Pređi na sadržaj

Beovulf

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druga značenja, pogledajte stranicu Beovulf (višeznačna odrednica).
Prva strana rukopisa[1]

Beovulf (engl. Beowulf) je epska pesma na staroengleskom jeziku, koja pripada tradiciji germanskih herojskih legendi i sastoji se od 3.182 aliterativna stiha. Ovo je jedno od najvažnijih i najčešće prevođenih dela staroengleske književnosti. Datum nastanka ove pesme je predmet rasprave među stručnjacima; jedino što je sigurno jeste datum nastanka rukopisa, koji je nastao između 975. i 1025. godine.[2] Priča je smeštena u pagansku Skandinaviju u 5. ili 6. veku. Beovulf, junak Geata, dolazi u pomoć Hrotgaru, danskom kralju, čiju gozbenu dvoranu Heorot već dvanaest godina napada čudovište Grendel. Nakon što ga Beovulf ubije, Grendelova majka se sveti, ali je i ona poražena. Pobedonosni Beovulf se vraća kući u zemlju Geata i postaje njihov kralj. Pet decenija kasnije, Beovulf pobeđuje zmaja, ali biva smrtno ranjen u bici. Nakon njegove smrti, njegovi pratioci spaljuju njegovo telo i podižu humku na vrhu brega u njegovu čast.

Proučavaoci su raspravljali o tome da li je Beovulf isprva prenošen usmeno, što bi uticalo na njegovu interpretaciju: ako je sastavljen rano, u pagansko doba, onda je paganizam centralna tema, a hrišćanski elementi su dodati kasnije; ako je, međutim, pesma nastala kasnije, u pisanoj formi, od strane hrišćanskog autora, paganski elementi mogu biti dekorativna arhaizacija. Beovulf je uglavnom napisan kasnim zapadnosaksonskim dijalektom staroengleskog jezika, ali su prisutni i oblici drugih dijalekata, što ukazuje na dugu i složenu istoriju prenošenja kroz različite dijalektalne oblasti Engleske.

Dugo se istraživala sličnost Beovulfa sa drugim tradicijama i pričama, uključujući islandsku Sagu o Gretiru Snažnom, nordijsku priču o Hrolfu Krakiju i njegovom slugi Bodvaru Bjarkiju, višenacionalnu bajku Priča o medvedovom sinu i irsku bajku Ruka i dete. Neki su nagovestili paralele pesme sa Homerovom Odisejom ili Vergilijevom Eneidom. Jasnije paralele postoje u Bibliji, sa očiglednim aluzijama na knjige Postanja, Izlaska i Proroka Danila.

Pesma je sačuvana u jednom jedinom primerku, u rukopisu poznatom kao „Novelov kodeks”. U originalnom rukopisu pesma nema naslov, ali je postala poznata pod imenom njenog protagoniste.[3] Godine 1731. rukopis je oštećen u požaru; preživeo je, ali su margine ugljenisane, a neki delovi teksta izgubljeni.[4] „Novelov kodeks” se danas čuva u Britanskoj biblioteci. Pesma je prvi put prepisana 1786. godine; neki stihovi su prvi put prevedeni na savremeni engleski 1805. godine, a tokom 19. veka načinjeno je devet celokupnih prevoda, uključujući one Džona Mičela Kembla i Vilijama Morisa. Nakon 1900. godine, nastale su stotine prevoda u prozi, rimovanim ili aliterativnim stihovima – neki su relativno verni, neki arhaizovani, a neki pokušavaju da približe delo savremenom čitaocu. Teškoće prevođenja Beovulfa istraživali su književnici poput Dž. R. R. Tolkina, koji je radio i na stihovanom i na proznom prevodu. Beovulfa je na srpskom jeziku u proznoj formi objavila izdavačka kuća Narodna knjiga 1982. godine, u prevodu Ivanke Kovačević.[5]

Istorijska pozadina

[uredi | uredi izvor]
Plemena pomenuta u Beovulfu, Beovulfovo putovanje do Heorota i moguća lokacija nastanka pesme u Safoku, gde su se naselili Angli.[6]

Događaji u pesmi odvijaju se tokom 5. ili 6. veka i uglavnom prikazuju neengleske likove. Neki naučnici sugerišu da je pesma Beovulf prvobitno nastala u 7. veku u Rendlšamu u Istočnoj Angliji, pošto arheološko nalazište Saton Hu pokazuje bliske veze sa Skandinavijom, a Vulfinzi, kraljevska dinastija Istočne Anglije, možda su potomci geatskog klana Vulfinga.[7][6] Drugi povezuju pesmu sa dvorom kralja Alfreda Velikog ili dvorom kralja Knuta Velikog.[8]

Pesma spaja fiktivne, legendarne, mitske i istorijske elemente. Iako se sam Beovulf ne pominje ni u jednom drugom staroengleskom rukopisu,[9] mnogi drugi likovi navedeni u Beovulfu pojavljuju se u skandinavskim izvorima.[10] To se ne odnosi samo na pojedince (npr. Halfdan, Hrotgar, Halga, Hrotulf, Eadgils i Oter), već i na klanove (npr. Skildinge, Skilfinge i Vulfinge) i određene događaje (npr. bitku između Eadgilsa i Onele). Ratni pohod kralja Higelaka na Friziju pominje Grgur Turski u svojoj Istoriji Franaka i može se otprilike datirati na 521. godinu.[11]

Prevladavajuće mišljenje je da su likovi poput kralja Hrotgara i Skildinga u Beovulfu zasnovani na istorijskim ličnostima iz Skandinavije 6. veka. Kao i Finesburški fragment i nekoliko kraćih sačuvanih pesama, Beovulf se koristi kao izvor informacija o skandinavskim ličnostima kao što su Eadgils i Higelak, ali i o kontinentalnim germanskim ličnostima kao što je Ofa, kralj kontinentalnih Angla.[12] Međutim, jedan naučnik, Roj Liuca, smatra da je pesma „frustrirajuće dvosmislena”, ni mit ni narodna priča, već smeštena u „složenu pozadinu legendarne istorije... na grubo prepoznatljivoj mapi Skandinavije”. Takođe ističe da Geati iz pesme mogu odgovarati Gotarima (sa područja savremenog Jetalanda).[13]

Iskopavanja zapadne humke (levo) Gamla Upsale potvrđuju određene delove Beovulfa i sagi.[14]

Arheološki dokazi iz 19. veka mogu potvrditi određene elemente priče iz Beovulfa. Eadgils je, prema Snoriju Sturlusonu, sahranjen u Upsali (Gamla Upsala, Švedska). Kada je zapadna humka iskopana 1874. godine, nalazi su pokazali da je moćan čovek sahranjen u velikoj humci oko 575. godine, na medveđoj koži, sa dva psa i bogatim grobnim prilozima. Istočna humka je iskopana 1854. i sadržavala je posmrtne ostatke žene, ili žene i mladića. Srednja humka nije iskopana.[15][14]

U Danskoj, novija arheološka iskopavanja (1986–88, 2004–05)[16] u Lejreu, gde je prema skandinavskoj tradiciji bilo sedište Skildinga, Heorot, otkrila su da je jedna dvorana izgrađena sredinom 6. veka, što odgovara periodu opisanom u Beovulfu, nekoliko vekova pre nego što je pesma sastavljena.[17] Tokom iskopavanja pronađene su tri dvorane, od kojih je svaka bila oko 50 metara duga.[17]

Rezime

[uredi | uredi izvor]

Protagonista Beovulf, heroj Geata, dolazi u pomoć danskom kralju Hrotgaru, čiju gozbenu dvoranu, Heorot, napada čudovište Grendel. Beovulf ubija Grendela golim rukama, a zatim ubija Grendelovu majku mačem džinova koji je našao u njenoj jazbini.

Kasnije u životu, Beovulf postaje kralj Geata, a njegovu zemlju počinje da teroriše zmaj, željan osvete nakon što je jedan rob ukrao zlatni pehar iz njegove jazbine. Beovulf se sa svojim tenovima suočava sa zmajem, ali bezuspešno. On odlučuje da prati zmaja do njegove jazbine na Earnanesu, ali samo njegov mladi švedski rođak Viglaf, čije ime znači „ostatak hrabrosti”, dovoljno je hrabar da mu se pridruži.[18][19] Beovulf na kraju ubija zmaja, ali je smrtno ranjen u borbi. Kremiran je, a na obali mora je podignuta grobna humka.

Beovulf se smatra epskom pesmom jer glavni junak putuje daleko kako bi dokazao svoju snagu u nemogućim uslovima protiv natprirodnih demona i zveri. Poema počinje in medias res („usred stvari”), što je karakteristika antičkog epa. Iako pesma počinje Beovulfovim dolaskom, Grendel je već dugo napadao Heorot. Opisuje se razrađena istorija likova i njihovih rodova, kao i njihova međusobna interakcija, dugovi koji su bili vraćeni i učinjena hrabra dela. Ratnici čine bratstvo povezano lojalnošću prema svom gospodaru. Pesma počinje i završava se sahranama: na početku pesme za Skilda Skifinga[20] i na kraju za Beovulfa.[21]

Poema je čvrsto strukturisana. E. Karigan pokazuje simetriju njenog oblikovanja na modelu njenih glavnih komponenti, kao što je, na primer, opis ubistva Grendela koji odgovara opisu ubistva zmaja, slava Danaca koja odgovara opisima dvorova Danaca i Geata.[22] Druga tumačenja su takođe moguća; Gejl Oven-Kroker, na primer, vidi pesmu kao strukturiranu kroz četiri sahrane koje opisuje.[23] Za Dž. R. R. Tolkina, glavna podela u pesmi bila je između mladog i starog Beovulfa.[24]

Prva bitka: Grendel

[uredi | uredi izvor]
Grendel; ilustracija Dž. R. Skeltona iz 1908.

Beovulf počinje pričom o danskom kralju Hrotgaru, koji je izgradio veliku gozbenu dvoranu, Heorot, za sebe i svoje ratnike. U njoj, on, njegova žena Velteo i njegovi ratnici provode vreme pevajući i slaveći. Grendelu, monstruoznom biću nalik trolu, koji se smatra potomkom biblijskog Kaina, teško pada da sluša zvuke radosti.[25] On napada dvoranu i ubija mnoge od Hrotgarovih ratnika na spavanju. Hrotgar i njegov narod, bespomoćni protiv Grendela, napuštaju Heorot.

Beovulf, mladi ratnik iz Geatlanda, čuje o Hrotgarovim nevoljama i sa dozvolom svog kralja napušta svoju domovinu kako bi pomogao Hrotgaru.[26]

Beovulf i njegovi ljudi provode noć u Heorotu. On odbija da se bori sa bilo kakvim oružjem ili oklopom, pošto ih ni Grendel ne koristi.[27] Kada Grendel uđe u dvoranu i ubije jednog od Beovulfovih ljudi, Beovulf, koji se pretvarao da spava, skače na neprijatelja.[28] Grendel i Beovulf se žestoko bore.[29] Beovulfovi ljudi izvlače svoje mačeve i žure da mu pomognu, ali oni nisu sposobni da probiju Grendelovu kožu.[30] Na kraju, Beovulf kida Grendelovu ruku zajedno sa ramenom. Smrtno ranjen, Grendel beži u svoj dom u močvarama, gde umire.[31] Beovulf pokazuje Grendelovu ruku svima u Heorotu, gde je obešena sa visokog stropa. Ovaj „trofej” će podstaći Grendelovu majku da se osveti.[32]

Druga bitka: Grendelova majka

[uredi | uredi izvor]
Grendelova majka; ilustracija Dž. R. Skeltona iz 1908.

Sledeće noći, nakon proslavljanja pobede nad Grendelom, Hrotgar i njegovi ljudi spavaju u Heorotu. Grendelova majka, besna zbog sinovljeve smrti, odlučuje da se osveti. „Beovulf nije bio prisutan jer mu je ranije, pre deljenja poklona, određeno drugo boravište”.[33] Grendelova majka ubija Ašera, Hrotgarovog najpouzdanijeg savetnika, i beži, kasnije ostavljajući njegovu glavu ispred svoje pećine.

Hrotgar, Beovulf i njihovi ljudi prate Grendelovu majku do njene pećine ispod jednog jezera. Unfert, ratnik koji ga je ranije izazvao, daje Beovulfu svoj mač Hrunting. Nakon što odredi neke uslove Hrotgaru u slučaju svoje smrti (uključujući prihvatanje njegovih srodnika i Unfertovo nasleđivanje Beovulfovog imanja), Beovulf skače u jezero i, iako ga uznemiravaju vodene zveri, stiže na dno, gde pronalazi pećinu. Grendelova majka ga povlači unutra, a ona i Beovulf se upuštaju u žestoku borbu.

Na početku, Grendelova majka ima prednost, a Hrunting se pokazuje nesposobnim da je povredi; ona baca Beovulfa na zemlju i pokušava da ga ubije kratkim mačem, ali Beovulfa spasava njegov oklop. Beovulf primećuje drugi mač, koji visi na zidu i koji izgleda kao da je napravljen za džinove, i pomoći njega je obezglavljuje. Putujući dublje u pećinu Grendelove majke, Beovulf otkriva Grendelovo telo i odseca mu glavu sa mačem. Njegova oštrica se topi zbog „vrele krvi” čudovišta, ostavljajući samo balčak. Beovulf pliva nazad do obale jezera gde ga čekaju njegovi ljudi. Noseći balčak i Grendelovu glavu, on ih predstavlja Hrotgaru po povratku u Heorot. Hrotgar daje Beovulfu mnoge darove, uključujući mač Negling, porodičnu relikviju. Ovi događaji izazivaju dugu kraljevu besedu, koja se ponekad naziva „Hrotgarova propoved”, u kojoj savetuje Beovulfa da bude oprezan u pogledu ponosa i da nagradi svoje tenove.[34]

Poslednja bitka: Zmaj

[uredi | uredi izvor]
Beovulf se bori sa zmajem; ilustracija Dž. R. Skeltona iz 1908.

Beovulf se vraća u domovinu i kasnije postaje kralj svog naroda. Jednog dana, pedeset godina nakon Beovulfove borbe sa Grendelovom majkom, jedan rob ukrade zlatni pehar iz zmajeve jazbine na Earnanesu. Kada zmaj vidi da je pehar ukraden, izlazi iz jazbine besan, spaljujući sve što mu se nađe na putu. Beovulf i njegovi ratnici dolaze da se bore sa zmajem, ali kralj im kaže da će se on sam suočiti sa zmajem i da treba da čekaju na kamenoj humki. Beovulf odlazi da se suoči sa zmajem, ali shvata da je previše slab za njega. Njegovi ljudi, videći to i bojeći se za svoje živote, povlače se u šumu. Međutim, jedan od njih, Viglaf, u velikom jadu zbog Beovulfove nevolje, dolazi da mu pomogne. Njih dvojica ubijaju zmaja, ali Beovulf biva smrtno ranjen. Nakon što Beovulf umre, Viglaf ostaje pored njega, obuzet tugom. Kada se ostali ljudi konačno vrate, Viglaf ih grdi, optužujući njihov kukavičluk za Beovulfovu smrt. Beovulf je ritualno spaljen na velikoj lomači u Geatlandu, dok njegov narod plače i tuguje za njim, bojeći se da će bez njega Geati ostati bespomoćni pred napadima okolnih plemena. Nakon toga, u njegovu čast, podignuta je grobna humka vidljiva sa mora.[35][36]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Hanna, Ralph (2013). Introducing English Medieval Book History: Manuscripts, their Producers and their Readers. Liverpool University Press. ISBN 978-0859898713. 
  2. ^ Stanley 1981, str. 9–22.
  3. ^ Robinson 2002, str. 143.
  4. ^ Mitchell & Robinson 1998, str. 6.
  5. ^ Beovulf : staroengleski junački spev i odlomci iz junačkih pesama. Beograd: Narodna knjiga. 1982. 
  6. ^ a b Newton, Sam (1993). The Origins of Beowulf and the Pre-Viking Kingdom of East Anglia. Woodbridge, Suffolk, England: Boydell & Brewer. ISBN 978-0-85991-361-4. 
  7. ^ Chickering, Howell D. (1977). Beowulf (dual-language izd.). New York: Doubleday. 
  8. ^ Waugh, Robin (1997). „Literacy, Royal Power, and King-Poet Relations in Old English and Old Norse Compositions”. Comparative Literature. 49 (4): 289—315. ISSN 0010-4124. JSTOR 1771534. doi:10.2307/1771534. 
  9. ^ Grigsby, John (2005). Beowulf & Grendel : the truth behind England's oldest myth. Watkins. str. 12. ISBN 978-1-84293-153-0. OCLC 61177107. 
  10. ^ Shippey, Tom A. (leto 2001). „Wicked Queens and Cousin Strategies in Beowulf and Elsewhere, Notes and Bibliography”. The Heroic Age (5). 
  11. ^ Carruthers, Leo M. (1998). Beowulf. Didier Erudition. str. 37. ISBN 978-2864603474. 
  12. ^ Anderson, Carl Edlund (1999). „Formation and Resolution of Ideological Contrast in the Early History of Scandinavia” (PDF) (PhD thesis). University of Cambridge, Department of Anglo-Saxon, Norse & Celtic (Faculty of English). str. 115. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 1. 2017. g. Pristupljeno 1. 10. 2007. 
  13. ^ Liuzza 2013, str. 14–15.
  14. ^ a b Nerman, Birger (1925). Det svenska rikets uppkomst [The Rise of the Swedish Realm]. Stockholm. 
  15. ^ Klingmark, Elisabeth. Gamla Uppsala, Svenska kulturminnen 59 (na jeziku: švedski). Riksantikvarieämbetet. 
  16. ^ Niles, John D., "Beowulf's Great Hall", History Today, October 2006, 56 (10), pp. 40–44
  17. ^ a b Niles, John D. (oktobar 2006). „Beowulf's Great Hall”. History Today. 56 (10): 40—44. 
  18. ^ „Wíg”. Bosworth-Toller Anglo-Saxon Dictionary. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  19. ^ „Láf”. Bosworth-Toller Anglo-Saxon Dictionary. Pristupljeno 23. 10. 2014. 
  20. ^ Beowulf, 26–45
  21. ^ Beowulf, 3140–3170
  22. ^ Carrigan, E. (1967). „Structure and Thematic Development in "Beowulf"”. Proceedings of the Royal Irish Academy: Archaeology, Culture, History, Literature. 66: 1—51. JSTOR 25505137. 
  23. ^ Shippey, Thomas A. (2003). „Reviewed Work: The Four Funerals in "Beowulf": And the Structure of the Poem by Gale R. Owen-Crocker”. The Journal of English and Germanic Philology. 102 (1): 134—36. JSTOR 27712316. 
  24. ^ Tolkien 1997, str. 20.
  25. ^ Beowulf, 87–98
  26. ^ Beowulf, 199–203
  27. ^ Beowulf, 675–687
  28. ^ Beowulf, 757–765
  29. ^ Beowulf, 766–789
  30. ^ Beowulf, 793–804
  31. ^ Beowulf, 808–823
  32. ^ Simpson, James (2012). The Norton Anthology of English Literature vol. A. New York: W. W. Norton & Company. str. 58. 
  33. ^ Simpson, James (2012). The Norton Anthology of English Literature vol. A. New York: W. W. Norton & Company. str. 70. 
  34. ^ Hansen, E. T. (2008). „Hrothgar's 'sermon' in Beowulf as parental wisdom”. Anglo-Saxon England. 10: 53—67. doi:10.1017/S0263675100003203. 
  35. ^ Beowulf lines 2712–3182
  36. ^ „Beowulf” (PDF). South Africa: MU. Arhivirano iz originala (PDF) 24. 3. 2014. g. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Beovulf na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беовулф&oldid=28955399”