeh.[traži se izvor]

Godine 1950, Barbara Kartland je optužena za plagijat od strane autorke Žoržet Hejer, nakon što je jedan čitalac skrenuo pažnju na očigledno pozajmljivanje Hajerovih imena likova, karakternih osobina, dijaloga i zapleta u ranim istorijskim romansama Kartlandove. Konkretno, A Hazard of Hearts (1949) je replicirao likove (uključujući imena) iz Hejerovog Friday's Child (1944) i The Knave of Hearts (1950) koji, kako je Hejer tvrdila, „koncepcija..., glavni likovi i mnogi incidenti potiču direktno iz moje rane knjige pod naslovom These Old Shades, prvi put objavljene 1926... Za neke manje situacije i druge likove koristila je četiri moja druga romana." Hejer je završila detaljnu analizu navodnih plagijata za svoje advokate, ali slučaj nikada nije došao na sud.[14]

Pored pisanja romana, Kartlandova je 1950-ih napisala vodič za bračni život, koji je u Irskoj bio zabranjen.[15]

Uprkos svojim pitomim pričama, njeni kasniji romani bili su veoma uspešni. Do 1983. dobila je najduži unos u knjizi Ko je ko (iako je veći deo tog članka bila lista njenih knjiga), a Ginisova knjiga rekorda je proglasila najprodavanijim autorom na svetu.[16] Pored toga, 1976. godine, Kartlandova je napisala 23 romana, što joj je donelo upis u Ginisovu knjigu rekorda za najviše romana napisanih u jednoj godini.[17] Sedamdesete i osamdesete bile su njen najplodniji period; takođe se redovno pojavljivala na televiziji u to doba.[18]

Godine 2000. njeni izdavači su procenili da je Kartlandova od početka njene spisateljske karijere 1923. proizvela ukupno 723 naslova.[traži se izvor]

Sredinom 1990-ih, do kada je prodala preko milijardu knjiga, Vogue je Kartlandovu nazvao "pravom kraljicom romantike". Postala je oslonac popularnih medija sa svojim zaštitnim znakom ružičastih haljina i šešira sa perjem, govoreći o pitanjima ljubavi, braka, politike, religije, zdravlja i mode. Ona se javno protivila uklanjanju molitve iz državnih škola, i govorila protiv neverstva i razvoda, iako je priznala da je upoznata sa oba ova predmeta.[traži se izvor]

Doprinos vazduhoplovstvu

[uredi | uredi izvor]

Privatno, Kartlandova se zainteresovala za rani pokret vazduhoplovnog jedriličarstva i 1931. stvorila i osmislila vuču u jedrilici koja nosi poštu na 360 km. Za ovaj doprinos 1984. godine dobila je nagradu Bishop Wright Air Industry Award.[19]

Tokom 1920-ih i 30-ih godina redovno je posećivala aerodrom u Bruklendsu i moto-trkalište, a Muzej Bruklendsa je sačuvao dnevnu sobu iz tog doba i nazvao je po njoj.

Biografije

[uredi | uredi izvor]

Barbara Kartland je napisala nekoliko biografija velikih ličnosti, uključujući Metternich: The Passionate Diplomat (Meternih: Strastveni diplomata) 1964, The Outrageous Queen: A Biography of Christina of Sweden (Razuzdana kraljica: Biografija Kristine iz Švedske) 1956, The Private Life of Charles II: The Women He Loved (Privatni život Čarlsa II: Žene koje je voleo) 1958. i Josephine, Empress of France (Žozefina, carica Francuske) 1961. godine. Njena biografija Klemensa fon Meterniha bila je fokusirana na njegove brojne ljubavne veze i sadržala je odlomke kao što su: „Bio je muževan, iskusan i zadovoljavajući ljubavnik... Čak i najsofisticiranije žene su se osećale kao da su u njegovom naručju naučile nešto što nikada ranije nisu znale. Svaka žena se uz njega uzdizala do visine emocionalne ekstaze izvan moći izražavanja.“ [20]

Politički uticaj

[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti njenog brata Ronalda Kartlanda, konzervativnog člana parlamenta tokom Drugog svetskog rata, Kartlandova je objavila njegovu biografiju sa predgovorom premijera Vinstona Čerčila.

Rat je označio početak doživotnog interesovanja za građansko blagostanje i politiku za Kartlandovu, koja je služila Ratnoj kancelariji u različitim dobrotvornim aktivnostima, kao i brigadi hitne pomoći Svetog Jovana. Godine 1953. uvedena je u Bakingemsku palatu kao komandant Ordena Svetog Jovana Jerusalimskog za svoje zasluge.

Godine 1955. Kartlandova je izabrana za savetnika u Savetu okruga Hertfordšir[8] kao konzervativac i služila je devet godina. Tokom ovog perioda uspešno je vodila kampanju za reformu staračkih domova, poboljšanje plata babica i legalizaciju obrazovanja za romsku decu.

Muzika

[uredi | uredi izvor]

Radio operetu, The Rose and the Violet (Ruža i ljubičica), koju je emitovao Bi-Bi-Si 1942. godine, komponovao je Mark Lubok sa knjigom i tekstovima Kartlandove. Postavljen je na edvardijanskoj pozadini Hajd parka.[21]

Barbara Kartland je snimila EP ploču u saradnji sa Kraljevskim filharmonijskim orkestrom 1978. godine, pod nazivom Album ljubavnih pesama objavljen preko State Records, uz produkciju Normana Njuela.[22] Na albumu je Kartlandova izvodila obrade serije popularnih standarda, uključujući "I'll Follow My Secret Heart" (Pratiću svoje tajno srce) i "A Nightingale Sang in Berkeley Square" (Slavuj je pevao na Berkli skveru).[23]

Počasti

[uredi | uredi izvor]

U januaru 1988. Kartlandova je dobila Médaille de Vermeil de la Ville de Paris, najviše priznanje grada Pariza, za objavljivanje 25 miliona knjiga u Francuskoj.

Godine 1991. Kraljica Elizabeta II je Kartlandovoj dala zvanje Dame komandanta Reda Britanske imperije (Orden Britanskog carstva) u čast autorkinog skoro 70 godina književnog, političkog i društvenog doprinosa.[24]

Voštana figura Kartlandove bila je izložena u muzeju Madam Tiso, iako je prema rečima njenog sina Jana,[25] Kartlandova bila nezadovoljna jer nije bila „dovoljno lepa“.[26]

Bila je tema filma Ovo je tvoj život u dva navrata, u martu 1958. i decembru 1989.[traži se izvor]

Bivša rezidencija Kartlandove, nazvana River Cottage, koja se nalazi u Grejt Barfordu, Bedfordšir, u kojoj je živela od 1941. do 1949. godine, biće odlikovana Plavom plaketom nasleđa koja je takođe spomenik u čast njenoj književnoj karijeri.[27]

Barbara Kartland (poslednja slika) snimljena u 98. godini

Smrt i nasleđe

[uredi | uredi izvor]

Barbara Kartland je umrla u snu 21. maja 2000, [28] u svojoj rezidenciji, Kemfild Plejs, blizu Hetfilda, Hertfordšir, u 98. godini. Ona je bolovala od lošeg zdravlja i demencije šest meseci pre toga, a zatim je bila vezana za krevet. Oba njena sina, Jan i Glen, bili su prisutni pored njenog kreveta kada je umrla. Ubrzo nakon toga, njena ćerka iz prvog braka, Rejn, otputovala je u porodičnu kuću.[29]

Nakon što je Kartlandova prvobitno odlučila da želi da bude sahranjena u svojoj lokalnoj župnoj crkvi, sa kovčegom od mermerne konstrukcije, prekrivenim anđelima, ovo je kasnije promenjeno; sahranjena je u kartonskom kovčegu, zbog njene brige za pitanja životne sredine. Sahranjena je na svom privatnom imanju u Hetfildu, u Hertfordširu, ispod hrasta koji je posadila kraljica Elizabeta I.[30] Kartlandova je ostavila bruto imovinu od 1.139.123 funti, ali nakon dugova i obaveza, neto suma je bila nula. Jednom je priznala: „Nemam pojma šta zarađujem... Povremeno se pitam: "Jesmo li u dugovima?" Uvek smo.“ [30]

Posthumne publikacije

[uredi | uredi izvor]

Kartlandova je iza sebe ostavila seriju od 160 neobjavljenih romana, poznatih kao Barbara Cartland Pink Collection. Njih je u formatu e-knjiga objavio njen sin Jan; svakog meseca izlazio je novi roman iz te zbirke sve dok 2018. godine nije objavljeno svih 160 romana.[31][32]

Godine 2010, povodom 10. godišnjice njene smrti, prvi roman Barbare Kartland, Jigsaw (prvi put objavljen 1925.), ponovo je štampan. [33]

„Kao počast Njenom Veličanstvu Kraljici na njenom dijamantskom jubileju i Barbarinom trajnom pozivu romantičara, njeni izdavači su ponovo objavili njenu kolekciju kataloga pod nazivom – „Večna kolekcija“. Ova zbirka, objavljena počevši od novembra 2013, uključuje neke romane objavljene u vreme kada je kraljica Elizabeta II stupila na presto 1952.[34][35]

Pored toga, njene kolekcije e-knjiga su dostupne na španskom, italijanskom, nemačkom i holandskom.

Igrani filmovi

[uredi | uredi izvor]

BBC Four je emitovao biografski dramski film pod nazivom Zaljubljen u Barbaru (26. oktobra 2008.), sa En Rid u ulozi Barbare i Dejvidom Vornerom u ulozi lorda Mauntbatena. Film je napisala Žaka Mej.

Njen poslednji projekat trebalo je da bude snimljen i intervjuisan za njenu životnu priču (režija Stiven Glen). Dokumentarac, Virgins and Heroes, uključuje rane snimke kućnog bioskopa. Dama Barbara je početkom 2000. pokrenula svoju veb stranicu sa ružičastim računarima.[36]

Arhive

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „A Ghost in Monte Carlo”. [mrtva veza]
  2. ^ „BARBARA CARTLAND NOVEL BECOMES FILM”. Los Angeles Times. ProQuest 81463578. 
  3. ^ McCorquodale, Ian (2017). „Welcome to the romantic world of Barbara Cartland.”. BarbaraCartland.com. Arhivirano iz originala 12. 8. 2017. g. Pristupljeno 12. 8. 2017. „During her long career, my mother, Barbara Cartland wrote an incredible 723 books, which were translated into 38 languages, making her the most prolific author of the 20th Century.” 
  4. ^ a b v g d đ e „Dame Barbara Cartland”. The Daily Telegraph. London. 22. 5. 2000. Arhivirano iz originala 30. 3. 2009. g. Pristupljeno 22. 4. 2013. 
  5. ^ „Final Curtain Calls”. CBS News. 20. 12. 2000. 
  6. ^ „Today's Inspiration – Francis Marshall”. 7. 9. 2009. Pristupljeno 20. 1. 2018. 
  7. ^ „CARTLAND, JAMES BERTRAM FALKNER”. Commonwealth War Graves Commission. 
  8. ^ a b v „Cartland, Barbara”. Howard Gotlieb Archival Research Center. Boston University. Arhivirano iz originala 9. 11. 2012. g. Pristupljeno 22. 4. 2013. 
  9. ^ „Overview”. archives.lse.ac.uk. 
  10. ^ Gormley, Beatrice (2005). Diana, Princess of Wales: Young Royalty. 
  11. ^ Quinn, Shannon (2021-01-08). „Little Known Facts About Diana, Princess of Wales”. History Collection (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-11-29. 
  12. ^ „Sex, lies and cream teas: The colourful life of Barbara Cartland is”. Evening Standard. 12. 9. 2008. 
  13. ^ „Princess Diana’s step-grandmother Dame Barbara Cartland died on this day in 2000”. Royal Central (na jeziku: engleski). 2020-05-21. Pristupljeno 2024-02-03. 
  14. ^ Kloester, Jennifer (2012). Georgette Heyer: Biography of a Bestseller. London: William Heinemann. str. 275—79. ISBN 978-0-434-02071-3. 
  15. ^ „Rescue from indecency for Cartland and Old Moore”. The Independent. 8. 4. 1995. 
  16. ^ SEVERO, RICHARD (22. 5. 2000). „Barbara Cartland, 98, Best-Selling Author Who Prized Old-Fashioned Romance, Dies”. The New York Times. Pristupljeno 14. 7. 2017. 
  17. ^ „Barbara Cartland: One of the Most Prolific Writers”. Kerosi. Arhivirano iz originala 4. 4. 2019. g. Pristupljeno 14. 7. 2017. 
  18. ^ Berg, Sanchia (9. 3. 2019). „Thatcher's link to alternative medicine”. BBC News. 
  19. ^ „Official Website: Life Story”. Arhivirano iz originala 18. 8. 2006. g. Pristupljeno 26. 9. 2006. 
  20. ^ Cartland, Barbara (1964). Metternich: The Passionate Diplomat. London: Hutchinson of London. str. 43. 
  21. ^ "The Rose and the Violet", Radio Times, Issue 989, 13 September, 1942, p. 10
  22. ^ „Album of Love Songs (feat. Royal Philharmonic Orchestra)”. iTunes. 9. 10. 1978. 
  23. ^ „Pm4s”. Arhivirano iz originala 9. 2. 2015. g. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  24. ^ „No. 52382”. The London Gazette (Supplement). 28. 12. 1990. str. 7. 
  25. ^ Knight, Kathryn (2008-10-18). „Oh, mummy you were naughty - Dame Barbara Cartland's son reveals all about her racy life”. Mail Online. Pristupljeno 2024-02-03. 
  26. ^ George, Lynell (1996-04-25). „Waxing Philosophic Over Her Artwork”. Los Angeles Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-02-03. 
  27. ^ Jonathon Miller (19. 5. 2022). „FORMER HOME OF ROMANCEE WRITER DAME BARBARA CARTLAND TO RECEIVE HERITAGE BLUE PLAQUE'”. barbaracartland.com. Pristupljeno 11. 10. 2022. [mrtva veza]
  28. ^ „BBC News | UK | Barbara Cartland dies”. news.bbc.co.uk. 
  29. ^ Levin, Angela (19. 8. 2013). „Barbara Cartland: My mum always played the heroine”. Daily Telegraph. 
  30. ^ a b Alexis Parr, Barbara Cartland shock: Author’s stately home at risk – 'It's costing a fortune to run', Daily Express, 14 September 2019
  31. ^ „The Pink Collection”. BarbaraCartland.com. Arhivirano iz originala 13. 1. 2013. g. Pristupljeno 29. 5. 2012. 
  32. ^ Wragg, Sarah (13. 2. 2018). „Barbara Cartland's last novel” (Saopštenje). Pristupljeno 12. 1. 2023. 
  33. ^ Cartland, Barbara (4. 11. 2010). Jig-Saw. Barbara Cartland.com. ISBN 978-1906950200. 
  34. ^ „Newsflash: THE BARBARA CARTLAND ESTATE RELEASES HER GREATEST ROMANCES AS E-BOOKS”. BarbaraCartland.com. Arhivirano iz originala 7. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 5. 2016. 
  35. ^ Cartland, Barbara (27. 11. 2013). Introduction to the Eternal Collection (First izd.). Barbara Cartland.Ebooks ltd. ASIN B008654SO0. 
  36. ^ Glen, Steven (Director). Virgins and Heroes. Blue Melon Films. Arhivirano iz originala 31. 03. 2023. g. Pristupljeno 31. 03. 2023. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Барбара_Картланд&oldid=28548496”