Beli brod
Beli brod (fr. la Blanche-Nef; lat. Candida navis) bio je brod koji je prevozio mnoge plemiće, uključujući i naslednika engleskog prestola, koji je potonuo u Lamanšu blizu obale Normandije kod Barflera tokom putovanja iz Francuske u Englesku 25. novembra 1120. godine.[1] Samo jedan od otprilike 300 ljudi na brodu, mesar iz Ruana, preživeo je potonuće.[2]
Među onima koji su se udavili bili su Vilijam Adelin, jedini zakoniti sin i naslednik engleskog kralja Henrija I, njegova polusestra Matilda od Perša, njegov polubrat Ričard od Linkolna, Ričard d’Avranš, erl od Čestera, kao i kraljevski sudija Džefri Ridel. Sa smrću Vilijama Adelina, Henri je ostao bez jasnog naslednika, a kraljeva smrt 15 godina kasnije je pokrenula naslednu krizu i period građanskog rata u Engleskoj poznat kao Bezakonje (1135–1153).
Potonuće
[uredi | uredi izvor]Beli brod je bio novoopremljeno plovilo kojim je kao kapetan upravljao Tomas Ficstiven, čiji je otac Stiven Ficerard bio kapetan broda Mora pod Vilijamom Osvajačem tokom normanskog osvajanja Engleske 1066. godine.[3] Tomas je ponudio svoj brod engleskom kralju Henriju I za povratak u Englesku iz Barflera u Normandiji.[4] Henri je sebi već bio ugovorio prevoz, ali je dozvolio mnogima u svojoj pratnji da pođu Belim brodom, uključujući njegovog naslednika Vilijama Adelina, njegovu vanbračnu decu Ričarda od Linkolna i Matildu Ficroj, groficu od Perša, i mnoge druge plemiće.[4]
Prema hroničaru Orderiku Vitalu, posada je tražila i dobila velike količine vina od Vilijama Adelina.[4] U vreme kada je brod bio spreman za polazak, na njemu je bilo oko 300 ljudi, iako su se neki, uključujući budućeg kralja Stivena od Bloa, iskrcali zbog prekomernog pijančenja pre nego što je brod isplovio.[5]
Kapetan broda, Tomas Ficstiven, dobio je naređenje od putnika da pretekne kraljev brod koji je već bio isplovio.[5] Beli brod je bio brz, odlične konstrukcije i nedavno opremljen novim materijalima, zbog čega su kapetan i posada bili sigurni da mogu prvi da stignu do Engleske. Međutim, kada je krenuo po mraku, njegova leva strana je udarila u hrid i brod se brzo prevrnuo.[5]
Vilijam Adelin je ušao u čamac i mogao je da pobegne, ali se okrenuo u pokušaju da spase svoju polusestru Matildu, kada je čuo njene vapaje za pomoć. Njegov čamac su preplavili drugi brodolomnici u pokušaju da se spasu, a Vilijam se utopio zajedno sa njima.[5] Prema Orderiku Vitalu, Berold, mesar iz Ruana, jedini je preživeo brodolom tako što se držao za hrid. Ovaj hroničar je dalje pisao da je, kada je Tomas Ficstiven isplovio na površinu nakon potonuća i saznao da Vilijam Adelin nije preživeo, odlučio da se udavi pre nego da se suoči sa kraljem.[6]
Jedna legenda kaže da je brod bio osuđen na propast jer sveštenicima nije bilo dozvoljeno da se ukrcaju na njega i blagoslove ga svetom vodicom na uobičajen način.[7]
Posledice
[uredi | uredi izvor]
Direktan ishod smrti Vilijama Adelina bio je period engleske istorije poznat kao Bezakonje. Potonuće Belog broda ostavilo je Henriju I samo jedno zakonito dete, ćerku po imenu Matilda. Iako je Henri I u nekoliko navrata prisiljavao svoje barone da se zakunu da će podržati Matildu kao njegovu naslednicu, žena nikada pre toga nije sama vladala Engleskom. Matilda je takođe bila nepopularna jer je bila udata za Žofruu V, grofa od Anžua, tradicionalnog neprijatelja engleskih normanskih plemića. Nakon Henrijeve smrti 1135. godine, engleski baroni nisu bili voljni da prihvate Matildu kao kraljicu.
Stiven od Bloa, sin Henrijeve sestre Adele, uzurpirao je engleski presto pre Matilde i sopstvene starije braće Vilijama i Teobalda. Stiven je navodno planirao da otputuje Belim brodom, ali se iskrcao neposredno pre nego što je brod isplovio;[4] Orderik Vital to pripisuje iznenadnom napadu dijareje.
Nakon smrti Henrija I, Matilda i njen suprug Žofrua Anžujski, osnivač dinastije Plantagenet, pokrenuli su dug i razoran rat protiv Stivena i njegovih saveznika za engleski presto. Bezakonje je trajalo od 1138. do 1153. sa razornim posledicama, posebno u južnoj Engleskoj.
Istoričar iz tog perioda, Vilijam od Malmsberija, napisao je:
Nijedan brod koji je ikada plovio nije doveo Engleskoj takvu katastrofu, nijedan nije bio tako poznat širom sveta. Tada je sa Vilijamom poginuo i kraljev sin Ričard, kojeg mu je pre nego što je došao na vlast rodila jedna žena sa sela, veoma duhovit mladić, čija je odanost zaslužila ljubav njegovog oca; Ričard, erl od Čestera i njegov brat; Otuel, staratelj i tutor kraljevog sina; kraljeva ćerka grofica od Perša i njegova nećakinja, Teobaldova sestra, grofica od Čestera; pored svih odabranih vitezova i dvorskih kapelana, i plemićkih sinova koji su bili kandidati za vitezove, jer su se sa svih strana žurili da mu se pridruže, kao što sam rekao, očekujući nemali dobitak na ugledu ako bi uspeli da pokažu kraljevom sinu nekakvu zabavu ili mu učine neku uslugu.[8]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ Spencer, Charles Spencer, Earl (2020). The White Ship: conquest, anarchy and the wrecking of Henry I's dream. London. ISBN 9780008296827.
- ^ There are seven accounts of the disaster: Orderic Vitalis, Historia ecclesiastica 12.26 (ed. and trans. Chibnall, 1978, pp. 294–307); William of Malmesbury, Gesta regum Anglorum 5.419 (ed. and trans. Mynors, Thomson, and Winterbottom, 1998, pp. 758–763); Simeon of Durham, Historia regum 100.199 (ed. T. Arnold, 1885, vol. 2, pp. 258–259); Eadmer, Historia nouorum in Anglia (ed. M. Rule, 1884, pp. 288–289), Henry of Huntingdon, Historia Anglorum 7.32 (ed. and trans. Greenway, 1996, pp. 466–467), Hugh the Chanter, History of the Church at York (ed. and trans. Johnson, 1990, pp. 164–165), Robert of Torigni, Gesta Normannorum ducum (ed. and trans. E. van Houts, 1995, vol. 2, pp. 216–219, 246–251, 274–277), and Wace, Roman de Rou, pt. iii, lines 10173–10262 (ed. A. Holden, 1973, vol. 2, pp. 262–266).
- ^ Elisabeth M.C, van Houts, 'The Ship List of William the Conqueror', Anglo-Norman Studies X: Proceedings of the Battle Conference 1987, ed. R. Allen Brown (Woodbridge: The Boydell Press, 1988), pp. 172–173
- ^ a b v g Judith A. Green, (2006). Henry I: King of England and Duke of Normandy. New York: Cambridge University Press. str. 165.,
- ^ a b v g William M. Aird, (2008). Robert Curthose, Duke of Normandy c. 1050–1134. Woodbridge: The Boydell Press. str. 269.,
- ^ The Ecclesiastical History of Orderic Vitalis. 6. Marjorie Chibnall (ed. and trans.). Oxford: Clarendon Press. 1978. str. 298—299. ISBN 978-0-19-822243-9.
- ^ Jones, Dan (2014). The Plantagenets: The Warrior Kings and Queens Who Made England. Penguin Books. str. 5. ISBN 978-0143124924.
- ^ Gesta regum Anglorum/The history of the English kings. R.A.B. Mynors, Rodney M. Thomson, Michael Winterbottom (eds. and trans.). Oxford: Clarendon Press. 1998. str. 761—763. ISBN 0-19-820678-X.
Spoljašnje veze
[uredi | uredi izvor]- „The Wreck of the White Ship” (na jeziku: engleski). BRITISH HISTORY. Arhivirano iz originala 2008-04-10. g. Pristupljeno 2019-02-24.
