Berlinska deklaracija o otvorenom pristupu naučnom znanju
Berlinska deklaracija o otvorenom pristupu naučnom znanju (engl. Berlin Declaration on Open Access to Knowledge in the Sciences and Humanities) potpisana je 22. oktobra 2003. godine u Berlinu, kao rezultat trodnevne konferencije na temu otvorenog pristupa, glavni inicijator bilo je Društvo Maks Plank. Deklaraciju, koja važi za prekretnicu na polju javnog pristupa, najpre je potpisalo 19 članova, koje su činile vodeće međunarodne naučne organizacije i istraživačke i kulturne ustanove. Do februara 2015. potpisalo ju je ukupno 497 institucija, a lista članova se konstantno proširuje. Berlinska deklaracija govori o publikovanju naučnih informacija, i kao jedan od ciljeva navodi podsticanje svih uključenih strana na objavljivanje radova u skladu sa principom otvorenog pristupa. Deklaracija je sastavljena na engleskom jeziku, a u međuvremenu je prevedena na brojne svetske jezike (nemački, ruski, grčki, kineski, francuski, italijanski, poljski, španski, turski, arapski i srpski).
Berlinska deklaracija, kao i njene prethodnice Budimpeštanska inicijativa (Budapest Open Access Initiative), Povelja ECHO i Betezdanska izjava o objavljivanju u otvorenom pristupu, nastavlja da promoviše internet kao bitno sredstvo u procesu prenosa znanja s tom razlikom što proširuje opseg znanja, dostupnog u javnom pristupu, pa tako pored naučnih časopisa na koje su njene prethodnice bile ograničene, Berlinska deklaracija u javni pristup uključuje i kulturno nasleđe koje se čuva u arhivima, muzejima i bibliotekama. U predgovoru deklaracije piše: „U duhu Budimpeštanske inicijative za otvoreni pristup, Povelje ECHO i Betezdanske izjave o objavljivanju sa otvorenim pristupom, pripremili smo nacrt Berlinske deklaracije kako bismo promovisali internet kao delotvorni instrument osnove globalnog naučnog znanja i ljudske misli, i predložili mere koje bi kreatori istraživačke politike, naučnoistraživačke ustanove, fondovi za finansiranje istraživanja, biblioteke, arhivi i muzeji trebalo da razmotre”[1]
Ciljevi[uredi | uredi izvor]
Osnovni ciljevi potpisnika deklaracije bili su da se naučna diskusija promoviše i da se postane dostupna što široj javnosti zahvaljujući mogućnostima koje donosi elektronska komunikacija, a koje se konstantno povećavaju. Saglasno tome, Berlinska deklaracija definiše sadržaje koji treba da budu objavljeni u skladu sa principima otvorenog pristupa. „Prilozi sa otvorenim pristupom uključuju izvorne rezultate naučnih istraživanja, neobrađene podatke i metapodatke, izvore, digitalne prikaze slikovnog i grafičkog materijala i naučnu multimedijalnu građu”[1] Creative Commons licenca koja predviđa priznavanje autorstva kao i mogućnost prepravljanja (derivative works) i komercijalne upotrebe, može se smatrati konkretizacijom definicije Berlinske deklaracije u pravnom smislu, iako u okviru javnog pristupa već postoje ograničenja kako u pogledu mogućnosti prepravljanja bez saglasnosti autora, tako i u pogledu komercijalne upotrebe dostupnih materijala. U ovom smislu se od naučnika institucija koje su potpisale Deklaraciju traži da objavljuju svoje radove, tako da su oni svima trajno besplatno dostupni. Istovremeno se kulturne institucije ohrabruju da učine svoje kolekcije dostupnim javnosti u digitalnom obliku. Na ovaj način kulturno dobro celokupnog čovečanstva, zaključno sa aktuelnim rezultatima istraživanja svima stoji na raspolaganju potpuno besplatno. U ovom neprekidnom procesu potpisnici Deklaracije traže i predlažu rešenja za glavne problematične tačke, kao što su pitanje kvaliteta ili prihvatljivost publikacija u otvorenom pristupu. Kao rezultat toga nastale su Berlinske konferencije, kojih je do sada bilo 11.
Berlinska deklaracija u Srbiji[uredi | uredi izvor]
Na osnovu odluke Senata Univerziteta u Beogradu, o podršci načelu otvorenog pristupa, rektor Univerziteta u Beogradu, prof. Dr Branko Kovačević, potpisao je Berlinsku deklaraciju o otvorenom pristupu naučnom znanju. U skladu sa ovom odlukom, Univerzitet u Beogradu uspostavlja Digitalni arhiv sa otvorenim pristupom u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“