Barbizonska škola
Barbizonska škola je bila umetnička kolonija koja se sredinom 19. veka nastanila u francuskom selu Barbizonu u Fontenbloovskoj šumi.[1] Ciljevi slikara koji su tamo živeli bili su napuštanje klasicizma koji je tada vladao u slikarstvu i nastojanje da se priroda prikaže realistički po uzoru na Džona Konstabla i englesko pejzažno slikarstvo. Zbog toga su radili studije u prirodi (slikarstvo u prirodi) pri čemu je veliku ulogu imalo Paysage intime. Suprotno impresionistima čiji su preteče bili, umetnici iz ove kolonije odbili su moderni razvoj industrije.
Istorija
[uredi | uredi izvor]Barbizonska škola je dobila ime po selu Barbizon kod Fontenbloa, gde je tokom nekoliko decenija 19. veka radila grupa francuskih slikara, koji su napustili do tada uobičajen način slikanja u ateljeu i počeli da rade direktno u prirodi. Počeci ovog pokreta datiraju iz 1830. godine; pošto je pokret formiran kao škola, trajao je otprilike do 1875. odnosno do afirmacije impresionizma.
Barbizonska škola je nastala kao reakcija na tradicionalno akademsko slikarstvo pejzaža, nasleđeno iz 18. veka. U periodu Davidovog klasicizma i njegovih sledbenika, u slikarstvu dominira problem figuralne kompozicije, a pejzaž je zanemaren i obrađen shematski. Romantizam, koji se suprotstavljao akademskim klasicističkim formulama, dao je podstrek slikarima da pristupe novim temama i novom načinu obrade u punoj stvaralačkoj slobodi. U to vreme (1824.) u Parizu je održana prva izložba engleskih slikara Džona Konstabla, Ričarda Parksa Boningtona i Koplija Fildinga, koji su svojim pejzažima nastalim direktno u prirodi, punim svetlosti i atmosfere, otvorili oči mladim francuskim slikarima o lepoti i slikovitom bogatstvu svojih domaćih pejzaža. Tokom ovog perioda menja se i društvena struktura sredine. Dolazi do perioda uspona građanske klase, koja odbacuje umetničku pompu imperije i restauracije. Novi građani su skloniji umetnosti koja im pruža aspekte stvarnosti i sadašnjosti, a ovi motivi neminovno usmeravaju umetnički izraz ka realizmu. U izvesnom smislu, Barbizonci tek naslućuju realizam; u svom kultu prirode traže poetska i idilična raspoloženja, njihova paleta je uglavnom zatvorena i sužena reminiscencijama na izbledele skale holandskih pejzažista 17. veka. Ipak, kolorizam francuskih romantičara i pomenutih engleskih pejzažista postepeno se odrazio na fakturi njihovih slika.
Osnivač ove škole je bio Teodor Ruso, koji je dolazio u Barbizon 1830. i tu se nastanio 1847. godine; slikao je motive iz šume Fontenblo i njenih proplanaka, grupe drveća i razlivene vode. Blizak je slikarima pejzaža kao što su Žil Dipre (Jules Dupré; 1811–1889), Narcis Dijaz de la Pena (Narcisse Diaz de la Pena; 1807–1876) i Šarl Fransoa Dobinji, i animalista Konstan Troajon. Paralelno sa slikarima Barbizonske škole, Žan Fransoa Mije razvija svoj realistički izraz, a Kamij Koro ostvaruje svojevrstan intimni pejzaž u punoj lepoti usklađenih srebrnih tonova.
Barbizonska škola značajno je uticala na razvoj evropskog pejzažnog slikarstva u 19. veku. Ona je u stvari pravi začetnik plenerističkog slikarstva koje je svojim naglaskom na kolorističkom momentu prethodilo impresionizmu.
Glavni predstavnici
[uredi | uredi izvor]Predstavnici Barbizonske škole koje je odlikovao sopstveni stil:[1]
Literatura
[uredi | uredi izvor]- J. W. Mollet, The Painters of Barbizon, London 1890.
- D. C. Thomson, The Barbizon School of Painters, London 1891.
- E. Michel, Les Maîtres du paysage français, Paris 1906.
- W. Ensel, Millet und Rousseau, Leipzig 1912.
- P. Dorbec, L’art du paysage en France, Paris 1925.
- E. Schnei der, L’art français au XIXe siècle, Paris 1929.
- French Paintings: A Catalogue of the Collection of The Metropolitan Museum of Art Vol 2, str. 45–104, The Metropolitan Museum of Art, New York, 1966.
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]
- The Barbizon School: French Painters of Nature (Esej na stranici Metropolitenskog muzeja u Njujorku)
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 107. ISBN 86-331-2075-5.
| Državne | |
|---|---|
| Ostale | |
