Benvenuto grof Petaci
Benvenuto Petaci | |
|---|---|
| Puno ime | Benvenuto grof Petaci |
| Datum rođenja | 25. decembar 1699. |
| Datum smrti | 17. januar 1784. (84 god.) |
Benvenuto grof Petaci (ital. Benvenuto Sigmund Graf von Petazzi di San Servolo, nem. Benvenuto Sigmund von Petazzi; 17. januar 1699 — 25. decembar 1784) bio je oficir u austriskoj službi, bio je fanatičan pristalica rimo-katoličke crkve[1] koji je silom prisiljavao Srbe da prelaze sa pravoslavlja u grkokatolicizam.
Došao je na čelo Karlovačkog Generalata 1754. godine.
Posedovao je Socerb zamak[1], koji je ostao u njegovoj familiji do 1688.
Versko ugnjetavanje pravoslavnih Srba[uredi | uredi izvor]
Samovoljne odluke[uredi | uredi izvor]
Petaci je samovoljno zabranio brakove između pravoslavnih i unijata, proglasio da su to otmice žena, i hteo je da budu kažnjavi smrću [1]. Bez obzira što su oni po carskoj odluci iz 1739. bili dozvoljeni.
Otmica Marče[uredi | uredi izvor]
1. avgusta 1753. došao je u pratnji 20 konjanika i 200 pešaka, katolika, u Čazmu i sazvao sve Srbe oficire iz Generalata. Srbi su osetili o čemu se radi i pokušali su da odbiju saučešće u otimanju manastira Marče. Na to im je Petaci pročitao caričin dekret koji je pretio smrću onima koji mu se odupru. Naterani, Srbi su ga pratili pri izbacivanju igumana i kaluđera iz Marče, kojima je dato samo 24 časa da ga napuste. Kaluđeri su prešli u manastir Lepavinu, a u Marču su dovedena dva unijatska kaluđera: Simeon Bulić i još jedan samo poznat po imenu Dimitrije. No otimanje se nije svelo samo na otimanje manastira Marče, već su prognani svi sveštenici iz okolnih pravoslavnih crkava i traženi su njihovi ključevi. [2]
Kada su se tri ugledna domaćina iz Ivanićke krajine javno požalili na Petacijevo versko nasilje, 26. februara 1754. u Severinu novoinstaliranom pravoslavnom episkopu Josifu Stojanoviću, Petaci ih je uhapsio i stavio u tamnicu. Tamo su mučeni izglađivanjem četiri i po meseca. A pri oslobađanju, prvi je dobio 1200, drugi 2400 a treći 3000 udarca.[2]
Unijaćenje Srba u Žumberku[uredi | uredi izvor]
Istakao se proganjanjem pravoslavnih Srba nastanjenim u Žumberku: ”ukinuo ranije naredbe carskih komandanata o izuzimanju sveštenstva od vojne službe. Petaci je sve svešteničke kuće svrstao među vojničke i stao sveštenstvo nagoniti na vojne dužnosti i razne rabote. On se posebno okomio na Srbe u Žumberku, iz koga je 1758. surovo progonio pravoslavne sveštenike, zabranjujući im bilo kakvo kretanje i rad. Žumberčani su se potužili svom pravoslavnom episkopu Danilu Jakšiću, a ovaj karlovačkom mitropolitu Pavlu Nenadoviću, da uputi molbu carici Mariji Tereziji da se”u duhu srpskih privilegija” dozvoli pravoslavnom plaškom episkopu da i dalje postavlja sveštenike u Žumberku. Na to je carica donela odluku da episkop Jakšić može i dalje postavljati nesmetano sveštenike u Žumberku, dok je sa druge strane Petaciju dato tajno uputstvo da episkopa Jakšića u tome na svaki način spreči. Tokom 1760. pritisak je pojačan. Vojne vlasti su sprečile episkopa Jakšića da uđe u Žumberak, vređale ga, ponižavale, i pretile da će svaki pravoslavni sveštenik koji uđe u Žumberak biti „kao pas okovan i upućen u tamnicu u Karlovac”. Najzad, 1761, Petaci i unijatski episkop Vasilije Božičković uspeli su da na prevaru i zvanično (de jure) izvrše unijaćenje Srba u Žumberku. Iskoristili su priliku kada je bataljon žumberačkih graničara, na putu za Karlovac i evropska bojišta Monarhije, zastao u selu Pribiću, sedištu unijatske episkopije. Nahranivši ih i podnapivši, podmetnuli su im na potpis, potpisavši se umesto njih kao nepismenih, papir u kome se naglašavalo da graničari u Žumberku zadržavaju grčki obred bogosluženja, ali da priznaju rimskog papu i njegove sveštenike, čime je unijaćenje i u zvaničnoj formi bilo izvedeno. (Manojlo Grbić, nav. delo, knj. 2, 30–39; Slavko Gavrilović, Iz istorije Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Ugarskoj, 44–45)” [3]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Johan Hajnrih Šviker (1995). Istorija unijaćenja Srba u Vojnoj Krajini [ZUR GESCHICHTE DER KIRCHLICHEN UNION IN DER CROATISCHEN MILITÄRGRÄNZE, Von Johann Heinrich Schwicker, WIEN, 1874]. Arhiv Vojvodine, IP Ikaros, Muzej Srpske pravoslavne crkve, Kalenić izdavačka ustanova. str. 40.
- ^ a b Dr Dušan Kašić (1967). Srbi i Pravoslavlje u Slavoniji i Sjevernoj Hrvatskoj. Savez Udruženja Pravoslavnog Sveštenstva SR Hrvatske. str. 57—58.
- ^ „Primeri unijaćenja srpskog naroda u Hrvatskoj do kraja XVIII veka”. Srpske Studije. Centar za srpske studije Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu (Knjiga 3): 207—2018. 2012.
