Beogradski pamučni kombinat
| Beogradski pamučni kombinat | |
|---|---|
 | |
| Delatnost | proizvodnja tkanina |
| Osnovano | 1906. |
| Ugašeno | 2001 |
| Sedište | Beograd Srbija |
Beogradski pamučni kombinat je fabrika iz Beograda osnovana 1906. godine. Radila je sve do 2001. godine kada je otišla u stečaj. Očuvanost kompleksa ga čini jednim od najznačajnijih predstavnika industrijskog nasleđa grada.[1] Nalazi se na Vilinim vodama, jednoj od najstarijih industrijskih zona Beograda.[2]
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Osnivanje fabrike[uredi | uredi izvor]
Istorijat fabrike počinje 1903. kada je Milan Ječmenica kod „Mostara” osnovao Fabriku slamenih šešira. To je zapravo bila mala radionica sa ručnim mašinama. Zatim je dobio zakonsku povlasticu za fabričku proizvodnju trikotaže sa carinskim, poreskim i drugim olakšicama, tako da je već 1906. podigao tkačnicu sa četrnaest razboja, gde je kasnije premeštena i trikotaža. Tkačnica je podignuta na neizgrađenom terenu odmah pored Klanice, na nekadašnjem kraljevom imanju između Radničke ulice i Knez Miletine 121.[3]
Povlastice su omogućile priliv domaćeg i stranog kapitala, pa je 1911. osnovano akcionarsko društvo Fabrika trikotaže „Milan Ječmenica i Komp.”, koje staralo i o Ječmeničinim fabrikama filcanih i slamenih šešira. Pripremalo se proširenje fabričkih objekata, ali je sve to sprečio Prvi svetski rat. Preduzeće je za vreme rata bilo oštećeno i porušeno, imovina je stavljena pod upravu austrougarskih poverilaca, okupacione trupe su za sobom odnele mnoge mašine.[4]
Međuratni period[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Fabrika je počela da se obnavlja od 1920. godine kada su podignute nove zgrade za mašine dobijene na na ime ratne odštete. Akcionari su prvobitno uglavnom bili jevrejski bankari i trgovci iz Beograda. Formiran je fabrički kompleks, a izvođač radova je bio inženjer Mihailo Belić. Objekti su izvedeni od opeke, u stilu akademizma. Visoki dimnjak i karakteristični testerasti krovovi su kompleksu davali monumentalan i reprezentativan karakter.[4]
U samom jezgru kompleksa je tkačnica, a po ivici fabričkog kruga su predionička odeljenja, magacini i stovarišta, administratitvni objekti i kuća za portira. Preduzeće je imalo 48 odeljenja: predionica pamuka s radionicama za mešanje i sortiranje sirovina, belionica, farbarnica, štamparija, češljaonica, uređaj za tkanje svile, štirkarnica, magacini, sušionice, filternice, trpezarija za radnike, zgrada za stanovanje itd. U krugu su se nalazili i kuća za portira, direkcija i kancelarije, kotlarnica sa visokim dimnjakom, četiri stana za Direkciju, 23 stana za činovnike i majstore i baraka za radnike. Fabrička kapija se nalazila preko puta železničke stanice Beograd-Klanica.[4]
Fabriku 1924. preuzima društvo Jugoslovenske tekstilne tvornice „Mautner” iz Zagreba, a preduzeće menja ime u „Beogradska tekstilna industrija a. d.”. Novi dvospratni objekt predionice ka Knez Miletinoj je podignut 1928. godine U vreme ekonomske krize vlasništvo preuzima „Jugočeška” iz Kranja.[4]
Fabrika je modernizovana i širena, postala je jedna od najvećih na Balkanu. Za sirovinu je koristila domaći pamuk iz Južne Srbije (danas Makedonija). Proizvedeni artikli su bili materijal za radničku odeću, srpsko platno, tkanina od veštačke svile, polusvilena tkanina za ženske haljine, pamučna ćebad, ameriken platno za vojsku itd. Od 1935. tu je i sanitetsko odeljenje koje je proizvodilo vatu, hidrofilnu gazu i zavoje. Proizvodi su se dobro prodavali, tako da je potisnuta roba iz Nemačke i Čehoslovačke.[4]
Period nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
.jpg)
Fabrika je bila jedna od retkih koja je u svojim proizvodnim pogonima nakon Drugog svetskog rata nastavila istu delatnost. Spajanjem sa delom tekstilne industrije „Danubius” iz Zemuna i tekstilnom industrijom „Milosava Milovanovića” i „Srdanović i komp” nastala je fabrika „Staljingrad”. Ubrzo nakon toga menja naziv u „Beograd”, da bi krajem pete decenije XX veka dobila naziv „Beogradski pamučni kombinat”. Tehnološki proces je vremenom modernizovan, predionica iz 1928. je nadograđena, podignuti su i neki novi objekti, ali jezgro i struktura kompleksa su oni iz dvadesetih godina prošloga veka. Očuvanost kompleksa ga čini jednim od najznačajnijih predstavnika industrijskog nasleđa grada.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kulenović 2010, str. 107.
- ^ Mihajlov 2011, str. 91-116.
- ^ Mihajlov 2011, str. 106.
- ^ a b v g d Mihajlov 2011, str. 107.
- ^ Mihajlov 2011, str. 108.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kulenović, Rifat (2010). Industrijsko nasleđe Beograda. Beograd. COBISS.SR 174196748
- Mihajlov, Saša J. (2011). Nastanak i razvoj industrijske zone na desnoj obali Dunava u Beogradu od kraja 19. do sredine 20. veka (PDF). Beograd. COBISS.SR 186729996