Bedba

Bedba je dopunska radna obaveza zavisnih ljudi u srednjem veku, koji su je najčešće ispunjavali u zemljoradničkim poslovima, odnosno oranjem.

Celokupna obaveza oranja odmeravana je na dva načina: bilo površinom oranja, odnosno brojem mati koje treba uzorati, bilo radnim vremenom, odnosno danima oranja. U oba slučaja zemljoradnici su svoju obavezu izvršavali pretežno bez ikakve nadoknade ili zamanicom, dok je manji deo obaveze izvršavan bedbom, kada su zavisni ljudi od svojih gospodara dobijali hranu.

Na prelazu iz XIII u XIV vek bedba se pominje u hrisovulji koju je kralj Milutin izdao manastiru Sv. Đorđa kod Skoplja. Prema odredbama ove isprave, ako na teritoriji manastirskog vlastelinstva tuđi ljudi, koji su potčinjeni drugim gospodarima, imaju selišta (kuće i okućnice), bili su dužni da oru manastiru dan bedbe, da žanju dan i da kose dan, ali ako bi se neko dobrovoljno potčinio manastiru, bio je oslobođen od svih kraljevih rabota, izuzev što je dugovao manastiru bedbu tri dana u godini. I u prvom i u drugom slučaju radna obaveza iznosi tri dana, međutim, u prvom slučaju ona se obavlja samo jedan dan bedbom, a u drugom, sva tri radna dana bedbom, što predstavlja primetnu olakšicu. Raspon bedbe od jednog do tri dana ostaje na vlastelinstvima u prvoj polovini XIV veka. Na posedima manastira Sv. Stefana u Banjskoj pored oranja zamanicom, meropsi, sokalnici i majstori, bili su dužni: Bedbu da oru jednu. A bedbe na ppug mat. Nešto dalje u hrisovulji se naglašava: A Zećani i Plavljani da oru mati i bedbe.

U ovim primerima bedba je svojevrstan način oranja, ali i deonica zemljišta koja se bedbom ore. Obaveza je precizno odmerena. Svako ko ima volovsku zapregu (plug) dužan je bedbom da uzore površinu od jednog mata. Drugačije je bilo na posedima manastira Gračanice, gde su meropsi imali obavezu da oru: bedbu pluga tri mata. Bila je to za merophe osetna olakšica, pošto su od ukupne obaveze od 9 mati, orali bedbom 3 mata, odnosno jednu trećinu, kada su prilikom obavljanja poslova dobijali i hranu. Još povoljniji uslovi postojali su na Dečanskom vlastelinstvu. Meropsi su tamo imali bedbu svake ralije, tačnije po jedan mat pšenice, ovsa i prosa, a onda je posebno istaknuto: i što se uzore bedbom, tozi da se bedbom i svrstuje. Poslednja odredba jasno pokazuje, da će se svi poljski radovi na površini od 3 mata, počev od oranja i setve do vršidbe, obavljati bedbom. U odnosu na Dečane nešto su nepovoljnije bile obaveze zemljoradnika - Srba - na vlastelinstvu manastira Sv. Arhanđela kod Prizrena. Oni su bili dužni da oru bedbu svakog žita, tj. pšenice, ovsa i prosa, ali se bedbom nisu obavljali i ostali poljski poslovi, kao što su žetva ili vršidba. Zanimljivo je da su i sitna vlastela potčinjena manastiru Sv. Arhanđela kod Prizrena bila takođe obavezna da oru svakoga žita bedbu kao i ostali zemljoradnici. Za razliku od prethodnih slučajeva, gde je obaveza bedbe iskazana površinom ili brojem mati, na posedima crkve Sv. Nikole u Vranju pomenuta obaveza je odmerena radnim vremenom. Crkveni otroci bili su dužni: u jesen 3 dana da seju i četvrti bedbe, a u proleće takođe 3 dana i četvrti bedbe. Svakako su otroci najpre uzorali zemlju pa je posejali, a potom bi u toku godine obavili i sve druge poljske poslove. Bedba je ovde ograničena na po jedan dan oranja u jesen i u proleće. Izgleda da su sličnu obavezu imali još i stanovnici sela Senjana na vlastelinstvu manastira Sv. Arhanđela kod Prizrena. Pored oranja bedbom se još kosila i trava za seno na Gračaničkom vlastelinstvu. .

Literatura

• M. Vlajinac, Bedba i zamanica kao mobarska i kulučarska rabota u Srba Srednje-ga veka, Glasnik SND 2, 1-2 (1927) 47-66;
• I. Božić, Paraspor u Skadarskoj oblasti, ZRVI 4 (1956) 13-30 (= Nemirno omorje XV veka, Beograd 1979,