Pređi na sadržaj

Bernard Arno

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bernard Arno
Arno 2017. godine
Ime po rođenjuBernard Žan Etjen Arno
Datum rođenja(1949-03-05)5. mart 1949. (75 god.)
Mesto rođenjaRube, Francuska
UniverzitetPolitehnička škola, Palezo
Delovanjeosnovao LVMH
Supružnik
  • An Devavrin (v. 1973 —  r. 1990)
  • Helen Mersijer (v. 1991)
Deca5, uključujući Delfin i Antoin Arno

Bernard Žan Etjen Arno[1] (Rube,[2][3] 5. mart 1949) je francuski poslovni mogul, investitor i kolekcionar umetničkih dela.[4][5] On je suosnivač, predsednik i izvršni direktor LVMH Moët Hennessy – Louis Vuitton SE, najveće svetske kompanije za luksuznu robu.[6] Arno ima su procenjenu neto vrednost od 213 milijardi američkih dolara u januaru 2023. prema Forbes-u, što ga čini najbogatijom osobom na svetu. Njegova porodica se takođe smatra najbogatijom na svetu.[7]

Mladost

[uredi | uredi izvor]

Njegova majka, Meri Žosef Savinel, ćerka Etjena-Savinela, bila je „fascinirana sa Dior-om”. Njegov otac Žan Feret-Savinel je završio školu „Central Pariz” i bio vlasnik kompanije Ferret-Savinel.[3]

Arno se školovao u „Liceju Maksens Van Der Merš” u Rubeu i „Liceju Fajderb” u Lilu.[8][9] Godine 1971. diplomirao je Ekol politehniku, vodećoj francuskoj inženjerskoj školi, i počeo da radi za očevu kompaniju.[3] Tri godine kasnije, nakon što je ubedio svog oca da preusmeri fokus kompanije na nekretnine, Ferret-Savinel je prodao odeljenje za industrijsku izgradnju i preimenovan je u Ferinel. Nakon kupovine tekstilne kompanije i izmeštanja njihovog sedišta, kompanija je preimenovala ogranak za nekretnine u George V Group. Nekretnine su kasnije prodate kompaniji Compagnie Générale des Eaux, koja je na kraju postala Nexity.

Karijera

[uredi | uredi izvor]
Arno sa Vladimirom Putinom, 2016. godine.

1971–1987: Početak

[uredi | uredi izvor]

Arno je započeo svoju karijeru 1971. godine, u Ferret-Savinel-u, a bio je njen predsednik od 1978. do 1984.[3][9] Godine 1984, Arno, tada mladi investitor za nekretnine, čuo je da je francuska vlada bila spremna da izabere nekoga ko će preuzeti imperiju Boussac Saint-Frères, tekstilni i maloprodajni konglomerat koji je posedovao Dior.[10]

Uz pomoć Antoana Bernhajma, starijeg partnera Lazard Frères-a, Arno je kupio Financière Agache, kompaniju za luksuznu robu.[11] Postao je izvršni direktor Financière Agache, a zatim je pobedio u nadmetanju za Boussac Saint-Frères, kupivši grupu za ceremonijalni jedan franak i efektivno preuzeo kontrolu nad Boussac Saint-Frères. Pored Christian Dior-a, Busakova imovina uključivala je robnu kuću Le Bon Marché, maloprodajnu radnju Conforama i proizvođača pelena Peaudouce.[traži se izvor]

Nakon što je Arno kupio Boussac, za dve godine je otpustio 9.000 radnika, nakon čega je dobio nadimak „Terminator“.[10]

1987–1989: Suosnivanje i akvizicija LVMH-a

[uredi | uredi izvor]

Osamdesetih godina 20. veka, Arno je imao ideju da stvori grupu luksuznih brendova.[12] Radio je sa Alainom Ševalijem, izvršnim direktorom Moet Hennessija, i Henrijem Rakamijeom, predsednikom Louis Vuitton, da bi osnovali LVMH 1987 godine.[13]

U julu 1988, Arno je obezbedio 1,5 milijardi američkih dolara za formiranje holding kompanije sa Guinness-om koja je držala 24% akcija LVMH-a. Kao odgovor na glasine da grupa Louis Vuitton kupuje akcije LVMH-a kako bi formirala „manjinu koja blokira“, Arno je potrošio 600 miliona dolara da kupi 13,5% više LVMH-a, što ga je činilo najvećim akcionarom LVMH-a. LVMH je stvoren pod pretpostavkom da će konglomerat biti prevelik za jednog neprijateljskog napadača.[10]

U januaru 1989. potrošio je još 500 miliona američkih dolara da bi stekao kontrolu nad ukupno 43,5% akcija LVMH-a i 35% njegovih glasačkih prava, čime je došao do „manjine koja blokira” koja mu je bila potrebna da zaustavi raspuštanje LVMH grupe.[14] Zatim se okrenuo protiv Rakamijea, oduzeo mu vlast i izbacio ga iz upravnog odbora.[10]

1989–2001: početna ekspanzija LVMH-a i rast

[uredi | uredi izvor]

Nakon što je preuzeo vođstvo, Arno je vodio kompaniju kroz ambiciozan razvojni plan, transformišući je u jednu od najvećih luksuznih grupa na svetu, pored švajcarskog luksuznog giganta Richemont-a i francuskog Kering-a.[15] Za jedanaest godina, godišnja prodaja i profit porasli su za 5 puta, a tržišna vrednost LVMH-a je porasla za 15 puta. U julu 1988, Arno je kupio Céline.[16] Iste godine sponzorisao je francuskog modnog dizajnera Kristijana Lakroa kako bi reklamirao liniju luksuzne odeće kompanije.[14] LVMH je kupio Berluti i Kenzo 1993. godine, iste godine, kada je Arno kupio francuski ekonomski list La Tribune.[17] Kompanija nikada nije postigla željeni uspeh, uprkos njegovih 150 miliona evra[traži se izvor] ulaganja, i on ih je prodao u novembru 2007. kako bi kupio druge francuske ekonomske novine, Les Échos, za 240 miliona evra.[18][19] Godine 1994. LVMH je kupio parfemsku firmu Guerlain.[20] Arno je 1996. godine kupio Loewe,[21] a zatim Marc Jacobs i Sephora 1997.[22] U grupu je takođe integrisano još pet brendova: Thomas Pink 1999, Emilio Pucci 2000. i Fendi, DKNY i La Samaritaine 2001. Tokom 1990-ih, Arno je odlučio da sagradi centar u Njujorku za upravljanje prisustvom LVMH-a u Sjedinjenim Državama. Odabrao je Kristijana de Portzamparka da nadgleda ovaj projekat.[23] Rezultat je bio toranj LVMH koji je otvoren u decembru 1999.[24] Iste godine, Arno je skrenuo pogled na Gucci, italijansku kompaniju kožnih proizvoda, koju su vodili Tom Ford i Domeniko De Sol. Diskretno je prikupio 5 odsto udela u kompaniji pre nego što je otkriven.[10] Gucci je odgovorio neprijateljski i nazvao to „puzajućim preuzimanjem”. Nakon što je primećen, Arno je povećao svoj udeo na 34,4 odsto, insistirajući da želi da bude podržavajući i neasertivni akter. De Sol je predložio da u zamenu za predstavljanje u odboru, Arno prestane da povećava svoj udeo u Gucci-ju. Međutim, Arno je odbio da prihvati ove uslove. De Sol je otkrio rupu koja mu je omogućila da emituje akcije samo uz odobrenje odbora, a za svaku kupljenu akciju LVMH stvorio je više za svoje zaposlene, razvodnjavajući Arnov udeo. Borba se otegla do dogovora na sudu u septembru 2001. Nakon pravne presude, LVMH je prodao svoje akcije i otišao sa profitom od 700 miliona dolara.[10]

2001 – danas: Povećanje uspeha i profitabilnosti

[uredi | uredi izvor]

Arno je 7. marta 2011. godine objavio kupovinu 50,4% porodičnih akcija italijanske draguljare Bulgari, sa namerom da da tendersku ponudu za ostatak, koji je bio u javnom vlasništvu.[25] Transakcija je bila vredna 5,2 milijarde dolara.[26] U 2011, Arno je uložio 641 milion američkih dolara u osnivanju LCapitalAsia.[27] Dana 7. marta 2013, National Business Daily je izvestio da će brend odeće srednjih cena QDA otvoriti prodavnice uz pomoć Arnove privatne investicione kompanije LCapitalAsia i kineske kompanije za odeću Xin Hee Co u Pekingu.[27] U februaru 2014, Arno je ušao u zajedničko preduzeće sa italijanskim modnim brendom Marco De Vincenzo, uzevši manjinski udeo od 45% u firmi.[28] [29] 2016. LVMH je prodao DKNY kompaniji G-III Apparel Group.[30] U aprilu 2017, Arno je najavio kupovinu Christian Dior visoke mode, kože, muške i ženske konfekcije i linije obuće, čime je čitav brend Christian Dior integrisan u LVMH.[31]

Do januara 2018, Arno je doveo kompaniju do rekordne prodaje od 42,6 milijardi evra u 2017, oko 13% više u odnosu na prethodnu godinu, pošto su sve divizije ostvarile dobre rezultate. Iste godine neto profit je povećan za 29%.[32] U novembru 2019. Arno je planirao da kupi Tiffany & Co. za približno 16,2 milijarde američkih dolara. Očekivalo se da će posao biti zatvoren do juna 2020. godine.[33] LVMH je potom izdao saopštenje u septembru 2020. u kojem se navodi da preuzimanje neće biti nastavljeno i da je posao „nevažeći“ zbog Tiffany-jevog upravljanja poslom tokom pandemije kovida-19.[34] Nakon toga, Tiffany podnosi tužbu protiv LVMH, tražeći od suda da prinudi kupovinu ili da proceni štetu protiv tuženog; LVMH je planirao da tuži tužbu, navodeći da je loše upravljanje poništilo kupoprodajni ugovor.[35] Sredinom septembra 2020, pouzdan izvor je rekao za Forbes da je razlog za Arnovu odluku da otkaže kupovinu Tiffany-ja bio čisto finansijski: Tiffany je isplaćivao milionske dividende akcionarima uprkos finansijskom gubitku od 32 miliona dolara tokom pandemije. Nakon pregleda finansijske dokumentacije, Arno je otkrio da je Tiffany već isplatio oko 70 miliona američkih dolara, dok je dodatnih 70 miliona američkih dolara planirano da bude uplaćeno u novembru 2020.[36] LVMH je podneo protivtužbu protiv sudske akcije koju je pokrenuo Tiffany; U saopštenju koje je izdao LVMH okrivljuje se Tiffany-jevo loše upravljanje tokom pandemije i tvrdi da je „sagorevala gotovinu i prijavljivala gubitke“.[37] Krajem oktobra 2020. godine, Tiffany i LVMH su pristali na prvobitni plan preuzimanja, ali po blago sniženoj ceni od skoro 16 milijardi dolara, što je neznatno smanjenje od 2,6% u odnosu na prethodno pomenuti dogovor. Novim ugovorom smanjen je iznos koji je LVMH platio po akciji sa prvobitne cene od 135 na 131,50 američkih dolara.[38] LVMH je završio kupovinu Tiffany-ja u januaru 2021.[39]

Pod Arnovim vođstvom, LVMH je izrastao u najveću kompaniju po tržišnoj kapitalizaciji u evro zoni[40] sa rekordom od 313 milijardi evra (382 milijarde aameričkih dolara) u maju 2021. godine.[41] Arno je promovisao odluke ka decentralizaciji brendova grupe kao poslovnu strategiju. Kao rezultat ovih mera, brendovi pod okriljem LVMH-a, kao što je Tiffany, i dalje se posmatraju kao nezavisne firme sa sopstvenom istorijom.[15] Za veoma kratak period, 24. maja 2021, Arno je privremeno postao najbogatiji čovek na svetu, prestigavši Džefa Bezosa sa neto vrednošću od 187,3 milijarde američkih dolara. Nekoliko sati kasnije, međutim, akcije Amazon-a su porasle i Džef Bezos je vratio mesto.

1MDB

[uredi | uredi izvor]

Od 2010. do 2013. Arno je bio član savetničkog odbora malezijskog 1MDB fonda.[42][43][44][45]

Ostale investicije

[uredi | uredi izvor]

Godine 1998. sa biznismenom Albertom Frereom je kupio Château Cheval Blanc u ličnom svojstvu. LVMH je kupio Arnov udeo 2009. godine.[46] da bi bio dodat drugoj vinskoj imovini grupe Château d'Yquem.

Od 1998. do 2001. Arno je ulagao u razne veb kompanije kao što su Boo.com, Libertysurf i Zebank kroz svoj holding Europatweb. Grupa Arno je takođe investirala u Netflix 1999. godine.[47]

Godine 2007, Blue Capital je objavio da Arno zajedno sa kalifornijskom firmom za nekretnine Colony Capital poseduje 10,69% najvećeg francuskog maloprodajnog lanca supermarketa i drugog po veličini distributera hrane na svetu Carrefour.[48]

Godine 2008. ušao je u posao sa jahtama i kupio Princess Yachts za 253 miliona evra.[49] Nakon toga je preuzeo kontrolu nad Royal van Lent-om za skoro identičan iznos.[50]

Umetnička zbirka

[uredi | uredi izvor]

Arnoova kolekcija obuhvata radove Pikasa, Iva Klajna, Henrija Mura i Endija Vorhola.[51][52] Takođe je bio ključan u uspostavljanju LVMH-a kao glavnog pokrovitelja umetnosti u Francuskoj.[53] LVMH Young Fashion Designer je kreiran kao međunarodno takmičenje otvoreno za učenike likovnih škola. Svake godine, pobedniku se dodeljuje grant za podršku kreiranju sopstvene etikete dizajnera i uz godinu mentorstva.[54][55]

Od 1999. do 2003. posedovao je Phillips de Pury & Company, aukcijsku kuću umetnosti, i otkupio je prvog francuskog aukcionara — Tajan-a.[56] Godine 2006. Arno je započeo projekat izgradnje Fondacije Louis Vuitton. Posvećeno stvaralaštvu i savremenoj umetnosti, zgradu je projektovao arhitekta Frenk Geri.[57] Svečano otvaranje Fondacije u Vrtu aklimatizacije održano je 20. oktobra 2014.[58]

Lični život

[uredi | uredi izvor]

Porodica

[uredi | uredi izvor]

Godine 1973. oženio se Anom Devavrin i zajedno su imali dvoje dece, Delfin i Antoana.[3] Razveli su se 1990. godine.[59] Godine 1991. oženio se Helen Mersije, kanadskom koncertnom pijanistkinjom i zajedno imaju troje dece, Aleksandra, Frederika i Žana. Arno i Mersije žive u Parizu.[59] Svih petoro dece — Delfin, Antoan, Aleksandar, Frederik i Žan — imaju zvanične uloge u brendovima koje kontroliše Arno, zajedno sa njegovom nećakinjom Stefani Vatin Arno.[60]

Aleksandar je izvršni potpredsednik kompanije Tiffany & Co, Frederik je izvršni direktor kompanije TAG Heuer, a Žan je direktor marketinga i razvoja u Louis Vuitton-u.[61] Od 2010. Arnoova ćerka Delfin je partnerka Kzavijera Nila, francuskog biznismena milijardera aktivnog u industriji telekomunikacija i tehnologije.

Bogatstvo

[uredi | uredi izvor]

U aprilu 1999. postao je najbogatija osoba u modi, nadmašivši Amansija Ortegu kompanije Zara.[62] U 2016. godini, Arno je dobio 7,8 miliona evra kao izvršni direktor grupe LVMH.[63] U julu 2019. Arno je postao drugi najbogatiji čovek na svetu, sa neto vrednošću od 103 milijarde dolara.[64] Arno je nakratko nadmašio Džefa Bezosa i postao najbogatija osoba na svetu u decembru 2019.[65] i ponovo na kratko u januaru 2020.[66] Tokom pandemije kovida-19, Arnoovo bogatstvo se smanjilo za 30 milijardi dolara jer je prodaja luksuzne robe opala.[67]

Dana 5. avgusta 2021. vratio je status najbogatijeg čoveka na svetu, sa njegovom neto vrednošću koja se popela na 198,4 milijarde američkih dolara. Ovo se dogodilo kako je prodaja luksuzne robe kompanije LVMH porasla u Kini i drugim delovima Azije.[68][69] Na Forbsovoj listi milijardera je naveden kao „Bernard Arno i porodica“.[70] Forbes procenjuje da će bogatstvo Bernarda Arnoa i porodice biti 158 milijardi dolara u 2022. godini, što ga stavlja ispred Bila Gejtsa.[70]

Arno je posedovao sedamdesetometarsko istraživačko plovilo pretvoreno u jahtu Amadeus, koju je prodato krajem 2015.[71] Njegovu trenutnu jahtu od 101,5m Simfoni je izgradio Feadship u Nizozemskoj.[72]

Zahtev za belgijsko državljanstvo

[uredi | uredi izvor]

Godine 2013. otkriveno je da Arno planira da podnese zahtev za belgijsko državljanstvo i da razmišlja da se preseli u Belgiju.[73] U aprilu 2013. Arno je rekao da je pogrešno citiran i da nikada nije nameravao da napusti Francusku: „Više puta sam govorio da ću ostati kao rezident u Francuskoj i da ću nastaviti da plaćam porez.... Danas sam odlučio da otklonim svaku nejasnoću. Povlačim svoj zahtev za belgijsko državljanstvo. Zahtev za belgijsko državljanstvo bio je bolja zaštita temelja koji sam stvorio sa jedinim ciljem da osiguram kontinuitet i integritet LVMH grupe ako nestanem.“[74]

Arno je 10. aprila 2013. objavio da je odlučio da odustane od svog zahteva za belgijsko državljanstvo, rekavši da ne želi da se taj potez pogrešno protumači kao mera utaje poreza, u vreme kada se Francuska suočila sa ekonomskim i društvenim izazovima.[75] Arno je takođe naveo da je nekoliko zaposlenih zatražilo da napuste Francusku zbog poreskih razloga, ali je odbio njihove zahteve, objašnjavajući da „porez od 75 odsto ne bi doneo mnogo prihoda, ali bi trebalo da bude manje podela, jer je sada postavljeno da se naplaćuje firmama, a ne ljudima, i samo zbog toga da ostane na mestu dve godine."[76]

Transport

[uredi | uredi izvor]

U oktobru 2022. Arno je izjavio da je LVMH prodao svoj privatni avion nakon što je korisnik Twitter-a počeo da prati njegove letove i izjavio da je umesto toga počeo da iznajmljuje privatne avione za svoje lične i poslovne letove.[77]

Politika

[uredi | uredi izvor]

U drugom krugu francuskih predsedničkih izbora 2017, Arno je podržao Emanuela Makrona.[78] Brižit Makron je bila nastavnica francuskog Arnoovih sinova Frederika i Žana kada su bili učenici škole „Licej Sen Luj de Gonzag”.[79]

Nagrade

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „The 10 Richest People In the World”. Business Reader (na jeziku: engleski). 2021-02-04. Arhivirano iz originala 27. 08. 2021. g. Pristupljeno 31. 3. 2021. 
  2. ^ „Bernard Arnault: Chairman and Chief Executive Officer”. LVMH. Pristupljeno 3. 2. 2020. 
  3. ^ a b v g d „Bernard Arnault: France's 'wolf-in-cashmere' billionaire”. France24. 22. 1. 2020. Pristupljeno 23. 4. 2020. 
  4. ^ „Bernard Arnault & family”. Forbes. 
  5. ^ Galloni, Alessandra (5. 3. 2009). „Being LVMH's Bernard Arnault”. WSJ. Magazine. Pristupljeno 31. 5. 2011. 
  6. ^ „Bernard Arnault”. Forbes.com. Pristupljeno 1. 6. 2021. 
  7. ^ „Real Time Billionaires”. Forbes (na jeziku: engleski). Pristupljeno 12. 1. 2023. 
  8. ^ „Roubaix Quand Bernard Arnault était lycéen à Van-Der-Meersch”. La Voix du Nord. 19. 5. 2018. Pristupljeno 23. 4. 2020. 
  9. ^ a b „Bernard Arnault, chairman, LVMH Moët Hennessy Louis Vuitton”. The New York Times. 23. 11. 2007. Pristupljeno 23. 4. 2020. 
  10. ^ a b v g d đ Friedman, Vanessa; Paton, Elizabeth (2020-10-30). „Tiffany Deal Is a Signature Move by the Sun Tzu of Luxury”. The New York Times (na jeziku: engleski). ISSN 0362-4331. Pristupljeno 2021-05-18. 
  11. ^ Steven Greenhouse, Pivotal Figure Emerges In Moet-Vuitton Feud, NYTimes, 19 September 1988
  12. ^ CNBC International TV (28. 4. 2018). „Bernard Arnault, Chairman and CEO of LVMH”. Youtube.com. Arhivirano iz originala 29. 11. 2022. g. Pristupljeno 19. 8. 2021. 
  13. ^ „Alain Chevalier, co-founder of LVMH, dies aged 87”. Fashion United. 5. 11. 2018. Pristupljeno 26. 8. 2021. 
  14. ^ a b Steven Greenhouse, A luxury fight to the finish, New York Times, 17 December 1989
  15. ^ a b „Bernard Arnault, a French billionaire businessman and art collector”. Dailymi (na jeziku: engleski). 2021-03-05. Arhivirano iz originala 18. 05. 2021. g. Pristupljeno 2021-05-18. 
  16. ^ Steven Greenhouse, Pivotal Figure Emerges In Moet-Vuitton Feud, New York Times, 19 December 1988
  17. ^ Jacques Neher, Intimacy Proves Too Much for Guinness, LVMH, New York Times, 21 January 1994
  18. ^ Gwladys Fouché, La Tribune splash attacks paper's owner, The Guardian, 7 November 2007
  19. ^ „VMH buys Les Echos from Pearson”. BBC. 5. 11. 2007. Pristupljeno 22. 11. 2014. 
  20. ^ Heather Connon, Arnault expands perfume empire: LVMH buys controlling stake in Guerlain, The Independent, 30 April 1994
  21. ^ LVMH says takes control of Spain's Loewe, Europolitics, 12 February 1996
  22. ^ Lvmh: Life Isn't All Champagne And Caviar, Business Week, 9 November 1997
  23. ^ Menkes, Suzy (30. 11. 1999). „Bernard Arnault: Man Behind the Steely Mask]”. New York Times. 
  24. ^ Iovine, Julie V. (15. 12. 1998). „Designing The Nouveau Building On the Block”. New York Times. 
  25. ^ Roberts, Andrew (7. 3. 2011). „LVMH Plans to Buy Bulgari for $5.2 Billion After Acquiring Majority Stake”. Bloomberg. Pristupljeno 24. 10. 2011. 
  26. ^ Wendlandt, Astrid; Simpson, Ian (7. 3. 2011). „LVMH bags jeweller Bulgari in $5.2 billion deal”. Reuters. Arhivirano iz originala 29. 4. 2011. g. Pristupljeno 24. 10. 2011. 
  27. ^ a b Kang, Xiaoxiao (7. 3. 2013). „LVHM investing in Chinese mid-priced clothing market”. Morning Whistle. Pristupljeno 10. 5. 2013. 
  28. ^ Wendlandt, Astrid (24. 2. 2014). „LVMH invests in Italian brand Marco de Vincenzo”. Reuters. Arhivirano iz originala 24. 9. 2015. g. Pristupljeno 18. 5. 2021. 
  29. ^ Socha, Miles (24. 2. 2014). „LVMH Takes Stake in Marco de Vincenzo”. WWD. Pristupljeno 24. 2. 2014. 
  30. ^ „G-III to acquire Donna Karan International from LVMH”. LVMH (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-31. 
  31. ^ Hoang, Limei (2017-04-25). „LVMH Takes Control of Christian Dior in $13 Billion Deal”. Business of Fashion. Pristupljeno 2021-03-29. 
  32. ^ „Luxury Group LVMH Cautious for 2018 Despite Record Profits”. 
  33. ^ „LVMH Acquires Tiffany & Co. For $16.2 Billion”. Forbes. 26. 11. 2019. Pristupljeno 30. 11. 2019. „LVMH will "develop this jewel with the same dedication and commitment that we have applied to each and every one of our Maisons. We will be proud to have Tiffany sit alongside our iconic brands and look forward to ensuring that Tiffany continues to thrive for centuries to come"” 
  34. ^ „LVMH Says Tiffany's Handling of Pandemic invalidates deal”. Market Screener. Pristupljeno 11. 9. 2020. 
  35. ^ „Grandmaster Bernard Arnault looks to the Tiffany endgame”. 247 News. Arhivirano iz originala 18. 5. 2021. g. Pristupljeno 12. 9. 2020. 
  36. ^ „Billionaire Arnault On The Offensive After Tiffany Pays Out $140 Million Pandemic Dividends Despite $32 Million In Losses”. Forbes. Arhivirano iz originala 18. 5. 2021. g. Pristupljeno 16. 9. 2020. 
  37. ^ „LVMH files countersuit against Tiffany over US$14.5B deal”. CTV News. 29. 9. 2020. Arhivirano iz originala 01. 10. 2020. g. Pristupljeno 1. 10. 2020. 
  38. ^ „LVMH agrees to buy Tiffany for lower price”. The Washington Post. 
  39. ^ Piscioneri, Francesca (2021-01-26). „More carats and sparkle: How LVMH plans to change Tiffany”. Reuters. Pristupljeno 2021-03-29. 
  40. ^ „Tiffany Agrees To Accept Lower Price For Acquisition By LVMH”. Business Insider. 29. 10. 2020. Pristupljeno 29. 10. 2020. 
  41. ^ „LVMH Moet Hennessy Louis Vuitton SA Unsponsored ADR (LVMUY : OTCMKTS) Stock Price & News - Google Finance”. www.google.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-12-31. 
  42. ^ „Board of Advisors 1Malaysia Development Berhad”. Arhivirano iz originala 16. 3. 2013. g. Pristupljeno 2. 11. 2018. 
  43. ^ „Board of Advisors 1Malaysia Development Berhad”. Arhivirano iz originala 24. 9. 2013. g. Pristupljeno 2. 11. 2018. 
  44. ^ „Sidek appointed to 1MDB board”. The Star Online. Kuala Lumpur. 30. 7. 2010. Pristupljeno 2. 11. 2018. 
  45. ^ Rowe, Simon (19. 6. 2016). „Goldman Sachs, a Nama letter and the links to a $6bn fraud probe”. Irish Independent. Dublin, Ireland. Pristupljeno 2. 11. 2018. 
  46. ^ Decanter (2009-08-14). „LVMH buys 50% share in Chateau Cheval Blanc”. Decanter. Pristupljeno 2017-12-14. 
  47. ^ NETFLIX.com Secures $30 Million Investment from Group Arnault Arhivirano 7 april 2014 na sajtu Wayback Machine, 7 July 1999
  48. ^ Colony, Arnault Win Seats at Carrefour, DealBook, 30 April 2007
  49. ^ Ben Harrington, Bernard Arnault plots new course for Princess Yachts, The Telegraph, 3 June 2008
  50. ^ Aymeric Mantoux, Voyage au pays des ultra-riches, Éditions Flammarion Capital. 2010. ISBN 978-2-8104-0287-8. str. 45.
  51. ^ „Billionaire Art Collectors”. Forbes. 6. 3. 2002. Pristupljeno 27. 7. 2012. 
  52. ^ Hannah Elliott, In Luxury, Bernard Arnault Alone Makes the Most Powerful List, Forbes, 11 April 2010
  53. ^ Zeveloff, Julie (28. 6. 2012). „The 10 Biggest Art Collectors Of 2012”. Businessinsider.com. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  54. ^ Scarlett Kilcooley-O'Halloran, Tait Takes LVMH Prize Vogue UK, 28 May 2014
  55. ^ Sarah Jones, LVMH creates $400K design prize to cultivate young talent Luxury Daily, 12 November 2013
  56. ^ „Phillips de Pury & Company”. Phillipsdepury.com. Arhivirano iz originala 14. 5. 2011. g. Pristupljeno 31. 5. 2011. 
  57. ^ Alan Riding, Vuitton plans a Gehry-Designed Arts Center in Paris The New York Times, 3 October 2006
  58. ^ David Chazan, Frank Gehry 'Iceberg' art gallery to open in Paris The Telegraph, 19 October 2014
  59. ^ a b Warren, Katie; Rogers, Taylor Nicole (31. 1. 2020). „LVMH brought in a record-breaking $59 billion in revenue in 2019. Meet CEO Bernard Arnault, the world's 3rd-richest person, who's built a $98 billion fortune as head of the luxury giant.”. Business Insider. Pristupljeno 23. 4. 2020. 
  60. ^ Paton, Elizabeth (7. 11. 2017). „Another Arnault Steps Into the Spotlight”. The New York Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 26. 7. 2018. 
  61. ^ Socha, Miles (2021-12-15). „Bernard Arnault's Youngest Son Is Working at Louis Vuitton”. WWD (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-31. 
  62. ^ „LVMH's CEO Bernard Arnault Is Now the Richest Person in Fashion”. Highsnobiety (na jeziku: engleski). 12. 4. 2018. Pristupljeno 12. 4. 2018. 
  63. ^ - Bernard Arnault - rémunération des patrons du CAC40 en 2016, Challenges, 2016.
  64. ^ Kroll, Luisa. „France's Bernard Arnault Is Now World's Second-Richest Person”. Forbes (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-18. 
  65. ^ Stoller, Kristin (2019-12-16). „French Billionaire Bernard Arnault Was (Briefly) The World's Richest Person Today”. Forbes. Pristupljeno 2020-04-28. 
  66. ^ Cuccinello, Hayley C. (2020-01-17). „Jeff Bezos Is No Longer The Richest Person In The World (Again)”. Forbes. Pristupljeno 2020-04-28. 
  67. ^ „Luxury Billionaire Plots Rebound After Taking Biggest Virus Hit”. Bloomberg.com. 7. 5. 2020. Pristupljeno 2021-05-18. 
  68. ^ „Soaring demand for luxuries propels Bernard Arnault to second place in world rich list”. Fortune (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-18. 
  69. ^ T. TRAN, "Jeff Bezos Is No Longer the World's Richest Man", Futurism, 7 August 2021.
  70. ^ a b „Forbes Billionaires 2022: The Richest People In The World”. Forbes (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-05-31. 
  71. ^ „Superyacht Amadeus”. SuperYachtFan. Pristupljeno 29. 3. 2014. 
  72. ^ „Superyacht Symphony heading to sea.”. Arhivirano iz originala 27. 9. 2017. g. Pristupljeno 16. 3. 2015. 
  73. ^ „France's deficit plan? Soak the rich”. Usatoday.com. 9. 10. 2012. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  74. ^ „Bernard Arnault : "Je retire ma demande de nationalité belge"”. AFP. 10. 4. 2013. Pristupljeno 10. 4. 2013. „J'ai à plusieurs reprises expliqué que je resterais résident en France et que je continuerais d'y payer mes impôts. En vain: le message n'est passé. Aujourd'hui, j'ai décidé de lever toute équivoque. Je retire ma demande de nationalité belge.[...] Demander la nationalité belge visait à mieux protéger la fondation belge que j'ai créée, avec comme seul objectif d'assurer la pérennité et l'intégrité du groupe LVMH si je venais à disparaître et si mes ayants droit devaient ne pas s'entendre.” 
  75. ^ "LVMH's Arnault Withdraws Belgian Citizenship Bid", Wall Street Journal, 10 April 2013
  76. ^ „Bernard Arnault Withdraws Belgian Citizenship Bid”. The Business of Fashion. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 19. 11. 2014. 
  77. ^ Kay, Grace. „The world's 2nd-richest man, Louis Vuitton's CEO, sold his private jet after people started tracking it on Twitter: 'No one can see where I go'”. Business Insider (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-18. 
  78. ^ „Pourquoi je vote Emmanuel Macron”. Les Echos (na jeziku: francuski). 2017-05-05. Pristupljeno 2021-02-14. 
  79. ^ „Les petits secrets de la famille Arnault, propriétaire de LVMH.”. Capital.fr (na jeziku: francuski). 2017-04-05. Pristupljeno 2021-02-14. 
  80. ^ Lauren Milligan, Arnault Honour, Vogue, 18 July 2011
  81. ^ Christy Stewart, Mr. Arnault Goes to Washington: LVMH Corporate Citizen, Business Insider, 9 May 2011
  82. ^ Reuters Monday, 8 October 2012 (8. 10. 2012). „LVMH head Arnault to be knighted in London”. Asiaone.com. Pristupljeno 2. 3. 2013. 
  83. ^ Lockwood, Lisa (19. 2. 2014). „Bernard Arnault to Be Honored at MoMA Luncheon”. WWD. Pristupljeno 20. 2. 2014. 
  84. ^ Maza, Erik (4. 3. 2014). „Bernard Arnault Receives MoMa's David Rockefeller Award”. WWD. Pristupljeno 5. 3. 2014. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бернард_Арно&oldid=28551398”